Zanimljivost dana: S ljubavlju, iz Italije

Cadillac je dugi niz godina sebe godina smatrao „svetskim standardom“ i to s opravdanim razlozima. Posedovanje ovog američkog četvorotočkaša je označavalo veliki uspeh u životu i nije postojalo dosta konkurenata koji su uživali u većem prestižu.

Cadillac je uglavnom ciljao na kupce u svojim šezdesetim godinama, koji su pred penziju i koje hoće da svetu pokažu kako imaju dubok novčanik, ali model koji je započeo takav trend je čuveni V16 iz tridesetih godina prošlog veka. Detaljnije smo pisali o njemu i tu priču možete da pročitate ovde.

Ali ni konkurencija nije mirovala, pa je tako postalo jasno da brend General Motorsa nikako ne može da parira firmama kao što su Rolls-Royce ili Bentley. Međutim, kada je i Ford ponudio automobil skuplji od najekskluzivnijeg Cadillaca, firma više nije mogla da sedi skrštenih ruku. U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo analzirati možda najslavniji model brenda u istoriji, a zove se Eldorado Brougham.

Iako se Cadillac smatrao velikom ikonom još od svog nastanka, zapravo nije postao bestseler u premijum klasi sve do ranih pedesetih godina, kada je veliki rival Packard upao u finansijsku krizu. Ono što će proslaviti sve brendove General Motorsa u ovom periodu, uključujući i Cadillac, jeste podatak da je svaki od njih imao relativno veliki sopstveni identitet.

Iako su automobili delili određene delove školjke, divizije su i dalje proizvodile svoju mehaniku i nisu se mešale jedna drugoj u posao. Prevedeno na neki jednostavniji jezik, nije postojala mogućnost da Cadillac bude samo prepakovani Oldsmobile ili Buick ili pak ne daj Bože – Chevrolet. Cadillac će godišnje prodavati više od 150 hiljada vozila, što je bila veća brojka nego svi rivali zajedno.

A onda je prvi čovek korporacije Ford pod imenom Henri Ford II odlučio da promeni strategiju i pomrsi račune. Unuk osnivača firme je shvatio da postoji nekoliko praznina u ponudi, a za našu priču je najbitnije to šta se desilo s vrhuncem, to jest sa onim najekskluzivnijim modelima.

Lincoln je tako pomeren za stepenicu niže da konkuriše Buicku, ali je u vrhu ponude bila potpuno nova divizija Continental. Nudila je samo jedan model i to Mark II sa cenom od čak deset hiljada dolara (oko 117.309 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca). To je bilo više ne samo nego bilo koji Cadillac već zapravo skuplje i od Rolls-Roycea iz navedenog perioda.

Odjednom je u Detroitu zavladala panika da Cadillac gubi svoj imidž i da je samo pitanje dana kada će i drugi rivali nadmašiti. Pozvan je glavni dizajner firme Harli Erl i od njega zatražno da napravi specijalni Cadillac koji će biti najluksuzniji automobil na svetu.

Erl se smatra američkom legendom i iz njegovog studija su izašli svi Cadillaci od kasnih dvadesetih godina, pa sve dok se nije penzionisao 1959. godine. Početkom pedesetih godina je predvodio izuzetno popularni godišnji skup nazvan Motorama. Tamo su svi brendovi General Motorsa izlagali koncepte i prototipove s ciljem da pokažu javnosti šta to budućnost donosi. Erl se dosetio da bi kombinacija detalja popularnih vozila sa Motorame bilo odlično rešenje i krenuo je s radom sredinom 1956. godine.

Pošto je Eldorado tada bio vrhunac Cadillacove ponude, novitet je trebalo da bude njegova specijalna konfiguracija, iako će dva automobila zapravo deliti malo toga. Dobio je ime Brougham, što je termin korišćen u vreme kada kada su kočije bile omiljeno prevozno sredstvo. Broughman je bio generalni naziv za sve zatvorene putničke kočije sa izuzetkom „vozačevog“ sedišta.

Erl je tako za bazu uzeo osnovni Eldorado, a onda je krenuo da ga modifikuje. Konfiguracija panoramskog vetobrana i zadnjih kontraš vrata, bez B stuba, su preuzeti sa koncepta Orleans iz 1953. godine, dok je godinu dana mlađi koncept El Camino poslužio kao inspiracija za krov od nerđajućeg čelika.

S visinom od 1.409 milimetara, Brougham će imati niži krov za 88,9 mm, čime je dobijen mnogo privlačniji istil, iako zapravo manje civilizovan za svakodnevnu upotrebu. To je bio tek početak modifikacija, a posebna pažnja je posvećena udobnosti. Eldorado će postati prvi serijski automobil na svetu sa samonivelišućim vazdušnim sistemom vešanja.

Naravno, servo upravljač, kočnice, prozori, brave i prednje sedište sa programiranjem „omiljenog položaja“, kao i klima uređaj, bili su standardna oprema na Broughamu. Takođe, postojala je mogućnost otvaranja, zatvaranja i zaključavanja prtljažnika putem kontrola iz pretinca za rukavice.

Prekidači na zadnjim vratima sprečavali su prenos da pređe u vozački položaj dok su bila otvorena, a zadnja vrata su se automatski zaključavala tokom vožnje. Štaviše, svaki Brougham dolazio je sa kompletnim setom za toalet, uključujući četiri metalna držača čaša za piće i magnetski tacnu u pregradi za rukavice, držač za maramice i kutiju za cigarete.

Kompaktni „Evans set“ takođe je uključivao češalj, ogledalo, kutiju za cigarete, ruž za usne, držač za novčiće i puder. Na zadnjem sedištu, poseban odeljak sadržao je malu kožnu svesku s olovkom Cross, ogledalom sa nagnutim ivicama i atomizerom za parfem sa jednom uncom parfema Arpège Extrait de Lanvin. Jedine opcije na ovom automobilu su bile između petnaest boja i još 45 različitih materijala u enterijeru, a američki proizvođač vozila nije dodatno naplaćivao izbor kupca.

Performanse su bile u drugom planu, ali se Cadillac ipak postarao da ponudi adekvatan motor. Izabran je čuveni V8 radne zapremine 365 kubnih inča (6,0 litara), što je bilo dovoljno za 325 konjskih snaga, dok je izbor menjača bio četvorostepeni automatski. I pored mase od 2,4 tone, Brougham je mogao da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za manje od jedanaest sekundi i da dostigne maksimalnu brzinu od 200 km/h.

A onda je na red došla i astronomska cena od čak 13.074 dolara. Prevedeno u današnju vrednost novca, cifra iznosi 148.458 „zelembaća“, što ne samo što je bilo dvostruko više nego tada naredni najskuplji Cadillac (kabriolet Biarritz), već i za oko četiri hiljade najmanjih zelenih novčanica (današnjih 45.420 dolara) više nego Rolls-Royce Silver Cloud.

Brougham je s tako visokom cenom uglavnom privlačio imućne mušterije iz filmske industrije, politike i sporta, ali je Cadillac i pored toga izgubio oko deset hiljada dolara (današnjih 113.550 „zelembaća“) na svakom prodatom primerku.

Razlog leži u veoma visokim troškovima proizvodnje, pošto se Brougham ručno sklapao u Detroitu od strane čuvene General Motorsove divizije Fleetwood i koristio skupocene materijale. Verovatno niko nije bio iznenađen kada je 1957. godine prodato samo 400 jedinica, uz još 304 primerka naredne godine. Modeli iz 1958. godine su bili identični sa izuzetkom dodatnih deset konjskih snaga (ukupno 335 „grla“).

Brougham se ponovo našao u ponudi i na sledećoj generaciji Eldorada, koju smo viđali u izložbeno-prodajnim salonima tokom 1959. i 1960. godine. Ponovo je razvijen u Detroitu, ali da bi se uštedelo na troškovima, proizvodnja je prebačena u Italiju i to od strane čuvene stilske kuće Pininfarine. Biće to prvi Cadillac sa proizvodnjom izvan Sjedinjenih Američkih Država, što kao što se može pretpostaviti, nije prošlo baš najbolje u oku američkih sindikata.

Cadillac bi napravio šasiju kod kuće, zatim bi je poslao brodom u Torino gde bi Italijani ugradili školjku, a Broughtam bi zatim bio vraćen u Detroit na ugradnju enterijera i ostalih detalja.

Brougham je u velikoj meri ličio na ostale Cadillace iz 1959. godine, ali se ponovo razlikovao po nekoliko detalja. Slično kao i godinu dana ranije, krov je bio niži od „standardnih modela“, dok je i rep bio manji. Cadillac je svakako oborio rekord po veličini repa za 1959. godinu, pa su mnogi smatrali da je američki gigant preterao, a iz tog razloga ga je Erl smanjio na svom poslednjem delu pred penziju.

Novi Brougham je doneo i unapređeni V8 radne zapremine 390 kubnih inča (6,4 litra). Razvijao je 345 „grla“, uz već postojeći četvorostepeni automatski menjač, a to je donekle poboljšalo i performanse. Ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h je trajalo 10,5 sekundi uz maksimalnu brzinu od 200 km/h.

Nažalost, troškovi proizvodnje su i dalje ostali veoma visoki i pored visoke cene. Cadillac, to jest Pininfarina, će da kompletira samo 99 primeraka te 1959. godine uz još 101 vozilo godinu dana kasnije pre nego što su Amerikanci digli ruke. Biće to poslednji ručno sklapani Cadillaci sve do debija modela Celestiq, koji je spreman za serijsku proizvodnju u vreme pisanja ove priče.

Cadillac će nastaviti da nudi produžene verzije modela za imućne mušterije, ali svi će se složiti da nijedna od njih nije imala onu ekskluzivnost kao Brougham. Mnogi se usuđuju otići toliko daleko da ga smatraju najboljim Cadillacom u istoriji i sigurni smo da su u pravu…

Zoran Tomasović

(195)