Zanimljivost dana: Manje je više – Mercury Comet A/FX

Većina ljubitelja profesionalnog auto-moto sporta izvan Sjedinjenih Američkih Država će se složiti da trkanje na pravcu ne zahteva neko posebno umeće. Dovoljno je samo stisnuti gas do kraja i držati volan pravo, zar ne? Realnost je pomalo drugačija, posebno ako za primer uzmemo klasične četvorotočkaše bez ikakve električne tehnologije.

Kao nekadašnji vlasnik jednog starog Chevroleta iz 1971. godine sa kamionskim motorom (468 kubnih inča ili 7,7 litara), mogu vam reći da ćete jakim pritiskom na gas samo spaliti gume u mestu (burnout), a kada konačno krenete, toliku snagu u relativno maloj karoseriji je izuzetno teško obuzdati. Iz spomenutih razloga, američki šampionat trkanja na pravcu NHRA (National Hot Rod Association) je izuzetno popularan do današnjeg dana, a na vrhuncu slave je bio tokom šezdesetih godina prošlog veka.

U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo na kratko analizirati jednu od nepoznatih legendi ovog auto-moto sporta i kako je stavio, tada nepoznati brend Mercury, na mapu Sjedinjenih Američkih Država.

Mercury je osnovan 1939. godine od strane Edsela Forda, jedinog sina mnogo poznatijeg oca Henrija. Dok su Henrija uglavnom interesovali pristupačni četvorotočkaši za šire narodne mase, Edsel je ipal voleo stil, luksuznu opremu i napredak u inženjerstvu. Upravo se Ford pridružio kategoriji luksuznih vozila početkom dvadesetih godina kada je kupljen Lincoln, ali je Edsel primetio da i dalje postoji velika razlika u ponudi i cenovnom rangu između Forda i Lincolna. Tu poziciju je popunio Mercury i iako je delio mnogo toga sa jeftinijim bratom, takođe je delovao luksuznije, bio bolje opremljen i generalno privlačniji kupcima sa dubokim džepom.

Slično kao i Ford, i Mercury je bio veoma aktivan u profesionalnom auto-moto sportu tokom šezdesetih godina prošlog veka. Poslovna strategija nazvana „Pobedi u nedelju, prodaj u ponedeljak“ je označila da su modeli koji su dominirali trkačkim stazama imali velike šanse da pronađu i privatne kupce.

Međutim, od Mercuryja se uvek očekivalo da bude samo „pomoćnik“ Fordu, to jest da se zadovolji sa drugim mestom i da starijem bratu osigura da završi na liderskom mestu. To se posebno primetilo u šampionatu Trans Am, gde je Mercury Cougar zapravo bio brži nego Ford Mustang i imao vodeće mesto u generalnom plasmanu, pre nego što je stigla timska naredba da mora da uspori i prepusti titulu velikom Mustangu.

Ipak, Mercury će da ostavi veoma zapažen trag u šampionatima kao što su NASCAR, spomenuti Trans Am i na kraju NHRA. Ulazak u ovo poslednje spomenuto nadmetanje je stiglo 1964. godine i to baš u vreme kada je Ford predstavio revolucionarni model Fairlane Thunderbolt. Biće to prvi put da je neko pronašao rešenje preko manjka kilograma, umesto visoke snage, pa se i Mercury dao na posao.

Za bazu je izabran model Comet, tada predstavnik brenda u takozvanoj srednjoj kategoriji (mid-size), a plan je originalno zahtevao takmičenje u kategoriji Super Stock. Međutim, to bi označilo da Comet mora da se suprostavi spomenutom Thunderboltu, pa je plan preusmeren prema klasi A/FX (Factory Experimental). Pravila u A/FX-u su bila nešto blaža i dozvoljavala su određene modifikacije, a i za homologaciju je bilo potrebno napraviti samo dvadeset primeraka (klasa Super Stock je zahtevala 100 jedinica).

Projekat je bio toliko ambiciozan da je Mercury uspeo da privuče velikog vozača Dona Nikolsona iz Chevroleta, a onda mu je predat izbor kupea i karavana. Nikolson je za trkanje izabrao karavan zbog veće mase na zadnjim točkovima (i samim tim bolje trakcije), ali je Mercury ipak odlučio da serijski model bazira na kupeu, i to onom na paketu opreme Caliente. Slično kao i Thunderbolt, i ovaj put je posao poveren partneru Dearborn Steel Tubingu (DST).

Prvi zadatak DGT-a je bio staviti Comet na veliku dijetu. Serijski model je bio težak oko 1.200 kilograma, a onaj sa značkom A/FX (po klasi u kojoj se trebao takmičiti) je dobio krila, haubu, vrata, pa čak i branike od plastike ojačane ugljeničnim vlaknima. Slična strategija je primenjena i u enterijeru, pa je izbačeno sve šta je dodavalo masu. Spomenućemo da ovaj automobil nije imao ni radio, grejač, klimu, pa ni tepih, a sva stakla su razvijena od pleksiglasa.

Najbitniji deo je svakako bio ispod haube. Najveći motor u fabričkom Cometu je bio V8 radne zapremine 289 kubnih inča (4,7 litara) sa 225 konjskih snaga, ali će A/FX dobiti glomazni benzinac radne zapremine 427 kubnih inča (7,0 litara). Njegova kodna oznaka je bila R-Code i bio je najmoćniji motor koji je Ford imao u ponudi u svoje vreme.

Reklamiran je da razvija 425 konjskih snaga, ali je realna cifra bila između 500 i 550 „grla“. Četvorostepeni manuelni menjač je takođe spremljen konkretno za A/FX. Spomenućemo da su svi primerci bili dostupni samo u beloj boji sa crvenim enterijerom.

Pored spomenutog Nikolsona, Mercury je uspeo da privuče još nekoliko zvučnih imena kao što su Roni Soks i Badi Martin, a A/FX će biti u stanju da pređe četvrtinu milje (402 metra) za oko dvanaest sekundi. To znači da praktično i nije imao konkurenciju i prošetao se do titule u sezoni voženoj 1964. godine. Takođe će se i kasnije takmičiti u ovom šampionatu, ali sa manje uspeha, posebno nakon što je korporacija Chrysler predstavila novi motor Hemi.

Mercury će da napravi samo 21 primerak. Većina vlasnika je bila ona koja je koristila Comet za trkanje u amaterskom i profesionalnom auto-moto sportu, a do današnjeg dana je preživelo petnaest jedinica. Kako su vlasnici originalno tjunirali svoje automobile, pronaći ih u fabričkom stanju je izuzetno teško, ali u onim retkim situacijama, vozila obično menjaju vlasnike za sumu od preko 200 hiljada američkih dolara.

Mercury Comet A/FX važi do današnjeg dana za jednog od najekstremnijih modela koje je NHRA ikada imao prilike da vidi. Pokazao je potencijal Mercuryja kada se politika ne umeša u poslovanje ili u ovom slučaju – kada ga ne koči Ford. Postavlja se samo pitanje šta je Mercury sve mogao da postigne u NASCAR-u ili Trans Am-u da je samo imao potrebnu slobodu…

Zoran Tomasović

(138)