Zanimljivost dana: Poslednji trzaj AMC-a sa performantnim vozilima

Prva asocijacija na nekadašnji automobilski brend pod imenom AMC (American Motor Company) su verovatno oni pomalo smešni kompakti kao što su Pacer ili Gremlin koji su se sklapali tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Međutim, činjenica je da je AMC bio mnogo više od toga. Setimo se samo sportskog modela Javelina ili pak toga da je ova firma bila prva koja je imala punu ponudu modela sa pogonom na sva četiri točka nekoliko decenija pre nego što je takva kategorija uopšte postala popularna.

U današnjem izdanju zanimljivosti dana ćemo obrati na jedan model AMC-a koji je bio više od prevoznog sredstva, a njegovo ime je Matador Machine.

AMC je nastao 1954. godine spajanjem dva posrnula brenda, Nasha i Hudsona. Shvatili su da je jedini način da prežive taj koji podrazumeva međusobno udruživanje, i pritom nužda da napadnu kategoriju koju su General Motors, Ford i Chrysler ignorisali. Reč je o klasi kompaktnih automobila, a AMC-ov model Rambler je zapravo postao jedan od bestselera „preko bare“ čak i kada je mnogo veća konkurencija predstavila svoje rivale.

Ali to ne znači da je svaki model brenda bio takav. Recimo, prototip pod imenom AMX III iz 1968. godine je, prema planu razvojnog tima, trebalo da ponudi performanse velikoj Ferrarija po značajno nižoj ceni, a o njemu smo ranije pisali. Takođe smo pisali i o modelima kao što su Rebel Machine i Hornet SC360.

Za našu priču je ipak najbitniji model Matador i u izložbeno-prodajnim salonima će se pojaviti 1970. godine. Pripadao je srednjoj klasi, takozvanoj „mid-size“, a danas u takvu kategoriju spadaju modeli kao što su Volkswagen Passat i Honda Accord. Matador se nudio u konfiguracijama sa dvoje i četvoro vrata, kao i u karavanskoj, dok je većina prodatih primeraka imala benzinski motor sa šest cilindara ispod haube.

Ono što će da proslavi ovaj automobil jeste opcioni paket opreme nazvan Machine Go. Do tada se mnogo toga promenilo u američkoj automobilskoj industriji. Debitovali su novi zakoni na račun bezbednosti i izduvnih gasova koji su dodavali na kilogramima i ubijali snagu. Osiguravajuće kompanije su takođe podigle cene svojih usluga, posebno za one modele sa visokim performansama.

To je naravno bio tek početak problema koji će da usledi nekoliko godina kasnije u vidu naftne krize (kada je OPEC uveo embargo SAD), ali početkom sedamdesetih godina ste još uvek mogli da kupite pristupačni automobil sa dosta snage. AMC je odlučio da iskoristi trend i predstavi spomenuti paket Machine Go na Matadoru.

Lista izmena je počela sa 15-inčnim felnama i sportskim pneumaticima, a zatim je nastavljena i prednjim disk kočnicama, modifikovanim ogibljenjem i bogatijim enterijerom. Ali, ono što se kupcima posebno dopalo se nalazilo ispod haube, a tamo smo mogli da vidimo dva fantastična agregata.

Onaj bazni je razvijao 285 konjskih snaga iz radne zapremine 360 kubnih inča (5,9 litara), dok je opcija bio čuveni „osmak“ sa 330 „grla“ iz radne zapremine 401 kubnog inča (6,6 litara). Uparen sa moćnijim od dva agregata i četvorostepenim manuelnim menjačem, Matador je mogao da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za manje od šest sekundi i da pređe četvrtinu milje (402 metra) za samo četrnaest sekundi.

Njegova cena je takođe bila predmet interesovanja. Matador je u baznom izdanju koštao 3.493 američkih dolara (oko 26.545 „zelembaća“) u današnjoj vrednosti novca, a slabiji od dva agregata je bio opcija od tek 373 dolara (oko 2.986 najmanjih zelenih novčaica), dok je za opcioni „osmak“ bilo potrebno izdvojiti 461 dolar (današnjih 3.503 dolara). Radi poređenja, konkurencija bi za motor sličnih performansi naplatila dvostruko više.

Nažalost za AMC, kompanija je napravila veliku grešku tako što nije razlikovala Machine od svakog drugog Matadora. Bilo ga je moguće prepoznati samo po drugačijoj haubi, ali osim toga nije imao neke specijalne boje, grafike i ostale dizajnerske detalje. AMC se nije ni potrudio da ga reklamira, pa tako većina potencijalnih mušterija nije ni znala za njega dok nije bilo kasno.

Kompanija nije sačuvala informacije, pa se pretpostavlja da je fabriku, tokom jedine godine kada je bio u ponudi, napustilo između 40 i 60 jedinica sa paketom Machine Go. Do današnjeg dana je preživeo samo jedan primerak. Pronađen je od strane kolekcionara Breda Deninga na otpadu u američkoj saveznoj državi Nju Džerziju, početkom devedesetih godina i onda je restauriran u originalno stanje. Ispod haube se nalazi veći od dva motora i njegovi brojevi, kao i brojke šasije, se preklapaju s fabričkim informacijama.

Na kraju dana, teško da je neko mogao da očekuje veći uspeh od ovog automobila. Pojavio se u prodaji u pogrešno vreme, vizuelno nije imao ništa što bi ga razlikovalo od svakog drugog Matadora na ulicama, dok javnost nije ni znala za njega. Možemo slobodno reći da ga je AMC osudio na neuspeh i pre nego što je debitovao…

Zoran Tomasović

(345)