Zanimljivost dana: Potcenjeni američki mišićavko – AMC Rebel Machine
American Motor Company ili skraćeno AMC je uvek čest gost na AutoRepublici. Iako je ovaj američki brend nestao sa tržišta još 1987. godine, njegova priča je zanimljiva iz razloga što se smatra „ružnim pačetom“, to jest firmom koja je nekako poslovala 33 godine tako što je uvek kupila „mrvice“ koje su General Motors, Ford i Chrysler ignorisali.
Poruka je bila jasna, pa je AMC znao da mora da pronađe način na temu kako dominirati u kategorijama gde konkurencija nije smatrala da je potrebno gubiti vreme. Ali s vremena na vreme, kompanija bi se suprostavila i sa direktnim rivalom, a najbolji primer takve teorije je model Rebel Machine iz 1970. godine.
Bio je to jedan od retkih čistokrvnih „mišićavih“ automobila u kategoriji gde su dominirali Chevrolet Chevelle, Pontiac GTO, Dodge Charger, Plymouth Road Runner, Ford Torino i mnogi drugi.
Za razliku od konkurencije, AMC nije imao finansijske mogućnosti da razvije pravi „muscle car“ i iako je u svojoj ponudi imao bogat izbor V8 motora, nijedan od njih se nije izdvajao preteranom snagom. A onda je 1969. godine predstavljeno specijalno izdanje SC, kompakta Rambler urađenim u saradnji sa čuvenom firmom Hurst Performance.
U model sa masom od svega 1.130 kilograma, AMC je nekako uglavio V8 motor zapremine 390 kubnih inča (6,4 litre) i 315 „konja“, a snaga se prenosila na zadnje točkove preko četvorostepenog manuelnog menjača. Sa cenom od samo 2.998 američkih dolara (oko 22.408 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), SC/Rambler je mogao da ubrza od nule do 100 km/h za samo 5,2 sekunde. AMC se nadao prodati samo 500 jedinica, kako bi ga homologovao za profesionalni auto-moto sport, ali na kraju će fabriku napustiti 1.512 jedinica zbog velike popularnosti.
Nakon uspeha sa SC/Ramblerom, AMC i Hurst su se dali na posao da debituju s narednim specijalnim izdanjem. Za bazu je preuzet model Rebel („Buntovnik“) koji je u spomenuta vremena bio dostupan kao kupe, limuzina i karavan, a takođe se prodavao i u Evropi pod Renaultovom značkom. Hurstu se naravno najviše dopao kupe posle čega je krenula lista modifikacija.
Ispod haube se ponovo našao spomenuti V8 motor zapremine 390 kubnih inča (6,4 litre), ali je ovaj put razvijao 340 konjskih snaga i čak 583 Nm najvišeg obrtnog momenta. Jedini menjač u izboru je bio četvorostepeni automatski, a zvanično ime je palo na Rebel Machine. Ovaj kupe se pokazao dosta većim i težim od ranijeg SC/Ramblera sa masom od 1.692 kilograma, ali i pored toga je imao impresivne performanse, sa ubrzanjem iz mirovanja od 100 km/h za 6,2 sekunde.
Pored moćnijeg motora, jednako dramatičan je bio i izbor boja. AMC je u početku ponudio samo belu, sa trkačkim trakama u bojama američke zastave. Ovaj potez je bio posebno popularan na ranijem SC/Rambleru, ali i sportskom Javelinu koji se takmičio u tadašnjoj seriji Trans Am. Ipak, posle dva meseca proizvodnje, u ponudi se našlo još nekoliko boja, od čega će najpopularnija biti crvena.
Partner Hurst je modifikovao i kočnice, ogibljenje i menjač koji je došao s kraćim stepenim prenosa, ali i pored toga ova opcija nikada neće imati jednaku popularnost kao Hurstove kreacije na raznim modelima Pontiaca, Oldsmobilea i Chryslera. U čemu je onda bio problem?
Najviše u ceni, pošto je Rebel Machine koštao 3.475 dolara (oko 24.567 najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti dolara). Navedena brojka možda ne deluje visoka za današnje standarde kada je istu sumu potrebno izdvojiti i za baznu Hondu Civic, ali u istom periodu mnogo prestižniji Pontiac GTO je bio 208 dolara (današnjih 1.470 „zelembaća“) jeftiniji.
Ali je istovremeno bio i neverovatno pouzdan, pa je devet modela voženo bez prestanka iz grada Kenoša (američka savezna država Viskonsin), gde se Machine inače proizvodio, sve do Dalasa u Teksasu, a zatim proveli ceo vikend na trkanju na pravcu bez ikakvih problema.
Zavisno kojim izvorima verujete, proizvodnja Machinea se zaustavila na veoma malom tiražu. Jedan izvor kaže da je Hurst preradio 1.936 jedinica, od čega je 1.340 ofarbano u belu boju, ali zvanični sajt kluba vlasnika i kolekcionara AMC spominju cifru od 2.326 primeraka. Bilo kako bilo, obe brojke su relativno skromne.
Kompanija nikada nije imala u planu da ponudi Rebel duže od jedne godine, pa je već 1971. godine odlučila da se vrati kompaktnim modelima sa velikom snagom. Tada je debitovao model Hornet SC360 sa 285 „konja“ i pronašao je 784 kupaca. To znači da je tokom tri godine bavljenjem specijalnim sportistima, Rebel Machine bio najskuplji i najsporiji, a istovremeno se najbolje prodavao.
Mnogi će reći da bi ovaj automobil bio veći uspeh da se kojim slučajem pojavio u prodaji nekoliko godina ranije, odnosno u vreme kada je revolucija mišićavih četvorotočkaša bila u jeku, ali kao i sa svim drugim modelima, ovaj brend je zbog nedostatka finansijskih potencijala uvek bio u zaostatku. Istovremeno, možda mali brojevi koji ilustruju obim proizvodnje vozila, danas čine Rebel Machine veoma poželjnim klasikom, onim za koji je potrebno izdvojiti i do sto hiljada američkih dolara.
Zoran Tomasović
(288)
