Zanimljivost dana: Znate ono „i Bog vozi Mercedes“?

Nama je najpoznatiji kao omiljeni automobil Josipa Broza Tita dok je u svetu stekao ime po tome što je svaki komunistički lider i diktator imao najmanje po jedan primerak. Naravno, takav automobil je mogao da dođe samo iz Mercedesa, koji je u periodu posle Drugog svetskog rata očajnički pokušavao da promeni imidž nacističke kompanije.

Mercedes 600 je opstao u proizvodnji čak osamnaest godina i pružio je tehnologiju koja je nečuvena čak i za današnje standarde.

Mercedes je dočekao kraj rata u velikom rasulu. Većina fabrika kompanije je bila oštećena u ratu, a onda je stigla tužba da je firma koristila oko 300 hiljada robova iz kampova za proizvodnju vojne opreme. Mercedesu takođe nije išao u korist ni podatak da je u razrušenoj Evropi kupovna moć bila jako mala, a sve što je mogao da ponudi u jeftinijoj klasi je osveženi predratni model W136.

Ipak, do ranih pedesetih godina situacija polako počinje da se oporavlja. Prvo je ponuda proširena i na komercijalna vozila, koja su se pokazali veoma popularnim, ali nam se čini da je povratak auto-moto sportu igrao dosta veću ulogu. Na bazi trkačkog modela 300 SLR je kasnije nastao i fabrički 300 SL i u svoje vreme je bio najbrži serijski automobil na svetu, a u periodu od 1954. do 1963. godine je prodato 3.258 primeraka.

Zahvaljujući velikom uspehu spomenutog sportiste, Mercedes je shvatio da je uspeo da povrati svoj veliki predratni imidž i da je ponovo u stanju da proizvodi skupocene automobile. Još početkom šezdesetih godina, kompanija je počela da razmišlja o nasledniku predratnog modela 770 (inače, omiljenog vozila Adolfa Hitlera).

Iako je Mercedes u svojoj ponudi već imao popularnu S Klasu, plan je bio da se proizvede još skuplji i ekskluzivniji četvorotočkaš samo za one sa najdubljim džepom. Razvoj je tekao bez većih problema i serijski model je bio spreman za Salon automobila u Frankfurtu 1963. godine. Malo je reći da je publika bila oduševljena. Nikada pre, a ni kasnije, jedan tako prelepi luksuzni automobil nije privukao pažnju svojom pojavom, kako dizajnerskom tako i tehničkom. A razloga za tako nešto je bilo više nego dovoljno.

Tokom promocije direktor za razvoj novih modela Rudolf Uhlenhaut je izjavio da se na troškove proizvodnje nije gledalo, i da je automobil morao da bude perfektan u svakom pogledu. Svaki detalj ovog noviteta je bio dizajniran i razvijen specijalno za njega i nije delio ništa sa ostalim proizvodima kompanije.

Izbor imena je pao na 600, a sudeći po Uhlenhautu, morao je da ima dosta prostora čak i za visoke osobe, najudobnije ogibljenje, nije smeo da se „naginje“ u krivinama i da bude toliko tih da vlasnik i ne primeti da je u pokretu. Posebna pažnja je posvećena vazdušnom ogibljenju, zahvaljujući kom je 600 je trebalo da bude najudobniji automobil na svetu, a pritom je mogao da podešava svoju visinu po ukusu vlasnika. Hidralične kočnice su bile najbolje u automobilskoj industriji i funkcionisale su odvojeno napred i pozadi, a ručna kočnica bi se aktivirala svaki put kada bi automobil bio u „P“ (parking) na automatskom menjaču.

Sa dizajnerske strane, 600 nije doneo revoluciju i mnogi detalji su preneti sa manje S Klase. Linije su bile čiste i u sklopu sa Mercedesovom tradicijom i bez mnogih hromiranih detalja. Tokom cele svoje istorije, za proizvodnju 600-tke se pobrinula samostalna kuća Sindelfingen, inače poznata po veoma visokom standardu završne izrade.

Ova kompanija je takođe proizvodila i ostale legendarne Mercedese, kao što su 770 i 540S, a izbor opreme je bio pozavidan. Svi primerci su pružali najkvalitetnije drvo i kožu, a ceo enterijer je bio ručno sklapan sve dok se nije dobila i najveća perfekcija. Tu je bio i mali frižider, svi prozori sa staklima pokretanim pritiskom na dugme, pregrada putnika na zadnjim sedištima od vozača i klima i grejanje odvojeno od dva dela automobila.

Radio je primao komande na daljinski upravljač, a sva sedišta su bila automatska. Enterijer je pružao i trinaest različitih svetala i zavese da zaštiti vlasnika od prolaznika, a 600 je bio prvi automobil na svetu na kome je vlasnik mogao da namesti retrovizore prostim pritiskom na odgovarajuće dugme.

I pored svih detalja, 600 je ostao poznat po svom hidrauličnom sistemu, koji je bio veoma inovativan, ali i veoma komplikovan. Njega je pokretao mali motor, a kontrolisao je sve prozore, sedišta, klimu, brave, otvaranje i zatvaranje prtljažnika, šiber i podešavanje ogibljenja. Spomenućemo da je spomenuti agregat pokretalo mineralno ulje.

Na taj način, hidraulični sistem je bio jako tih i vlasnik ne bi ni primetio većinu komandi, ali kao što smo spomenuli – bio je veoma komplikovan za održavanje. Čak i malo curenje na nekom od creva bi sprečilo automobil da funkcioniše, a dodatni problem su predstavljali i neiskusni mehaničari koji nisu bili upoznati sa ovom najmodernijom tehnologijom. Kada spominjemo održavanje, da kažemo da je ono bilo veoma skupo i da je svaki rezervni deo morao ručno da se proizvodi.

Kupac je mogao da bira između četiri različita modela. Ponuda je startovala sa standardnom limuzinom, zatim produženim Pullmanom u verzijama sa četvoro i šestoro vrata i na kraju se mogao dobiti i Pullman sa otvorenim krovom pod značkom Landaulet. Početna cena je iznosila 56.500 nemačkih maraka, ali do 1981. godine, kada će proizvodnja da prestane, cena će da skoči na čak 144.100 maraka.

Pullman je bio nešto skuplji sa cenom od 63.500 maraka, koja će da skoči na 165.500 maraka pre kraja karijere, dok je za Landualet bilo potrebno izdvojiti dvostruko višu cifru. U periodu od 1963. do 1981. godine, Mercedes će da proizvede samo 2.677 jedinica. Od navedenog broja, najveći deo je otišao na standardnu limuzinu (2.169), usledio je Pullman sa 428 primeraka, a najređi model je bio Landaulet u verziji sa šestoro vrata, koji je proizveden u samo sedam jedinica.

Sa mehaničke strane, u ponudi je bio samo 6,3-litarski benzinac sa osam cilindara, a razvijao je 250 konjskih snaga i maksimalnih 500 Nm obrtnog momenta. Snaga se prenosila na točkove preko četvorostepenog automatskog menjača. U pitanju je bio prvi serijski V8 motor za nemačkog proizvođača vozila, a on će kasnije da pokreće i legendarni 300SEL 6.3.

Za svoje dimenzije, 600 nije bio preterano težak automobila. Standardan sedan je bio težak 2,6 tona (dužina 5.450 mm) dok je limuzina bila za 170 kg teža (dužina 6.240 mm). Model 600 ne samo što je bio jako udoban i luksuzan, već je bio i brz. Standardan sedan je mogao da ubrza od nule do 100 km/h za ispod deset sekundi, dok je limuzina bila za oko dve sekunde sporija. Mercedes je tvrdio da je maksimalna brzina limitirana na 197 km/h, ali su neki mediji uspeli da dostignu maksimalnih 207 km/h.

600 će opstati u proizvodnji od 1963. do 1981. godine i kroz celu svoju istoriju će imati veoma malo konkurenata. Oni se odnose na modele Rolls-Roycea i Bentleya, kao i Cadillac Fleetwood 75 i Lincoln Continental Lehmann-Peterson, ali nijedan od njih nije mogao da se pohvali tehnologijom i završnom izradom kao 600.

Njegovi ponosni kupci su bile neke od najpoznatijih osoba iz šou biznisa, kao što su Hju Hefner, Elizabet Tejlor, Džon Lenon, Džordž Herison i Džek Nikolson. On će, ipak, da ostane mnogo poznatiji kao omiljeni izbor komunističkih lidera i diktatora kao što su Park Čang-hi, Nikolaje Čaušesku, Pol Pot, Enver Hodža, Fransoa Divalije, Fidel Kastro, Leonid Brežnjev i mnogi drugi.

Kao što smo spomenuli na početku teksta, Josip Broz Tito je bio veliki ljubitelj 600-tke i početkom šezdesetih godina, njegov vozna park američkih i ruskih automobila je zamenjen Mercedesima. Pretpostavlja se da je Tito imao oko 290 automobila, a među njima su bila i dva modela Landaulet sa šestoro vrata kao i blindirana verzija koja je kupljena 1978. godina za čak 600 hiljada maraka.

Kada se zna da je proizvedeno samo sedam Landauleta sa šestoro vrata, to znači da je Tito bio jedina osoba na svetu koja je imala više od jednog primerka. Od njegove mnogobrojne kolekcije 600-tki, neki su u međuvremenu rasprodati dok se drugi nalaze u Srbiji, Makedoniji i Sloveniji.

Danas je Mercedes drugi najveći proizvođač premijum vozila na svetu i zaostaje za BMW-om, ali svakako se može pohvaliti dosta slavnijom istorijom u poređenju sa rivalom iz Minhena. Upravo je 600 možda najpoznatiji deo te istorije, uz legendarni 300SL, koji vas vraća u vremena kada nije bilo dovoljno samo staviti poznatu oznaku na već postojeći model kao što je slučaj u današnja vremena.

Zoran Tomasović

(4363)