AR pijaca klasika: Ferrari u Fiatovom odelu

Prva asocijacija vezana za ime Fiat, verovatno jeste ona koja podrazumeva mali i ekonomični gradski automobil i italijanski proizvođač vozila i danas ne beži od takve strategije. Ali, to ne znači da su modeli kao što su 500 ili Panda bili jedini koje je Fiat proizvodio.

Štaviše, firma bi nas često iznenadila lansiranjem luksuznih limuzina ili pak sportskih četvorotočkaša. Za današnju pijacu smo izabrali jednog baš takvog aduta Italijana, i to je model Dino.

Ako Dino ne izgleda kao tradicionalni Fiat, za to postoji veoma opravdan razlog. Naime, Dino je zapravo bio više Ferrari, pa nije ni čudno što danas spada među najvrednije modele u istoriji firme. Opšte nam je poznato da je Enco Ferrari prodao svoju kompaniju Fiatu 1969. godine, ali to ne znači da saradnja nije postojala i ranije.

Enco se obratio partneru onog momenta kada je odlučio da se takmiči u šampionatu Formule 2. Ova serija je imala nekoliko zahteva za homologaciju, kao što su broj cilindara (nije ih smelo biti više od šest) i serijska proizvodnja, pa je tako firma morala da sklopi minimalno 500 jedinica tokom jedne godine.

To je za Ferrari svakako bio problem, čija se godišnja proizvodnja obično kretala u desetinama umesto stotinama, ali za Fiat i ne bi. Dve strane su tako postigle dogovor po kojem bi Fiat razvio model sa Ferrarijevom mehanikom i na taj način homologovao takav motor za profesionalni auto-moto sport.

Na kraju dana će postojati dva modela sa takvim motorom, jedan sklopljen od strane Fiata (postavljen napred) i drugi od strane Ferrarija (postavljen u sredini). Oba modela su se zvala Dino, što je ujedno isto ime i za sam motor koji je razvio Encov jedini sin Alfredo „Dino“ Ferari pre svoje smrti. Za našu priču je najbitniji onaj potpisan od strane Fiata.

Proizvodio se od 1966. do 1973. godine. Prvo će da debituje kabriolet, to jest Spider dizajniran od strane Filipa Sapina iz Pininfarine, a onda će uslediti i kupe za koji se postarao Đorđeto Đuđaro dok je radio za Bertone. Većinu primeraka je pokretao 2,0-litarski benzinac sa šest cilindara i 158 konjskh snaga.

Tri godine posle debija je stigao i 2,4-litarski benzinac sa dvadeset „grla“ viša. U oba slučaja menjač je bio petostepeni manuelni. Za našu priču je bitniji ovaj prvi, pošto pokreće Dino sa priloženih fotografija, a fabričke informacije kažu da ubrzanje od nule do 100 km/h traje manje od osam sekundi uz maksimalnu brzinu od 200 km/h.

Fabriku će na kraju da napusti 7.803 jedinica, a oko polovina spomenute brojke je otpala na kupe sa manjim od dva motora. Razlog za slabu popularnost je ležao u relativno visokoj ceni od 5.400 američkih dolara ili 49.640 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca.

Dino iz današnje priče je iz 1967. godine i trenutno se nalazi u gradu Limur unutar američke savezne države Kalifornije. Prošao je kroz proces sitne restauracije pre desetak godina, posebno na račun mehanike, dok je enterijer dobio nove kožne detalje.

Ostatak je uglavnom u originalnom stanju, a vozilo ne pokazuje godine, što i nije iznenađenje kada znamo da je prešao tek 88 hiljade kilometara. Dino se inače nikada nije prodavao u Americi, pa samim tim je originalno imao dom negde u Evropi, a „preko bare“ je uvezen kao poželjni klasik.

Aukcija je donela 47 ponuda, a najviša je iznosila 56 hiljada američkih dolara.

Zoran Tomasović

(918)