Zanimljivost dana: Kada su i kamioni prošli kroz „mišićavu“ revoluciju

Do sada smo sigurno upoznati sa čuvenim američkim mišićavim automobilima, takozvanim „muscle cars“, a koji su dominirali ulicama „preko bare“ tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Ideja je zapravo bila veoma jednostavna i odnosila se na preuzimanje najmanje i najlakše karoserije i zatim na ugrađivanje najvećeg dostupnog motora.

Iako su retko kada imali ogibljenje i kočnice da pariraju takvoj snazi, opet ih je bilo moguće kupiti po veoma pristupačnim cenama, pa su sve mane brzo ignorisane.

Očekivali bismo da bi takva strategija mogla biti preneta i na velike kamione, ali se njihova generalna strategija nije izmenila u većoj meri od samog nastanka. Cilj je bio pružati što veći i više lenji dizel, onaj koji će večno da traje. Iako je bilo dosta samih proizvođača kamiona, većina je koristila motore tri različita dobavljača.

To su firme Detroit, Caterpillar i Cummins i svaka od njih je imala svoje vrline i mane. To nas dovodi do glavne teme ove priče, a reč je o firmi White-Freightliner.

Freightliner je inače osnovan još 1929. godine pod imenom Consolidated Freightways, a ime po kom ga poznajemo danas je nastalo dvanaest godina kasnije. Verovatno vas zbunjuje ono „White“ u nazivu, ali za to postoji jedan veoma jednostavan razlog.

Naime, kompanija je ušla u saradnju sa firmom White 1951. godine, koja je u to vreme bila najveći proizvođač kamiona na svetu, i svi njegovi modeli do kraja 1974. godine će se zvati White-Freightliner. Bili su dostupni u konfiguracijama bez kabine za spavanje i naravno sa njom, a nudili se sa dugačkom haubom i kako je u narodu jednostavno rečeno – bez njuške. Vozači su prefirirali onu sa dugačkom haubom iz razloga što je motor bio udaljen od njih i samim tim je emitovao manju buku, toplotu i vibracije.

Freightliner konačno primećuje revoluciju do koje su doveli spomenuti automobili iz kategorije „muscle cars“, i odlučuje da je primeni i na svojim kamionima. Konaktirana je firma Cummins i od nje je zatraženo da napravi motor usled čega bi svaki konkurent pozavideo Freighlineru.

Pomenuti konstruktor je već nudio Detroit sa 400 konjskih snaga, zatim Caterpillar sa 35 „grla“ više, a u vrhu ponude se našao Cumminsov takozvani „Powerliner“ sa čak 600 „konja“ i maksimalnih 2.237 Nm obrtnog momenta. Takva snagu je bilo moguće dobiti zahvaljujući ogromnom 18,9-litarskom dizelu sa šest cilindara koga je Cummins originalno razvio za bagere, buldožere i slične mašine.

Ugraditi ga u kamion nikako nije bio lagan posao pošto je Freightliner morao da napravi velike izmene na račun ogibljenja. Powerliner se najlakše prepoznaje po glomaznoj maski hladnjaka i nudio se u obe konfiguracije kabine. Spomenućemo da je sam motor bio težak 1,8 tona, što je zahtevalo potpuno novu i čvršću šasiju i težu kabinu za spavanje radi boljeg rasporeda mase. Izbor menjača se zasnivao na trinaestostepenom manuelnom isporučenom od strane firme Eaton-Fullers.

Nažalost za Freightliner, pojavio se u prodaji baš u najgore vreme. Kompanija ga je reklamirala kako može komotno da juri autoputem pri brzini od 130 km/h, ali se pojavio u prodaji 1973. godini baš kada je svet prolazio kroz prvu veću naftnu krizu. Odjednom njegova visoka brzina nije bila bitna pošto je američka vlada ograničila maksimalnu brzinu na svega 88 km/h, pa nije bilo potrebno 600 „konja“ da se ona dostigne. Uz sve to, Powerliner je trošio preko 52 litre dizela na pređenih 100 kilometara, čak i kada je prikolica prazna dok bi brojka bila za 40% veća ako je vukao teret.

Isti motor će kasnije da bude ponuđen i u konfiguracijama sa 450 i 525 „konja“, kao i sa 725 „grla“, ali nikada nije bio ugrađivan u kamione. Cumminsovu licencu će kasnije kupiti i rivali kao što su Peterbilt, International i Kenworth, ali zbog velikog broja prepravki koje je šasija zahtevala, jako malo kamiona je napustilo fabriku sa njim.

Powerliner nije napravio revoluciju kakvoj se Freightliner nadao i njegov direktni neuspeh će naterati kompaniju da raskine ugovor sa partnerom White. Ali, barem na kratko je postojao kamion koji je dominirao autoputevima i svako je poželeo da ga vozi, iako se mušterije uglavnom odlučivale za manje motore.

S razlogom ga svi zovu „Pontiac GTO kamionskog sveta“, pa nam samo poređenje sa legendarnim „The Great One“ govori o kakvoj je legendi reč.

Zoran Tomasović

(1050)