Zanimljivost dana: Kako je nastala najbolja jurnjava u filmu

Danas zasigurno neke filmske scene uzimamo „zdravo za gotovo“ i moguće ih je snimiti sedeći uz pomoć kompjutera i bez glumaca. Posebno su nam zanimljive sekvence s jurnjavom automobila koje su poslednjih nekoliko decenija popularizovali filmski serijali „Fast & Furious“, ali ćemo se složiti da je neka „zlatna sredina“ vladala tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

Kada je došlo do velikih promena u načinu na koji su se filmovi generalno snimali, pa je umesto velikog studija odjednom postalo popularno snimati na licu mesta. Jedan film koji je predvodio takav trend je Bullitt iz 1968. godine, a takođe je film koji nam je pokazao verovatno najbolju jurnjavu ikada zabeleženu na malim ekranima.

Glavnu ulogu igra čuveni Stiv Mekvin koji želi da se osveti negativcima što su ubili svedoka koji je bio pod njegovom zaštitom. Njegov lik se zvao Frenk Bulit po čemu je film i dobio ime, a direktor Piter Jets je želeo autentičnu jurnjavu ulicama San Franciska.

Većina takvih scena u navedeno vreme je bila snimana u studijima gde bi glumac sedeo u automobilu, a u pozadini bi videli ekran sa slikom, čime bi se dobijala (veoma loša) iluzija da upravlja četvorotočkašem. Jets će provesti dugo godina analizirajući grad pre nego što je odabrao lokacije koje ćemo videti u filmu. Takođe je želeo da koristi čuveni most „Golden Gate“, ali nije uspeo da dobije potrebne dozvole.

Ono što je od samog početka bilo poznato jeste podatak da je heroj morao da vozi automobil marke Ford. Američki proizvođač četvorotočkaša je bio glavni snadbevač vozilima za Warner Bros, a izbor je pao na model Mustang GT sa motorom u konfiguraciji od osam cilindara, i u zelenoj boji karoserije.

Mogao se pohvaliti sa 320 konjskih snaga iz radne zapremine 390 kubnih inča (6,4 litre). Mustang će morati da prođe kroz detaljan proces modifikacija, posebno na račun ogibljenja da bi izdržao uslove brdskih ulica San Franciska.

Za to se postarao čovek po imenu Maks Balčovski, koji je spremao razne filmske automobile. Ford je isporučio dva primerka, a kompanija je želela da negativci voze njegov model Galaxie. Ironično, Galaxie je u navedenom periodu bio omiljeni policijski automobil, pa je Jets odustao od ove ideje iz dva razloga. Jedan od njih je bila spomenuta konekcija sa „momcima u plavom“ dok se drugi podatak odnosio na informaciju da je Galaxie bio relativno velik i težak četvorotočkaš i nije bio idealan za brdske predele.

Jets će na kraju da kupi dva primerka modela Dodge Charger R/T iz 1968. godine o sopstvenom trošku. Oba je pokretao čuveni motor radne zapremine 440 kubnih inča (7,2 litre) i 375 konjskih snaga. Za razliku od Mustanga, Chargeru nisu bile potrebne modifikacije i vozači će kasnije reći da su morali da uspore kako bi Fordov velikan mogao da ih prati.

Snimanje će trajati oko tri sedmice i rezultiraće u sceni koja traje deset minuta i 53 sekunde. Ono što toj sceni daje posebnu draž je to što nema dijaloga, a ni muzike, već je Jets želeo da zvuk moćnih motora bude taj koji će očarati publiku. Brzine su u jednom momentu dostizale 170 km/h, posebno u delu kada Mustang i Charger napuštaju grad i jure se na autoputu.

Mekvin je iza sebe imao i pozavidnu trkačku karijeru pa mu je dozvoljeno da bude vozač pri gradskoj vožnji, ali za jurnjave gde je maksimalna brzina prelazila 120 km/h, za volanom se nalazio Keri Loftin. Chargerom je upravljao veteran Bil Hikman, koji je takođe igrao negativca u filmu.

Oba primerka Chargera su kompletno uništena u eksploziji na kraju scene i nije im bilo spasa. Jedan od Mustanga je bio u relativno lošem stanju i prodat je otpadu za delove. Pronađen je u Meksiku pre nekoliko godina bez većine delova sa izuzetkom školjke, a identifikovan je pomoću broja šasije. Od tada je prošao kroz detaljan proces restauracije i danas je u privatnim rukama.

Onaj drugi Mustang, koji je uglavnom ostao kompletiran, je prodat kao polovnjak i njegova misteriozna priča je ona koju svaki Fordovac sigurno zna. Nedugo nakon što je snimanje kompletirano, Warner Bros ga je prodao jednom od producenata, a ovaj ga je preprodao detektivu iz američke savezne države Nju Džerzi. Kupio ga je čovek po imenu Robert Kirnan početkom sedamdesetih godina i vozio narednih desetak godina.

Tada je Mustangu stradalo kvačilo, a kako je Robert već bio u poznim godinama, parkirao ga je u hangar u saveznoj državo Ohajo. Vlasništvo je preuzeo njegov sin Šon i on je prebacio legendarni automobil u Tenesi, gde je ostao sve do 2018. godine.

Tada je Ford spremao moderno izdanje Bullitta i kontaktirao je Šona da mu pozajmi ovaj automobil za promociju. Kao i ranije, i ovaj put u pomoć je pozvan čuveni ekspert Kevin Marti, i on je brzo počeo da uočljava detalje. Primera radi, iako nov, za snimanje filma, Mustang je bio „izubijan“ da deluje kao automobil koji bi policijski detektiv vozio.

U gepeku se nalazi poveća rupa preko koje je postavljeno duže crevo za dim – nešto što je bilo potrebno da se dobije imitacija „paljenja guma“, i naravno još veliki broj rupa za mesta gde su montirane kamere. Šon će reći da je njegov otac originalno platio svega šest hiljada dolara za ovaj automobil i da ga je Stiv Mekvin kontaktirao krajem sedamdesetih godina s ciljem da obavi kupovinu, ali je Robert to odbio. Mustang će kasnije biti prodat na aukciji za čak 3,7 miliona dolara.

Šta da na kraju da kažemo osim, Bullitt je mnogo više od samo jednog u nizu filmova. Promenio je način na koji se oni snimaju, a jednog četvorotočkaša je napravio velikom legendom za koju svi sigurno znamo. Tako nešto moderni CGI nikada neće moći da udvostruči…

Pogledajte video isečak.

Zoran Tomasović

(1010)