San snova ljubitelja Opela (GALERIJA)
Naši redovni čitaoci su navikli da redovno pišemo o zanimljivim automobilima koji se pojave na internetu. Generalno, to su automobili od „preko bare“, ali može se naći i poneki „Jevropljanin“.
Popularna stranica Classic Automobiles redovno objavljuje zanimljive klasike u odličnom stanju. Naišli smo na zanimljiv primerak jednog Opelovog modela srednje klase – Opela Ascona C 1.6 S.
Automobil je proizveden 1986. godine i do sada je prešao samo 2.500 kilometara. Na slikama se vidi da je u izvanrednom stanju.
Spoljašnjost je u beloj boji, sa retrovizorima u boji karoserije, ali nema zaštitnih lajsni. Ima originalne aluminijumske felne iz tog doba, koje Asconi odlično stoje, pretpostavljamo da su prečnika od 13 cola, eventualno 14. Što se spoljašnjosti tiče, možemo dodati i katadiopterima „spojene“ zadnje svetlosne grupe.
Što se enterijera tiče, može se reći da je zanimljiviji. Opel je osamdesetih i devedesetih ugrađivao odlična sedišta, čak i u baznim paketima opreme, koja uvek pružaju dobru bočnu potporu. U ovoj Asconi imaju zanimljiv dezen, u klasičnim bojama Opela – par nijansi sive i jedna nijansa žute. Volan je standardni, sa dva kraka, klasična instrument tabla bez obrtomera. Radio aparata nema, ali se lako može ugraditi. Pažnju privlači klasični analogni sat na sredini prednje konzole, pored „radija“. Možemo da napomenemo da su tu klasične poluge za ventilaciju, čak i sajla za povlačenje sauha.
Što se tiče motora, u pitanju je 1,6-litarski motor, sa 90 konjskih snaga, sa klasičnim karburatorskim sistemom. Menjač je manuelni sa 4 ili 5 stepeni prenosa, ne vidi se najbolje na fotografijama.
Sada malo uopšteno o Asconi C… Proizvodila se od 1981. do 1988. kada je zamenjena Vectrom A. Period proizvodnje je podeljen na tri etape. Model C1 je od predstavljanja do 1984. kada je izvršena prva restilizacija. Od tada, do 1986. je bio model C2, čiji je izdanak i konkretni primerak. Te godine je izvršena druga restilizacija i uveden je model C3. Ponuda motora je bila baš raznovrsna za to vreme. Motori zapremine 1,3, 1,6, 1,8 i 2,0 litra u raznim nivoima snage uz jedan 1,6-litarski dizel.
Za konkretni primerak ne znamo da li je eksponat ili se prodaje, jer nije bilo nikakvih drugih podataka, ali se nadamo da će, u slučaju prodaje, naći kupca. Ako je za verovati jednom komentaru, piše da je iz zaboravljene kolekcije austrijske auto-kuće i da sad prelazi iz ruke u ruku, svaki put sa višom cenom.
Još samo da dodamo da je Ascona C pokazala da je izuzetno izdržljiv automobil u ruralnijim i siromašnijim krajevima Srbije, gde su je taksisti masovno vozili do pre par godina, da bi danas prešli na Vectru A.
Milan Grozdanović
Fotografije: Classic Automobiles
(13297)
E kada se setim 1988 su ispred zgrade u kojoj sam živeo došli
Peugeot 309 beli mislim 1.4
OPEL Ascona 1.6 hatcback Metalik plava – imala obrtomer
OPEL Ascona 1.8 GT metalik zlatna sedan – ova je bila munja nebeska
Ascona-e su mislim bila polovne iz Austrije , Peugeot je bio nov. Koliko smo vremena mi klinci proveli gledajući ih spolja i unutra
Možda nisam registrovao da je o tome pisano ovdje na stranici, ali sad me podsjeti fotografija enterijera na to nekadašnje čudo tehnike – na čok. Bilo bi lijepo u par riječi samo opisati njegovu funkciju ma koliko jednostavna bila…
Kakva je radost i sreća kad kupiš automobil koji ima automatski saug (čok). Samo upališ motor i voziš. Sve sam radi, milina. Mazda 323.
Btw, baš sam bio nekako zavidan što je jedan stric imao ovakvu Asconu, sedan. A mi gulili Ladu standard.
Opel je do kraja 80-ih gurao arhaične menjače sa 4 brzine kao i ova Ascona. Ustvari, većina nemačkih proizvođača je furala te menjače dok su japanci svi uveliko bili sa 5 brzina kao i italijani.
Prvi susret sa čokom mi je bio tragikomičan. Sticajem okolnosti naučio sam da vozim na automobilu koji ga nije imao, a ovaj s čokom sam dobio sasvim slučajno da odvezem neku rodbinu… Da stvar bude gora motor je bio na izdisaju, pa sam na svakoj ubrdici trebao nešto povlačiti i vraćati 🙂 🙂 🙂 zima bila, snijeg, led, a ja držim volan, tražim u mraku tu djavolsku ručicu, vučem ju kao lud, a motor se raspada… Trauma u poređenju sa današnjim automobilima… ali opet karakteristika jednog vremena…
Imao sam prilike da kao klinac redovno palim ocu kola sa „ručnim“ čokom i mislim da sam se odlično sa njim snalazio, da „doziram“ ( i koliko da ga „povučem“ zavisno do uslova i kojim ritmom da ga „vraćam“ ).
Tako da sam u vreme kada sam položio ( 1988 ), već bio pravi expert i nikada nisam shvatao ljude koji nisu imali „sluha i njuha“ za pravilno korišćenje „ručnog“ čoka.
Prvi susret sa automatskim čokom je za mene bio tehnološko čudo 😊
Pričao mi Musa nekad davno 44. Na Visu kad smo obnavljali Ajduka, kako je on naganjao kočije sa Cezarom…i mazne Musa kočiju jedno popodne i ide barit trebe, pa dovikivao svakoj koja je prolazila O,sele…vidi konja u mene…a nije bidan od one sijede brade i kose vidio da mu se primiče oluja i da žene zbog toga trče a ne porad njega i njegove kocije. Gledao ga Cezar a kako je naš Musa malo lošije pričao latinski, učinilo se nagluhom vladaru da Musa viče Opele…još kad ga je munja pogodila {Musu op.a.}, tad je legenda rodjena. Na moju opasku da… Pročitaj više »
Mene je na vatrenom krštenju uhvatila panika da to neću znati, pa sam ga vukao kao lud 🙂 Dodaj na sve loš motor i brdo, i možeš samo zamisliti u kakvoj sam agoniji bio…
Moj prvi garažni komšija ima par vozila (pa i Q5), a izmedju ostalog, jedan prastari yugo 45. Uspomena. Ne vozi ga, već ga samo povremeno upali. I tako ga ostavi da radi neko vreme. Ako se za to vreme zateknem u mojoj garaži (gde „odmaram dušu“), ja ga slušam, kako motor nekada vremenom zbog onog „zaboravljenog čoka“ počne da stenje, trokira i sve nas tamo davi po celoj garaži od nesnosnog smrada koji se širi… Nekada zamolim komšiju da ugasi, a jednom sam i sam otvorio kola i vratio čok. Neverovatno je da čovek tolike godine kao da nije naučio… Pročitaj više »
Ima nas svakakvih u božijoj bašti…
Meni je tu najzanimljivije da je Buba mog teče 1968god imala automatski čok a naš kec 81 imao i čok i ručni gas
Ali da je bilo veselo zimi koristiti čok bilo je. Konstantno moraš da paziš.
Jednom sam kao dete vozio prastaru bubu i koliko se sećam, imala je neki automatski čok. Bio sam u šoku.
Da, karburator na Bubi je imao automatski mehanički čok koji je radio na bimetal. Pokojni deda je imao Bubu 1200J, pa sam često gledao kako “kopa” po motoru.
Da baš interesantan primjer… Nažalost nisam imao priliku da vozim bubu, a ni keca… Sto puta sam sjedio u oba modela, ali vozio nikad…
Ne znaš što si propustio… 😂😂😂 Šalu na stranu, imali su nekog šarma, posebno Buba.
Čok ili sauh, služi da otvori preklopni klapnu u karburatora kako bi dobio više vazduha t.j smešu da bi lakše upalio kod prvog starta u danu a ako . Kod Opela, bar iz mog iskustva Čok ili sauh se povlači samo pri prvom startu i a vraćao kada motor postigne neku temperaturu,retko kasnije osim ako stoji više od 6-7h. Ne znam tačno ali auto u nekom trenutku jednostavno ili počne da trza ili slabije prima gas. U svakom slučaju nebi bila greška vratiti ga posle 3-5minuta kako zbog ranije navedenog a i zbog potrošnje!
Da danas to odrađuje elektronika, kao uostalom i sve ostalo…
Pre 10ak godina su bile svuda, ali danas je u mom gradu ostalo svega par primeraka, 10+-. A vreme kad su se koristile kao taksiji, je bilo još dosta pre toga.
Ovo su bila auta.Otac je imao bijeli Kadet E kocku 1.2 sa 4 vrata. Neuništiva munja.
Bre, al se raspisaste
Sta je Čok, jel to Sauh… 😁
Ja jugicu bio taj rucni, ako je to to. Za panjenje, pa se smanjuje vremenom kako se motor zagreva.
A kakav je taj automatski… I kako to radi.
Pisite bre, edukukujte ove mladje 😁
Da, „čok“ je „sauh“ (npr. na prastarom volvu je na ručici „čoka“ pisalo „CHOKE“ i otuda i taj takodje uobičajeni naziv ).
Automatski „čok“ ima istu funkciju kao i ručni. Zavisno od uslova (spoljne temperature i temperature motora), on se sam „uključuje“ i sam postepeno „isključuje“. Kako sam ja razgledao jedan karburator sa automatskim čokom, njegovo funkconisanje se baziralo na nekom banalnom bimetalnom sistemu.
A čak i današnji najsavremeniji vozila imaju neki sistem koji, uslovno rečeno, odgovara „čoku“.
U svrhu edukacije mladjih, Pričao mi Musa kad je on 84te sa bube tj folcike prešao na juga , vraćao se sa Olimpijade i tamo u nekoj zabiti išao da seljancici pokazuje zadnja sjedala al mu se sinjel zakačio za ručicu coka i povukao do kraja a on nije mogel obavit posel,ne, jer je bio prekratak. Auto se nacuclao pa nije htio da upali a on ostao suh, umjesto da je obrnuto, otada vazi za Musu da će radje da vozi svapski poluproizvod i peca u gepeku nego auto sa cokom.
Done, bojim se da ga uzalud prizivaš (prizivao sam ga ja i na mail). On je očito suviše principijelan (ne osudjujem tu osobinu).
Kad ga se samo dohvatim. Tako se on skrivao od 41. Do 45. Poslije izašao kao narodni heroj, beogradska podrum bojna.
😊
Nisi spomenuo ulogu čoka ili sauh-a: bogatija smjesa (benzinom) za lakše startanje nezagrijanog motora u hladnoj okolini.
U pravu si, ne pomenuh. Pretpostavih da se to (znanje tog detalja) podrazumeva.
Meni je bila (i ostala) enigma, zašto kod nekih sistema „čoka“, pa i kod savremenijih, sa elektronskim ubrizgavanjem, u periodu hladnog motora i okruženja, neki motori nakon starta rade relativno dugo na većim obrtajima (pa i na oko 2-2.500 rpm), a neki veoma kratko (maltene, možda svega par sekundi), pa čak i ne na toliko višim obrtajima.
Ovaj drugi sistem mi se više dopadao.
2000rpm je bas puno. Obicno kod benzinaca je pri paljenju na oko 1100rpm, a za max 1 min, spada na 800rpm.
Svi benzinci koja sam imao (bez razlike karburator ili ne, ručni ili auto čok), kada su hladni, a napolju veoma hladno, čok do kraja (ručno) ili kako ga automatika podesi, nakon hladnog starta su radili na oko 2.000 rpm ( vitara čak do 2.500 rpm). Čak mi i Honda danas tako radi, oko 2.000 (ako je minus ili oko nule), stim da ona već posle oko pola miinuta to obori na ler gas. Ali, sećam se, mazda 323 (tamo iz devedestih godina), hladan start, minus, i ona radi samo na tih oko 1.100 prm koje pominješ. Danas (čini mi se)… Pročitaj više »
Moj prvi auto, Ascona 1.3, hečbek, proizvedena 1985. Nezaboravna. A kupljena jer sam se kao klinac sit navozao s dedom u njegovoj Asconi berlina 1.6D – od ’87.-90.je bila taksi u Berlinu, kupljena sa 300.000, u bež taksi boji, sa bež enterijerom od skaja, šibero… Do ’96. prešla preko 600.000, bez generalne, a išla i na dizel, i na lož ulje, pa čak i na kerozin i jestivo ulje… 😂😂😂
Vozio Asconu 1986 1.8i preko 10 godina. Taj ajnšpric motor je nosio Asconinu karoseriju kao od šale. Rasterećen motor sa dugim hodovima klipova sa Bosch ajnšpricom trošio je jako skromno. 1.8i motor je bio sa katalizatorom. Velika mana je bio četvorobrzinski menjač kada su već uveliko svi imali petobrzince. Prostran ne baš preterano udoban kao i svi Opeli iz tog vremena, gepek ogroman za tu veličinu auta. Obrnuo sam tri puta njegov sat od 100.000 km. Sam sam ga održavao jer je mehanički bio vrlo jednostavan kao i većina automobila iz tog vremena. Od kvarova tokom te duge eksploatacije imao… Pročitaj više »
I ja sam imao isti (Askona ’86 hečbek, 18i). Došla iz Švedske (brisači na farovima, grejanje prednjih sedišta, dodatni zaštitni premaz donjeg dela auta i el. prednji prozori u GL modelu- Švedski standard) sa 250.000km, a kod mene dogurala do 450.000, bez ikakvog ozbiljnijeg kvara (čak nije ni iztrulela na zadnjim rubovima i kod zadnjih amortizera, što im je bila mana) . Nezaboravan auto. Išao i ubrzavao je fantastično, sa svojih 115ks. Potpisivanja sa njim nikad dosta, pa čak i u drugoj, a tošio ispod 7l, kolikogod ga opterećivao i maltretirao.
Jedan od auta koje sam zaista voleo i cenio!