Auto-moto Kuba

Tako lepa i prkosna. Mentalitetom Kuba nam je toliko slična, a geografski tako daleka. Mnogo puta smo se zapitali koliko verodostojno igrani i dokumentarni filmovi o Kubi prikazuju aktuelno stanje na tom karipskom ostrvu. Bilo da je reč o toj državi u sociološkom, kulturnom, istorijskom, ali i tehničko-tehnološkom smislu, ona naprosto fascinira i nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Pogotovo ne jednog ljubitelja automobila koji se tamo obreo u martu 2019. godine.

Naša mala družina se na ovo putovanje upustila iz različitih pobuda, ali je jedna od moji svakako bila vezana za putovanje. Tako su, na moju veliku radost, naše putovanje na Kubu obeležili, između ostalog, automobili, ali i druga prevozna sredstva koja smo vozili, usput zapazili ili se u njima vozili.

Prvi neobičan utisak o Kubi stičemo već po izlasku sa aerodromskog terminala na ulicu, gde se prvi put susrećemo sa taksijem oldtajmerom, koji je, po svoj prilici, stariji od mojih roditelja. Posle dugog leta i u kasnim večernjim satima, ne razaznah o kojem modelu se radi, ali pošto zapazih da ima još sličnih parkiranih u nizu, pretpostavio sam da ću ih ipak još ponegde videti. U stvari, nadao sam se da ih Kubanci još uvek koriste, pa makar i u turističke svrhe.

Već na aerodromu iznajmljujemo unapred rezervisani automobil kojim ćemo istraživati ostrvo. Uprkos mojoj nadi da ćemo dobiti nekog vremešnog četvorotočkaša, na naše iznenađenje, dočekao nas je prilično nov Kia „pikanto“ treće generacije. Mali trocilindrični automatik, sa pređenih samo 55 hiljada kilometara na satu, bi trebalo da može da nas odveze u svim pravcima Kube. Prilično natovaren koferima, mali gradski automobil je vozača i njegovu saputnicu bez problema vodio i po planinskim putevima, trošivši pritom, sudeći po bord-računaru, oko pet litara na stotinu kilometara. Za dve godine star automobil, adekvatan prosek, reklo bi se.

Zanimljivo je da su naši prijatelji, ljubaznošću osoblja rent-a-car agencije, umesto najmanje kategorije, kao gest izvinjenja za duže čekanje na preuzimanje automobila, dobili nešto veći Reno „sandero“. Dačija kao marka na Kubi nije poznata, pa smo tako susretali i druge rumunske modele, ali  sa znakom dijamanta, od kojih su najzastupljeniji Logan i Duster.

Tako se dva gradska automobilčića otisnuše u turističko istraživanje prelepog ostrva. Nismo mogli da pretpostavimo koliko automobila sa godinom proizvodnje od pre više od pola veka se i dalje kreće havanskim ulicama. Neki su, ruku na srce, uređeni za turističke ture, pa su redovno održavani u koliko-toliko originalnom stanju, dok su mnogi drugi pretrpeli značajne modifikacije tokom vremena, ispostaviće se.

Vozni park Kube je neverovatno šarolik. Automobili koji se najčešće sreću na ulicama datiraju iz vremena hladnog rata. Mnogobrojne Lade, Moskviči, „Poljaci“, „peglice“ i drugi iz istočnog bloka još uvek se uveliko voze, ne mareći za godinu proizvodnje. Uz njih se na ulicama Havane takođe mogu videti i daleko noviji automobili, pa su neki od nas, prilikom svakog zaustavljanja na semaforu u prestonici, više sladili oči vozilima oko sebe nego arhitekturom.

Da ti stari automobili nisu svi u originalnom stanju, saznao sam tek nešto kasnije, što bi se reklo, „iz prve ruke“. Prvi pravi kontakt sa oldtajmerima imali smo u susretu sa taksistom Fredijem i njegovim kolegom, koji su nas provozali Havanom, pokazavši nam njene najveće znamenitosti.

Fredijev ljubimac je Bjuik „roudmaster“ kabriolet iz 1955., dok je drugi taksista naše prijatelje provozao u Ševroletu „Bel Er“, takođe kabrioletu, iz 1952. godine. Fredijeva mašina ima promenjen agregat, pa je umesto originalnog V8 Fredi svojeručno uklopio Isuzuov dizelaš od 2,5 litara, koji je nesumnjivo daleko ekonomičniji u zemlji gde su cene goriva evropske, a plate, bezmalo, indijske. Međutim, Fredijev kolega je svoj „bel er“ održao u originalnom stanju, sa fabričkim V8 motorom, koji spaljuje velike količine goriva u prilično kratkom vremenu, ali uz fantastičan zvuk.

Pored dužine od oko pet metara, oba automobila imaju i izuzetnu širinu, pa u oba reda sedišta, koji su pravi otomani, mogu udobno da se smeste po tri osobe, dok sigurnosni pojasevi ne postoje. Fredi priznaje da roze-bela kombinacija boje karoserije privlači turiste i da ih rado vozi u svom muzejskom primerku. Njegov ljubazni kolega nam je ponosno pokazao osmocilindrični dragulj ispod haube svog vremešnog Ševroleta dok naglašava da ljubitelji automobila prvo primećuju karakterističnu „grmljavinu“. Kao i većina motorizovanih Kubanaca, on sami održavaju svoje automobile i napominju da je većina oldtajmera u velikoj meri modifikovana, kako zbog ekonomičnosti, tako i zbog samog vizuelnog utiska koji ostavljaju na putu. Kreativni lokalni zaljubljenici u automobile često iskazuju svoju ljubav prema svojim ljubimcima kroz očigledna personalizovanja karoserije.

Posedovati automobil na Kubi je veoma skupo, jer uz veoma niska primanja prosečnih stanovnika, ne čudi procentualno veoma mali broj vozila u odnosu na broj stanovnika. Primera radi, jedan Kia „pikanto“, uz poreze i sve dažbine osiguranja i registracije, na Kubi ima cenu od astronomskih sedamdeset hiljada dolara, dok je prosečna mesečna plata – tričavih dvadeset dolara. Zato ne može čovek da se ne zapita, kako to uopšte postoje privatni automobili u državi.

Međutim, tehnički prilično snalažljivi, Kubanci doskaču tom sistemu, kao i nepravedno visokim cenama goriva, ugradnjom ekonomičnijih motora u svoje oldtajmere, višestruko im produžavajući životni vek. Najčešće se koriste dalekoistočni dizelaši, pa smo tako pod haubom jednog Oldsmobila iz 1957. zatekli Hjundaijev dizel agregat koji sa triput manjom zapreminom postiže dovoljnu snagu da pokrene bezmalo tri tone tešku karoseriju.

Daleko bolji uvid u zapreminu unutrašnjeg prostora i masu ovih automobila stiče se iznutra. Prvo se primete skoro 150 kilograma teška vrata, na kojima, kao ni na ostalim delovima enterijera – nema plastike. „Čak je i kontrolna tabla izlivena iz jednog dela od legure metala“, diči mi se vlasnik, dok hvata čeličnu ručku za otvaranje vrata koja izgleda kao da je preuzeta sa bakinog starog frižidera.

Iako su njihovi automobili, uopšteno posmatrano, daleko od savršenog stanja, Kubanci očigledno vole svoje četvorotočkaše i tu svoju ljubav nipošto ne skrivaju. Onim automobilima koji odstupaju od originalnog stanja, pored izmena pod haubom, ugrađivani su električni podizači stakala, razni spojleri i stabilizatori, tamne folije na staklima sa rupama samo za bočne retrovizore, aluminijumske felne velike colaže, LED osvetljenje i signalizacija, klima-uređaji velikih dimenzija i slično. Budući da je većina pomenutog potpuno nepotrebno, a neretko i nefunkcionalno, neki bi rekli da se radi o hiru ili kiču, dok bi se drugi složili da automobili naprosto vape za takvim „unapređivanjem“.

Izvan Havane, na autoputu, usled izuzetno retkog javnog saobraćaja, mnogi Kubanci prevoz nalaze stopiranjem i takav način prevoza nije zabranjen. Oni koji, međutim, imaju „sreću“ da putuju autobusom, nemaju garanciju na mesto za sedenje tokom putovanja, jer je javni prevoz prilično preopterećen.

U Havani se često mogu videti prepoznatljivi žuti američki školski busevi kako, uprkos godinama, uspešno obavljaju usluge javnog prevoza u prestonici. U delovima gradova sa izuzetno lošim kaldrmama, kao na primer, u gradu Trinidad, saobraćaju modifikovani kamioni velikog klirensa i ogromnih točkova, čije su putničke platforme toliko visoke, da se putnici do svog mesta moraju popeti stepenicama. Na kraće distance Kubanci koriste taksi-rikše na pedale, dok su izvan centra grada kočije i stariji motocikli česta pojava.

Autoput je na Kubi posebno vredan pomena. Naime, korišćenje se ne plaća nigde, osim na deonici Havana – Varadero, veze između glavnog aerodroma sa najpoznatijim letovalištem imućnijih. Pored već pomenutih auto-stopera, na auto-putu sa četiri do šest traka, nalaze se mnogi sporedni putevi, pešački prelazi, ali i policijski punktovi. Propuštanje pešaka na pešačkim prelazima nije samo nepotrebno, nego i opasno, jer pešaci strpljivo čekaju svoju priliku da bezbedno pređu put ili ulicu.

Kvalitet asfalta varira od odličnog do prilično lošeg, i to u prilično spontanim smenama bez srednjeg kvaliteta. Pored motornih vozila, autoputem se kreću pešaci, kočije i biciklisti, i to često i u traci suprotnog smera, pa je oprez neizostavan. Zaštitna ograda između dva smera je retkost, ali je travnati prostor između traka dovoljno širok, da često služi kao zaustavna traka. Njime se kreću i prodavci sira i voća, nudeći prolaznicima svoje domaće proizvode. Na lošijim deonicama je leva traka, po pravilu, bolja od desne, pa su nas isprva iznenađivali vozači koji pretiču kolone vozila desnom stranom. Premda pomalo haotičan, ovaj sistem evidentno funkcioniše, jer tokom 11 dana vožnje po ruralnim i urbanim delovima najgušće naseljenog dela Kube, nismo videli niti jednu saobraćajnu nezgodu.

Železnički saobraćaj još je ređi od autobuskog, a o postojanju železnice svedoče mnogobrojni pružni prelazi sa neobičnim, ali veoma važnim saobraćajnim znakom koji ukazuje na prelaz, često i tik pre samih šina. Naime, u žutom krugu sa crvenim obodom, koji po evropskim pravilima označava zabranu saobraćaja, nalazi se takođe žuti trougao sa crvenim ivicama, kao pred nailazak na put sa prvenstvom prolaza. Najvažnije je, pak, ono što piše u tom trouglu: „PARE“, što znači „STOP“. Neupućen evropski vozač isprva nije siguran sme li da uđe u takvu ulicu, a pošto je, po pravilu, već u njoj, uredno propušta dolazeća vozila ili voz.

Ono što treba znati je da je zaustavljanje u tim slučajevima obavezno, koliko god signalizacija bila zbunjujuća, a često su takva mesta prava „zaseda“ lokalne saobraćajne policije. Iako veoma zastupljeni, parovi policijskih službenika koji danonoćno patroliraju su veoma predusretljivi i ljubazni, do te mere, da se samoinicijativno nude za pomoć turistima izgubljenim u lavirintu starohavanskih jednosmernih ulica. Semafori su takođe zbunjujući, jer se nalaze obično iza raskrsnice, a ne ispred nje. Tako se neupućen vozač može zaustaviti na crveno svetlo – usred raskrsnice.

Izuzetan utisak su nam ostavili kubanski vozači, jer je kolegijalnost na izuzetno visokom nivou. Čak ni u najgušćim saobraćajnim gužvama nismo čuli da je neko nekome zatrubio, a da to nije bilo u znak pozdrava. Red se zna i poštuje sve dok ima smisla, pa nije neobično mimoilaženje levom stranom ukoliko se vozila nađu u ulici ili putu sa, na primer, lošom podlogom. Sve što ima smisla, postaje nepisano pravilo.

Neprocenjivo iskustvo vožnje po prelepoj Kubi rado bismo što pre ponovili i upotpunili. Veoma nam se dopada njihovo fleksibilno, ali pritom ne i proizvoljno shvatanje saobraćajnih pravila, a pogotovo nas fascinira njihova genijalna inventivnost u održavanju svojih „antičkih“ vozila. Za svakog ljubitelja automobila, Kuba je, poput nekog savršenog auto-moto muzeja neizostavna destinacija. Da je nema, trebalo bi je izmisliti.

Bojan Harnovski

(2370)