Poseta Auburn-Cord-Duesenberg automobilskom muzeju (MEGAGALERIJA)

Epidemija virsa korone nam je svima zakomplikovala život. Mnogi su u izolaciji, još veći broj je izgubio poslove, otkazani su godišnji odmori, a čini se da problemima nema kraja. Ipak, u takvoj situaciji se rodila i neka pozitivna stvar. Kao neko ko je navikao da radi 70 ili 80 sati sedmično, a često i više, odjednom imam dosta slobodnog vremena. Jedan posao sam pauzirao, na drugom radim od kuće, pa tako posle velikog broja godina odjednom imam slobodne vikende i ne znam šta ću sa sobom, posebno zato što u američkoj saveznoj državi Viskonsin mnoga zabavna mesta su još uvek zatvorena.

I tako jedno veče, kopajući po starim dokumentima na kompjuteru sam našao fajl koji sam nekada davno kreriao, pre verovatno više od deset godina. U njemu bi sa vremena na vreme dodavao listu automobilskih muzeja koje bih želeo posetiti, ali kako se „desio život“ tako sam na listu zaboravio. I onda odlučim da se bacim na posao, a na vrhu liste se nalazio muzej nazvan Auburn-Cord-Duesenberg u gradu Obrn u saveznoj državi Indijani. Posle 400 km vožnje sam stigao u gradić sa tek nešto više od 12.000 stanovnika.

Možda zvuči smešno za današnje standarde, ali Indijana je nekada bila sam centar američke automobilske industrije. Možda ne u jednakoj meri kao Mičigen, ali je potrebno spomenuti da je Obrn udaljen svega nekoliko sati vožnje od Detroita. Muzej se uglavnom fokusira na brendove Auburn, Cord i Duesenberg, a nije retkost da vidimo i neke druge primerke koji su se proizvodili u ovoj saveznoj državi. Među najpoznatijim od njih je svakako Studebaker iz susednog grada Ist Benda i on poseduje sopstveni muzej koji mi je bio naredna destinacija i specijalno ću ga predstaviti u jednom od narednih izdanja.

Osim ako ste veliki ljubitelj američke automobilske škole, šanse su male da ste ikada čuli za brendove Auburn, Cord i Duesenberg, ali vas uveravam da je svaki od njih bio poseban na svoj način. Pošto muzej izlaže sve tri marke očekivanja su da su povezani u velikoj meri. To ne mora da bude istina i uglavnom su osnovani ciljajući na posebnu demografiju kupaca pre nego što ih je jedan čovek spojio i napravio brend o kome se priča i dan danas. Nažalost, desila se čuvena Velika depresija koja je usmrtila većinu manjih brendova, a posebno onih skupocenih. Oni su iza sebe ostavili dugačku istoriju i klasične modele koji danas vrede pravo malo bogatstvo i podsećaju na zlatne dane Holivuda (o tome malo kasnije).

U svakom slučaju, podatak o muzeju koji najviše oduševljava je onaj da se on nalazi u zgradi gde se nekada nalazilo sedište Auburn korporacije. Zgrada je izgrađena tokom dvadesetih godina, a posle skupocenih renovacija je postala muzej 1974. godine. Već na prvi pogled spolja je uočljiv prelepi „art deco“ stil, a ukoliko ste neko kao ja koji voli takozvane „Roaring Twenties“ (izraz koji opisuje stil i kulturu dvadesetih godina prošlog veka) onda će vas unutrašnjost tek oduševiti.

Muzej je podeljen na tri sprata, a najviše pažnje privlači onaj prvi ne zbog kvantiteta vozila već zbog kvaliteta. On se fokusira na marku Duesenberg i brzo postaje jasno zašto su njegovi modeli danas među najskupljim na svetu. Zatim se malim stepenicama penjete na drugi sprat, gde su mogu videti razni agregati, tehnička rešenja, nekadašnje kancelarije bitnih osoba, dizajnerski studiji i još mnogo toga, dok se na poslednjem spratu nalaze Cord i Auburn modeli i mnogi nepoznati brendovi koji su se nekada proizvodili u Indijani. Ali krenimo sa nekoliko istorijskih lekcija da se malo upoznamo sa ovima zaista specijalnim kompanijama…

Pošto lokacija i zgrada pripadaju Auburnu, krenućemo od njega. Brend je osnovan 1900. godine od strane nekadašnjeg proizvođača kočija Čarlsa Ekerta, a upravo je takav biznis poslužio kao baza automobilske kompanije. Štaviše, prvi modeli Auburna su bili upravo kočije sa benzinskim agregatima, a sa cenom od oko 1.000 dolara (ili nešto manje od 30.000 zelenih novčanica u današnjoj vrednosti) su ciljali na neku srednju klasu kupaca. Tokom godina Auburn će se proslaviti sa agregatima od šest i osam cilindara i to u linijskoj konfiguraciji. Spomenuti Čarls Ekert je predvodio kompaniju sve do svoje smrti 1915. godine, kada su vlasništvo preuzela njegova deca, ali bivaju primorana da prodaju brend nedugo posle toga nakon što se prodaja značajno opala tokom Prvog svetskog rata.

Tokom 1924. godine Auburn kupuje biznismen po imenu Eret Kord, a upravo će on kasnije napraviti spomenutu Auburn-Cord-Duesenberg imperiju. Kord je u svom vlasništvu imao preko 150 kompanija, uglavnom po pitanju transporta kao što su automobilski saloni, prodavnice novih i polovnih delova, taksi usluge i još mnogo toga. Upravo je pod njegovom komandom Auburn proizveo neke od svojih najlepših automobila, a posebno se izdvaja model 851 Speedster. Njegov nadimak je bio „Boat-Tail“ zato što je zadnji deo vozila jako podsećao na prekookeanske kruzere, a u izboru agregata su postojali oni od šest, osam i čak dvanaest cilindara.

Nedugo nakon što je kupio Auburn, Kord je osnovao i novu diviziju 1929. godine pod sopstvenim imenom. Iako će poslovati jako kratko, novi Cord je danas jedan od najupečativljijih automobila svog perioda iz nekoliko razloga. Ne samo što je model L-29 bio prvi američki masovno proizvedeni model sa pogonom na prednje točkove već je i čuveni 810/812 doneo dizajnerske linije koje nikada ranije nisu viđene. Spomenućemo da je pružao skrivene farove koji bi se pritiskom na dugme otvarali i zatvarali, ali je posebnu pažnju privukao stil sa takozvanim „Coffin Nose“. Kao što mu nadimak kaže, hauba automobila je podsećala na mrtvački sanduk ispod koje se krio agregat od osam silindara i snagom od 125 „grla“.

Auburn i Cord su svakako ikona za sebe, ali ako bi morali da tražimo kraljevski brend američke automobilske industrije to je svakako Duesenberg. Ono šta je Rolls-Royce predstavljao za Britance, a Maybach za Nemce, to je Duesenberg bio za „Jenkije“. Pomalo ironična tvrdnja pošto su brend osnovala dva brata iz Nemačke po imenima Avgust i Fred Duzenberg davne 1913. godine u saveznoj državi Minesoti, a zanimljivo je da praktično nisu ni imali uspeha sve do kraja Prvog svetskog rata kada su bili primorani da promene formulu.

Rani pokušaji sa trkačkim automobilima nisu davali rezultate, kao ni program proizvodnje avionskih motora u ratu, ali preseljenjem u Indijanu konačno označuje bolje dane. Duesenberg je uspeo da pobedi na čuvenuoj Indianapolis trci 1922, 1924, 1925. i 1927. godine, kao i na Velikoj nagradi Francuske 1921. godine. Čak i sa takvim uspesima, brend još uvek nije imao onaj imidž koji će kasnije da stekne.

To se promenilo 1925. godine kada je spomenuti Kord postao vlasnik Duensenberga i odlučio da ga pomeri za korak više. U periodu od 1928. do 1937. godine kompanija će proizvesti neke od svojih najpoznatijih modela, a pored kompletnih automobila se takođe bavila i prodajom šasija sa motorom. Naravno, takvo zadovoljstvo nikako nije moglo da bude jeftino. Spomenućemo da je sama šasija sa motorom koštala čak 9.500 dolara (oko 180.000 dolara u današnjoj vrednosti), a neki kompletnirani modeli čak 25.000 zelenih novčanica (današnjih 470.000 dolara).

Naravno, sa takvom cifrom Duesenberg je morao i da pruži mnogo, a svakako nije razočarao. Primera radi, Model J je razvijao čak 320 konjskih snaga i mogao da dostigne brzinu od 250 km/h, dok je vrhunac ponude činio Model SSJ sa čak 400 „grla“. SSJ je ujedno najređi i proizvedena su samo dva primerka za holivudske zvezde Gerija Kupera i Klarka Gejbla. Navedene bojke su impresivne čak i za današnja vremena pa možemo zamisliti kakvu impresiju su napravili u vreme kada se i Ford Flathead sa celih 65 „konja“ smatrao performantnim automobilom. Jedan od Modela J je prodat 2011. godine za čak 10,3 miliona dolara što ga čini trećim najvrednijim američkim modelom u istoriji.

Šta se tačno desilo sa Auburnom, Cordom i Duesenbergom i zašto su bankrotirali 1937. godine? Pa Velika Depresija je svakako smanjila potražnju, ali to nije bio jedini razlog. Naime, svega godinu dana ranije Eret Kord je podigao velike zajmove od banaka na račun automobilskih firmi, a zatim pobegao u Veliku Britaniju. Iako je tvrdio da je to uradio da bi sačuvao familiju od „smrtnih pretnji“, kasnije će se ispostaviti da to nije istina, ali sa bankrotiranim biznisima tužba nikada nije podignuta. Kasnije je stekao novu imperiju sa izgradnjom stanova, a preminuo je 1979. godine.

Sada kada znamo kratku istoriju sva tri brenda, potrebno je da spomenemo par reči o samom muzeju. On poseduje oko 120 vozila, a lično su mi se najviše dopale prostorije gde su nekada radili visokopozicionirani ljudi u firmi. To se odnosi i na kancelariju spomenutog Korda i definitivno je zanimljivo videti kakva tehnologija se koristila pre više od osam decenija. Većinu odlikuje mali drveni sto, zatim pisaća mašina, ventilator i veliki broj olovaka, a dobar deo jednog sprata je posvećen dizajnerskom studiju. Iz priloženih fotografija se mogu videti razne alatke koje je stilista Gordon Bjurig koristio u radu i mnogobrojni originalni crteži. To je i nekoliko modela od gline preko kojih možemo da vidimo u kom pravcu je prelepi Cord 810/812 mogao da ode.

Slike govore više nego hiljadu reči pa tako neću opisivati svaki model posebno. Uživajte u hromiranim remek-delima pre nego što je moderna tehnologija postojala i kada su seautomobili ručno sklapali. Kao što sam spomenuo ranije, muzej se ne bavi samo Auburn, Cord i Duesenberg primercima već i nekih drugih za koje današnja javnost sigurno ne zna. Primera radi, od 1930. do 1940. godine Cadillac je bio jedan od retkih proizvođača, zajedno sa Marmonom, koji je nudio kamionski V16 agregat, a prodato je svega 4.076 jedinica. Muzej poseduje jedan od njih i zaista je remek-delo. Ili Ruxton koji se izdvajao po veoma niskoj masi, a detaljno će biti opisan u jednoj od budućih „zanimljivosti dana“. Pa Lincoln Model K, Chrysler Imperial, Packard V12, Stutz Hawk i mnogi drugi…

U razgovoru sa jednim od zaposlenih mi je rečeno da je grad Obrn imao čak deset automobilskih proizvođača pre Prvog svetskog rata, a za neke od njih sam čuo po prvi put. Kao recimo McIntyre kojih muzej ima čak tri od čega je najstariji iz 1908. godine, pa zatim Zimmerman, Kiblinger, Izzer, Black i Waverley.

Najstariji primerak, ukoliko ne računamo kočije iz 18. veka, jeste Auburn iz 1904. godine. Zapravo je reč o kočiji sa motorom od dva cilindra koji je razvijao desetak konjskih snaga. Auburn je spomenute godine prodao svega 50 primeraka po ceni od 1.250 dolara (36.000 današnjih novčanica).

Potrebno je spomenuti i da se u vlasništvu muzeja nalazi prototip model kompanije International iz 1979. godine. Ovaj proizvođač postoji i u danas i koncentriše se na tešku industriju, ali se nekada bavio i terencima i pikap kamionetima. Tokom 1979. godine je proizveden protitip manjeg terenca sa dvoje vrata, koji nažalost nikada nije ugledao serijsku proizvodnju.

I za kraj ću spomenuti par reči specijalnog agregata za ljubitelje avijacije. Kao što je ranije napisano, Duesenberg je planirao proizvodnju motora za avione u Prvom svetskom ratu koji nikada nije ugledao svetlost dana pošto se pokazao previše glomaznim za bilo koju letelicu. Muzej poseduje rekreaciju takvog agregata pošto su svi originalni odavno reciklirani.

Uživajte u mega galeriji, a uskoro vas očekuje drugi deo veoma napornog dana i zvaničnog muzeja savezne države Indijane…

Zoran Tomasović 

(678)