Naftna kriza 1973-1974. godine (II deo)

Embargo na sceni

Oktobra 16., 1973. godine, samo četiri dana posle odluke predsednika Niksona, OPEC je Amerikancima podigao cene za 70% na 5,11 dolara po barelu i najavio da će svakog meseca smanjiti izvoz za 5% sve dok se ne ispoštuju politički ugovori. SAD očigledno nisu previše ozbiljno shvatile pretnju (one su očekivale da OPEC zavisi od izvoza nafte i samim tim neće učiniti ništa da izgubi svoju najveću mušteriju) pošto su nastavile sa pružanjem vojne pomoći i 20. oktobra, 1973. godine, OPEC je uveo naftni embargo najmoćnijoj državi na svetu. Kako to obično biva, takav potez je povećao uvoz i iz drugih država, ali sa veoma visokom cenom i na svetskim tržištma barel nafte je skočio za četiri puta na čak 12 dolara. Ali nisu samo Amerikanci bili pogođeni i identičan embargo je važio i za Veliku Britaniju, Kanadu, Japan i Holandiju. Posle kraćeg vremena od evropskih država samo Holandija će ostati na listi, pošto je Velika Britanija odlučila da se ne meša i čak zabranila američkim saveznicima da koriste njene evropske vojne baze.

Rezultat

Nedugo pre embarga galon (3,78 litara) je koštao 38,5 centi, ali za manje od godinu dana će da skoči na 55,1 cent. Amerikanci nisu ipak potpuno nespremno dočekali takvu situaciju. Istina, prodaju najvećih američkih kompanija su i dalje činili veći proizvodi, ali tu su bili i ekonomičniji automobili kao što su Ford Pinto, Chevrolet Vega i AMC Gremlin. Ali svaki od njih je imao određene mane. Gremlin je debitovao prvi i uglavnom prošao bez skandala, ali zbog naglih promena oko standarda za izduvne gasove, bio je dosta teži nego što je planirano i samim tim ni približno ekonomičan. Ali pravi šok je usledeo kada je Vega stekla reputaciju rđe i lošeg kvaliteta dok je Pinto ostao poznat po položaju rezervoara koji bi se zapalio kada bi automobil bio udaren od pozadi. Američke kompanije su takođe pokušavale da zadovolje i nove standarde o izduvnim gasovima i sigurnosnim merama, što je povećalo troškove proizvodnje i omogućilo japanskim rivalima da preuzmu veću ulogu.

Reagovanja

Jedan od prvih načina za uštedu na gorivu je bio pomeranje novih standarda o izduvnim gasovima sa 1975. na 1980. godinu. On je omogućio automobilskim kompanijama da posvete veću pažnju na manje novitete i održe troškove niskim u poređenju sa japanskim rivalima, koji su uživali u prednosti zahvaljujući odnosu jena prema dolaru. Sledeći korak je bio ograničenje uvoznih automobila na cifri od 1.685.000 na godišnjem nivou. Na taj način strane kompanije su bile primorane da krenu sa proizvodnjom vozila upravo u Americi dok je omogućilo domaćim kompanijama da uvoze neke ekonomičnije proizvode iz Evrope, kao što su Ford Fiesta i Opel Kadett.

I pored takvih napora, do februara 1974. godine oko 20% svih pumpi nije imalo gorivo. Usledeo je talas novih pravila, po kojima je bilo moguće sipati gorivo na osnovu registarskog broja tablica (par-nepar), dok su benzinske pumpe počele koristiti određene boje da bi označile dostupnost. Zelena boja bi označavala mogućnost neograničenog sipanja, žuta ograničenog (obično deset galona ili 37,8 litara), a crvena nedostatak goriva. Tokom 1974. godine maksimalna brzina na autoputu je snižena na 55 mph (88 km/h), a takav zakon će ostati na delu sve do 1995. godine kada je povećan na 75 mph (120 km/h).

Mnoge novine su počele da skreću pažnju vozačima da dele automobil, a gradovi su predstavili i takozvani „car-pull“. Naime, takav sistem je omogućavao vozačima da voze do određenog parkinga (obično lokaciranog izvan grada) i na takvom mestu bi ih čekao autobus koji bi ih vozio do centra grada. Ovaj sistem je i ranije postojao u većim gradovima, ali ne i u manjim. Sledeći korak je bio i dodavanje posebne linije na autoputu nazvane takođe „car-pull“. Reč je o trećoj brzoj traci kojom su mogli da voze samo oni koji su imali više od jedne osobe u automobilu, čime su očekivanja bila da bi više putnika moglo da deli vozilo.

Ni automobilske kompanije nisu sedele skrštenih ruku. Ford je ugovorio sadasnju sa Mazdom sa ciljem da dobije tehnologiju za manje proizvode (pre svega pikape), Chrysler je preko svoje evropske divizije dobijao određene Hillman i Simca modele, dok je GM otišao korak dalje i kupio licencu od nemačkog NSU-a za proizvodnju rotacionih motora. Plan je bio u potpunosti penzionisati veće automobile sa međuosovinskim rastojanjem većim od 3,3 metra, koji do su navedenog perioda postali izuzetno popularni. Po uzoru na evropske automobile, i Amerikanci su počeli da ubacuju dizel motore, mada oni nikada neće steći ni približnu popularnost kao preko okeana.

Menjanje pravila

Nije bilo potrebno mnogo vremena da zapad shvati da su im arapske države mnogo korisnije od Izraela. Kasniji dokumenti će pokazati da su SAD bile toliko „ljute“ što im manje arapske države zadaju toliko glavobolja (posebno u vreme „Hladnog rata“) da su čak planirane vojnu operaciju da zauzmu teritorije gde se nalaze veće bušotine nafte (pre svega u Saudijskoj Arabiji i Kuvajtu). Iz nekog razloga, SAD će ostati verne Izraelu, ali druge NATO države nisu pratile takva pravila. Velika Britanija je čak zabranila Amerikancima da koristi njene vojne baze na Kipru i preko njih snadbeva Izrael sa naoružanjem.

Automobilska industrija

Evropa je imala problem sa zalihama nafte još od kraja rata pa je samim tim potreba za ekonomičnim proizvodima postojala i pre krize. Sa druge strane, za Amerikance takav sistem je bio gotovo nepostojeći, ali je naftna kriza brzo promenila ulogu na tržištu. Razni Hondini, Toyotini i Datsunovi proizvodi su brzo zavladali u nižim kategorijama, a vremenom Amerikanci su shvatili da oni ne samo što su značajno ekonomičniji već i izuzetno kvalitetni. Iz Evrope su stigli Volkswagen 1500, Renault 8 i LeCar (5) i Fiat Brava, a iako se nijedan od njih nije prodavao u visokim brojkama, oni su svakako naterali Amerikance da krenu sa proizvodnjom sličnih proizvoda. Ipak, tek početkom 1980-ih nakon nove naftne krize su debitovali Ford Escort, Chevrolet Cavalier, Plymouth Reliant i slični ekonomični proizvodi sa pogonom na prednje točkove.

Kraj embarga

Embargo nije ostao dugo na sceni i skinut je već u martu 1974. godine, ali zbog ranije krize cene naftne su ostale visoke. Nasuprot očekivanju, država je predstavila nekoliko novih zakona, kao što su sigurnosni standardi (koji su samo povećali dimenzije već visokih automobila) i takozvani „Clear Air Act“, sa ciljem da se smanji stopa smoga.

Za automobilsku industriju najveći udarac je stigao 1975. godine kada je debitovao Corporate Average Fuel Economy (CAFE) standard. On je trebalo da igra ključnu ulogu u smanjivanju zavisnosti od strane nafte, pa su tako automobilske kompanije, do 1978. godine, morale da pružaju proizvode koji će u proseku prelaziti 18 milja po galonu ili trošiti 13,07 litara na 100 km. Broj je zatim trebao postepeno da raste i do 1985. godine stigne do cifre od 27,5 milja po galonu (8,55 litara na 100 km), a u suprotnom kompanije bi bile primorane da plate veću finansijsku kaznu.

Ovaj potez je naterao neke veće premijum proizvođače da prodaju prepakovane jeftinije proizvode, a najpoznatiji slučaj je Cadillaca Cimarrona – u stvari Chevrolet Cavaliera sa duplo većom cenom. CAFE je na snazi do današnjeg dana, a poslednji put je promenjen 2011. godine kada iznosi 30,2 milje po galonu (7,86 litara na 100 km) za automobile, odnosno 24.1 milju po galonu (9,78 litara na 100 km) za komercijalna vozila. Predsednik Donald Tramp je najavio da će povećati cifru na 55 milja po galonu (4,28 litara na 100 km) do 2025. godine. Ipak Amerikanci danas ne očajavaju previše pošto su značajno manje zavisni od nafte sa Bliskog Istoka. Pored što su povećali domaću proizvodnju, SAD najviše nafte uvoze iz Kanade, dok su pet najvećih partnera se nalazi samo jedan sa Bliskog Istoka (Saudijska Arabija).

Kako se sve završilo?

Yom Kippur rat je trajao svega 19 dana, a Izrael je, zahvaljujući američkoj pomoći, brzo povratio izgubljenu teritoriju, posle čega je usledelo primirje, a političari su nekako uspeli da ubede OPEC da skine zabranu. Ali nije bilo potrebno čekati mnogo vremena do nove krize i ona je usledila već 1979. godine nakon revolucije u Iranu i smene vlasti. Iran, nekada veliki američki saveznik, je preko noći postao ljuti neprijatelj, a nakon rata sa Irakom, proizvodnja nafte u ovoj državi je gotovo prestala.

Cena barela nafte je duplirana na 40 dolara, ali OPEC je ovaj put imao mnogo manji uticaj pošto su i ostale države povećale proizvodnju nafte. Svet je nekoliko puta kasnije hvatala manja kriza, prvo tokom ranih 1990-ih godina tokom rata između Iraka i Kuvajta, a zatim i pre desetak godina. U aprilu 2012. godine barel je dostigao rekordnih 108 dolara dok danas iznosi podnošljivijih 50 dolara – najmanje još od 2004. godine.

Embargo je na kraju pokazao koliko su SAD ranjive u svetu, kao i Izrael protiv arapskih država, koje su takođe pokazale da svet ipak zavisi od njih. Ali iz navedene situacije je izašlo i mnogo pozitivnog. Izrael i arapske države nikada nisu ušli u zvanični rat dok su Amerikanci počeli da posvećuju veću pažnju na ekonomičnije proizvode.

Zoran Tomasović

(1756)