Toyota smatra da su EV gubljenje vremena a da je vodonik rešenje

Uprkos onome što ste čuli od mnogih proizvođača automobila, a posebno od kompanije Tesla, električna vozila nisu budućnost, i nikada neće ni biti – navodi Pol Vilijamsen, menadžer za globalne strategijske komunikacije Lexusa. Ovakav stav temelji u predviđanju da vreme punjenja nikada neće biti dovoljno kratko da bi se moglo smatrati praktičnim.

Ovo je jednostavno pitanje čiste hemije – nastavlja čovek koji se u Lexusu smatra prvim stručnjakom u pogledu tehnološkog razvoja.

Kada bi EV bila rešenje problema koji uzrokuju nafta i štetne emisije, Lexus bi sasvim izvesno proizvodio bešumne električne automobile, ali to jednostavno nije rešenje. Toyota i Lexus smatraju da su i hibridni i elektro automobili samo prelazno rešenje ka trajnom, koje se ogleda u korišćenju vodonika kao pogonskog goriva.

Za razliku od elektro fanatičnog Nissana, plan Toyota grupe je da nastave razvoj motora sa unutrašnjim sagorevanjem, kao i vozila sa hibridnim pogonom, jer ozbiljne kompanije sigurno neće investirati u nekakva rešenja koja nemaju izgled da se nametnu kao trajnija solucija, i koja će biti odbačena u skoroj budućnosti. Ovo pojašnjava i Toyotino udruživanje sa drugim kompanijama na temu elektrifikacije, umesto sopstvenog razvoja, za koji svakako ima potencijal.

 “Radio sam sa baterijama dovoljno dugo da bi znao da je takozvano brzo punjenje nešto najgore što možete bateriji da uradite, odmah nakon pregrevanja”, u dahu nastavlja Vilijamsen.

“Ono što kompanija Tesla ne navodi nigde, ali je istina, jedno punjenje brzim punjačem amortizuje bateriju isto koliko i 20 punjenja uobičajenim tempom. Jednostavno je, ne možete prisilite jone na tako brzo kretanje kroz bateriju, bez da je oštetite. Sa vodonikom, imamo opciju koja je dovoljna za autonomiju od 320 do 650 kilometara, sa intervalom punjenja od samo tri minuta. Primer su naša vozila: Mirai, Highlander, pa čak i vozila koja proizvode Honda i Hyundai. Pritom, punjenje košta oko 4 američka dolara za gallon (3,8 litara), što je izvanredno za toliki radijus koji se dobija jednim galonom.”

Iako se vodonik meri u kilogramima, Vilijamsen se koristi galonima, kako bi korisnici lakše razumeli, naviknuti na merenje naftnih derivata. Uz masovnije korišćenje, a zbog pravila ekonomije obima, cena će značajno dodatno ići naniže.

Dok u Australiji postoji samo jedna pumpa za vodonik (u sedištu kompanije Hyundai u Sidneju), dotle u Kaliforniji je u izgradnji čak 36 stanica na potezu San Francisko – meksička granica.

“Možete praviti motorno vozilo koje koristi vodonik za pogon na tri potpuno različita načina. Međutim, jedini smisleni način je kombinacija vodonik/EV hibrid. To je ono čime se trenutno bavimo i u čemu nam ekstremno koriste iskustva koja sa hibridima imamo. Ukoliko ne bi ukomponovali vodonični sa elektropogonom, praktično bi se odrekli regenerativne energije, što bi bilo klasično rasipanje. Naš pristup se ogleda u želji pronađemo najbolji i najefikasniji način upotrebe vodonika, a što nas razlikuje od mnogih drugih proizvođača. Moguće je proizvesti vozilo sa nultom emisijom, koje koristi vodonik, i ukombinovati ga sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem, ili bez ikakvih kombinacija, već kao čisto vodonično vozilo, međutim, potrošnja vodonika će biti dva puta veća u odnosu na hibridnu kombinaciju vodonik/EV. Mirai radimo, evo već u šestoj generaciji, ali prethodnih pet nismo ni stavljali u serijsku proizvodnju, zbog nedovoljne tražnje.”

Cena modela Mirai, pre izdašnih državnih subvencija, u Kaliforniji iznosi 57.000 američkih dolara.

Glavni problem sa vodonikom, priznaje Vilijamsen, se odnosi na sam proces njegove proizvodnje koji uzrokuje značajne štetne emisije. U pominjanoj Kaliforniji, vodonik je nusproizvod procesa rafiniranja benzina, pa bi mogli čak da kažemo da je sva štetna emisija pripisiva benzinu, ali to baš i nije tako, zar ne?

“Međutim, postoje varijante i sa proizvodnjom vodonika korišćenjem električne enegije i morske vode, ali i tu opet imamo momenat načina proizvodnje struje, koji ako je na bazi uglja, eliminiše sve pozitivne efekte korišćenja vodonika, odnosno nulte emisije vozila njime pokretanih. Da bi solarna energija mogla smisleno da se koristi, opet, potrebna nam je povšina cele države pod solarnim panelima, pa se tako nameće neko koktel rešenje, gde bi se unakrsno koristile solarna, energija vode i nešto uglja.”

Kao rezultat rada vozila pokretanih vodoničnim gorivnim ćelijama, iz auspuha izlazi samo vodena para.

Mnoge kompanije razvijaju proizvodnju vodonika i na razne alternativne načine koriščenjem hemijskih procesa koji se dešavaju sa biljkama.

Bilo kako bilo, Toyota neće ulaziti u biznis proizvodnje energije, samo želi da stimuliše druge da razvijaju taj deo ekonomije. Ukoliko tržište bude izrazilo želju za EV vozilima, Toyota će ih nuditi, sigurno, možda čak i sa Lexus oznakama, kako bi uzela svoj deo kolača, ali očito ne smatra da je budućnost u njima.

Još da navedemo da je Toyota sponzor Olimpijskih igara u Tokiju i da će dati sve od sebe da tu Olimpijadu učini takvom da može da nosi prefiks nulta emisija.

Ono što mi znamo, a što je predmet analize u sledećem Glasu Republike, je da je upravo vodena para ubedljivo najzaslužnija za stvaranje efekta staklene baste, i nismo baš sigurni da je rukovodilac Toyote u pravu. Budućnost stiže, a kakva, videćemo uskoro.

AutoRepublika

(1950)