Serijal Čitam ti dušu kroz točak – Vozačeve šeme i skripte u saobraćaju

Mi obično koristimo slogane za kategorizaciju ljudi i događaja. „Šeme“ su slogani ili slike koje stvaramo u našem umu o svakodnevnim situacijama, na način na koji ih doživljavamo, iznova i iznova. Ove naše predstave nam pomažu da brzo prepoznamo šta se dešava – na prvi pogled, bez potrebe da se svaki put iznova „dumamo“. Ako se primenjuje ovaj koncept u situacijama vezanim za saobraćaj, možemo analizirati sadržaj naše šeme u vožnji ne bi li shvatili da li su one  tačne ili iskrivljene, kao i da li im je neophodna revizija.

Kognitivni naučnici koriste termine skripta ili scenario za pod-komponente šeme. Na primer, kada uđete u restoran, znate šta da radite jer ste naučili „restoran scenario“ – izvršavajući niz akcija koje odgovaraju ponašanju u restoranu, kao što su izbor stola redosled, poručivanje, čekanje porudžbine, jedenje, plaćanje računa i odlazak iz restorana. Ceo Božiji dan mi pratimo skripte koje smo stekli kroz naviku i praksu. To štedi vreme i mentalni napor, jer ne moramo iznova da „krećemo od nule“.

U jednom trenutku, šeme i skripte postale su toliko automatske da više nismo ni svesni toga. Podsvesno skripta vodi i usmerava naše akcije i očekivanja. U tom trenutku, naše ponašanje može biti zarobljeno u tim rigidnim skriptama, sprečavajući nas na taj način da se prilagodimo i na odgovarajući način promenimo.

Na primer, osnovna saobraćajna šema koju svi koristimo se odnosi na razliku između uloge vozača i putnika. Vozači mogu da biraju „šemu glavnog aktera“ koja ih stavlja u kontrolu nad vozilom, dok putnicima dodeljuju ulogu onoga koji samo sedi pasivno. Ovo je autoritativan tip šeme i podele uloga na osnovu slike i moći recimo, kapetana, pilota i komandanata.

Moguće je da postoji sukob uloga između vozača i suvozača, kada vozačeva šema zabranjuje primanje povratne nformacije putnika dok šema suvozača i dalje funkcioniše, samo što je ovaj ne konstatuje. U ovom slučaju, kada putnik izrazi zabrinutost ili ukaže na potrebu za promenom u ponašanju vozača, vozačeva šema je u suprotnosti sa ovom akcijom suvozača. Vozač tada doživljava bes, postaje iziritiran i može da oseti kao da želi bar verbalno da se osveti. Humanizujmo situaciju, vozači moraju da menjaju svoju šemu da bi našli kompromis sa šemom putnika, poprilično je nefer da vozač insistira na takvoj šemi, koja krši ljudska prava putnika.

Umesto da prisiljava putnike da ućute, vozač može da izbegne negativne emocije širenjem svoje šeme i podele uloga unutar nje na način da uključi putnika-suvozača uvažavajući njegovo mišljenje i stavove.

Evo jedne priče o dve drugarice iz detinjstva, koleginice na poslu a sada u ulozi-vozača i suvozača, iz ugla drugarice vozača i njenog razvojnog puta:

Uvek me je izluđivala kad god bih je vozila kući uzbrdo, gde su one dve dobro poznate krivine. To njeno siktanje, isprepadano uzdisanje, držanje za kasetu automobila, kao da je u avionu u kojem su vrata otvorena, me totalno izluđivalo. Zašto jednostavno nije mogla a se drži za rukohvat kao i svi ostali? Zašto mora da pravi scenu na svakom koraku? Zbog toga ne mogu da podnesem da je vozim. Nikada mi ništa na ovu temu nije rekla, a nisam ni ja njoj.

S obzirom na to da mi se ovo prečesto dešava, u trenutku sam prepoznala određeni model svog ponašanja i odlučila da mu posvetim dužnu pažnju, preispitam i probam da osvestim potencijalni problem. Međutim, sada, nakon analize svog vozačkog ponašanja, postala sam svesna da moram kao deo moje odgovornosti vozača, da uključim potrebe mog putnika suvozača, dakle udobnost i osećaj sigurnosti moje drugarice, dok se vozi sa mnom. Bila sam poprilično uznemirena kada sam shvatila da sam tako neosetljiva osoba jer umesto da pričam sa njom o tome šta joj smeta ili da prilagodim brzinu u krivinama na uzbrdici ili šta god drugo konstruktivnije…ja sam je jednostavno ignorisala. Shvatila sam da mi neće pasti „kruna sa glave“, kao i da čak uživam, kada je moj putnik relaksiran, kada mi veruje i ceni što uvažavam njegove potrebe i stavove.

Dakle, naša drugarica vozač je proširila svoju šemu i podelu uloga na način što je uključila povratne informacije svoje drugarice, kao putnika-suvozača, kao sastavni deo informacije na koju ona kao vozač mora da odgovori. Ona je sada uključila i razumevanje gestova, koji su je toliko nervirali-kao što su gore navedeno preplašeno uzdisanje i držanje za kasetu, kao da će ispasti iz automobila, kao važnu povratnu informaciju, i uživa u afirmativnim osećanjima svoje putnice i njenog osećaja bezbednosti. Sada duboko veruje da je ova promena uloga u stvari ohrabrujuća i odličan korak za njen razvoj i poboljšanje navika kao vozača ali i čoveka. Jasno je, netolerancija ili tolerancija putnika je rezultat uloga šeme vozača, koja srećom, može biti promenjena sa svesnim naporom i tehnikama.

Vežbanje tehnike „samosvedočenja“ oslobađa svoje skripte kroz veću svest, i priprema ih dalje za preuređivanje. Kroz život mi smo akteri raznih uloga, i svakako da smo mi mnogo više od tih uloga, međutim srž i odlike bogatog života su isključivo u davanju drugima, kad ostajemo dovoljno fleksibilni kako bismo sazreli, učili i napredovali – tada stičemo sreću, sklad, zadovoljstvo i produktivnost. Ne zaboravimo, ljubav koju dajemo uvećava se, ljubav koju gomilamo smanjuje se.

Ružica Majkić

(472)