1. Home
  2. Life
  3. Psihologija
  4. Poseta mestu gde je ubijen najveći (originalni) američki pljačkaš banaka
Poseta mestu gde je ubijen najveći (originalni) američki pljačkaš banaka

Poseta mestu gde je ubijen najveći (originalni) američki pljačkaš banaka

301
4

Kada se spomene Čikago, šta vam prvo padne na pamet? Majkl Džordan kako predvodi košarkaški tim Bulsa do šest šampionskih titula? Najbolje picerije “preko bare”? Jaki vetrovi s obale jezera Mičigen? Najveći broj doseljenika sa Balkana? Pa, svi ponuđeni odgovori su zapravo tačni, ali mene lično je uvek impresionirala jedna druga karakteristika najvećeg (ali ne i glavnog) grada američke savezne države Ilinois.

To je podatak da je Čikago uvek bio prestonica američke mafije, gangstera i generalno kriminalaca. Štaviše, Jenkiji će vam reći i da su političari najveći kriminalci, što i nije daleko od istine pošto je “naš” Rod Blagojević, inače nekadašnji guverner ove savezne države, dugo godina robijao zbog pokušaja da proda svoje mesto.

Čikago je takođe bio sedište organizacija kojima su komandovali Al Kapone, Bags Moran, Džoni Torio i mnoga druga gospoda američke mafije. Potrebno je reći da se verovatno najveći okršaj dve mafijaške grupe odigrao baš u ovom gradu. To se desilo 1929. godine, i poznat je kao “Masakr na Dan Zaljubljenih”.

Dok je američka mafija svakako zanimljiva tema koju ćemo jednog dana ispričati, autora ove priče su više interesovali kriminalci u “radničkoj klasi”. Ono što hoću da kažem je da su mi zanimljiviji oni loši momci koji će uzeti pušku u ruke i lično opljačkati banku, nego vladari sa vrha kao što su spomenuti Kapone, Moran i Torio, koji su delili naređenja.

Pričama o osobama kao što su Boni i Klajd, Bejbi Fejs Nelson, Priti Boj Flojd, Mašin Gan Keli i naravno najveći pljačkaš banaka iz tridesetih godina prošlog veka – Džon Dilindžer.


Čikago još uvek krije mnoge tajne iz ovog (ne)slavnog perioda svoje istorije i moguće je pronaći stare banke i lokacije gde se akcija dešavala. To sam nedavno saznao kada sam posetio lokaciju gde je Dilindžer ubijen, davne 1934. godine i saznao da se zapravo i nije izmenila u poslednjih devet decenija.

Istorijske knjige kažu da su pljačkaši postojali još od samog nastanka čovečanstva, ali je period tridesetih godina bio poseban iz više razloga. Pre svega, moderno oružje (to se pre svega odnosi na vojne puške poput Browning M1918 i Thompson Submachine Gun) je omogućavalo efikasnije odrađen “posao”, a nastanak automobila je dozvoljavao kriminalcima da s lakoćom pobegnu u neku drugu saveznu državu Amerike.

U spomenutom periodu pljačka banaka još uvek se nije smatrala kao kršenje saveznog zakona, pa je sve što su kriminalci morali da urade nakon uspešne pljačke bilo da pređu granicu savezne države u kojoj su “se istakli” i policija ih više ne bi smela pratiti.

To će se naravno izmeniti kasnije kada Džej Edgar Huver postane lider organizacije koja će vremenom dobiti ime FBI (Federal Bureau of Investigation). Ovo je takođe bio period najveće recesije u američkoj istoriji poznatoj kao Velika depresija. Poslova gotovo i da nije bilo, a pohlepne banke su od farmera oduzimale imovinu, pa svi oni koji bi od finansijskih istitucija krali novac su se u neku ruku smatrali herojima.

Ali vratimo se spomenutom Dilindžeru. Ukoliko je ovo prvi put da čitate o njemu, onda ste sigurno gledali film Javni nepijatelji (Public Enemies) sa glumcem Džonijem Depom u glavnoj ulozi. Film je uglavnom autentičan i ukoliko ga niste gledali, srdačno ga preporučujemo.

Priča Dilindžera je jedna od onih gde će mnogi reći da ga je odlazak u zatvor zapravo učinio vrhunskim kriminalcem. Rođen je 1903. godine u američkoj saveznoj državi Indijani i odrastao je na farmi. Ipak, tokom ranih godina recesije familija je izgubila imanje, a mladi Džon odlučuje da opljačka lokalnu prodavnicu. Iako je ukrao svega 50 dolara (oko 756 najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti), brzo je uhapšen, a sudija nije imao milosti i osudio ga je na robiju u trajanju od dve do četrnaest godina.

Džon će provesti u zatvoru od 1924. do 1933. godine i tamo će upoznati mnoge ljude koji će mu pomoći sa “karijerom”. Jedan od njih je nemački imigrant Herman Lem, koji je bio vojnik u Prvom svetskom ratu i video je pljačkanje banaka kao jednu veliku vojnu operaciju. Lem je shvatio da individualna pljačka retko kada daje rezultate, ali ukoliko veliki broj aktera učestvuje onda je krajni rezultat mnogo bolji.

Ekipa bi se delila na vozača, zatim osobu koja bi čuvala stražu ispred banke, kao i na još dvojicu koji bi nadgledali zaposlene i mušterije. Naravno, tu je i glavni pljačkaš čiji bi posao bio da otvori sefove i ukrade novac. U jednom momentu je bilo četrnaest članova, ali do 1934. godine većina njih će završiti u kovčegu pod zemljom.

Dilindžer izlazi iz zatvora 1933. godine nakon što je njegov otac ubedio sudiju da promeni mišljenje, ali verujemo da se brzo pokajao, pošto je ekipa krenula sa pljačkanjem velikih broja banaka u saveznim državama Ohajo, Indijana, Viskonskin, Južna Dakota i Ajova. U periodu od 21. juna 1933. godine pa do 30. juna naredne godine će opljačkati 13 banaka i završiti sa preko 330.000 dolara (oko 6,6 miliona današnjih “zelembaća”).

Vremenom je Dilindžer stekao status legende, ne samo zbog podatka koliko je bio uspešan u svom “poslu”, već čak i kada bi bio uhapšen, uspevao bi da pobegne u spektualnom stilu. Primera radi, početkom 1934. godine je nadmudrio veliki broj policajaca, tako što je u zatvoru napravio kopiju pištolja od sapuna, a zatim ga prefarbao u crnu boju lakom za poliranje cipela.

“Pištolj” je izgledao toliko uverljivo da se niko od policajaca nije usudio da se usprotivi. Takođe je i legendarna pucnjava 22. aprila 1934. godine koja se odigrala u turističkom mestu nazvanim Mala Bohemija na severu Viskonsina, a ova lokacija je sledeća na listi onih koje želim da posetim. Tada su ubijena dva FBI agenta, a pored velike zasede “momaka u plavom” Dilindžer se još jednom izvukao.

Ali kako to obično biva, svaki kriminalac padne pre ili kasnije, a do 1934. godine FBI je postao impresivna organizacija koja je koristila špijune da dođe do željenih rezultata. Pre navedenog perioda, Dilindžer i njegova ekipa bi se obično susretali sa lokalnim policajcima koji su koristili pištolje nižeg kalibra i vozili neki od automobila sa motorima s četiri cilindra.

Ali Džej Edgar Huver je zatražio (i dobio) veći budžet od američke vlade, a pritom pljačka banaka je postala federalni kriminal, što znači da Dilindžera više nisu jurili lokalni policajci već prava vojska.

Posle sukoba u Maloj Bohemiji, Džon se nekoliko meseci sakrivao u Čikagu i čak imao nekoliko plastičnih operacija da bi izmenio svoj izgled. Kobnog dana 22. juna 1934. godine je odlučio da poseti bioskop Biograph i odgleda film “Manhattan Melodrama” sa legendarnim Klarkom Gejblom u glavnoj ulozi. Ironično, ovaj film prati život kriminalca koji biva osuđen na smrtnu kaznu, pa mnogi smatraju da je Dilindžer možda i predosetio svoju smrt.

Kao što smo spomenuli, FBI je redovno koristio špijune da dođe do željenih informacija, a jedna od njih je bila žena pod imenom Ana Sejdž. Ova imigrantkinja iz Rumunije je vodila veoma uspešnu javnu kuću u Čikagu i nije bila retkost da poznaje mnoge velike kriminalce koji su koristili usluge prostitutki. Među njima je bio i Dilindžer, a zvanična priča kaže da je FBI zapretio “dami u crvenom” (da, zaista je imala takav nadimak zbog crvene haljine koju je svakodnevno nosila) da će je deportovati u Rumuniju ukoliko im ne pomogne da uhvate Dilindžera.

Upravo je Sejdžova (u spomenutom filmu “Public Enemies” njen lik igra naša glumica Branka Katić) organizovala odlazak u bioskop, a film se završio u 10:40 sati po lokalnom vremenu. Džon se uputio prema svom automobilu gde ga je dočekala prava armija FBI agenta i otvorila vatru. Pogodila su ga četiri metka i ostao je na mestu mrtav. U zvaničnom obraćanju medijima Huver će reći da su agenti izdali naređenje, ali da se Dilindžer odbio predati, dok oni prisutni kažu da nikakvo naređenje nisu čuli pre pucnjave.

Ako znamo kakvu istoriju je ovaj kriminalac imao sa bežanjem od policije, neće nas iznenaditi ukoliko se FBI zadovoljio samo smrću “najvećeg javnog prijatelja”.

Na moje veliko iznenađenje, bioskop Biograph još uvek postoji, mada trenutno nije otvoren pošto je u Ilinoisu zabranjeno zavno okupljanje zbog epidemije virusa korone. Kao što možete da vidite iz priloženih fotografija, mesto zapravo izgleda gotovo isto kao i pre skoro devedeset godina, a na nekoliko slika smo i označili kojom putanjom se Dilindžer uputio i gde je tačno sradao.

Na tom mestu se nalazi velika fotografija Džona i Al Kaponea (koju smo priložili odmah ispod uvoda), a sudeći prema potpisu, naslikana je od strane firme koja vam je spremna pokazati najveće kriminalne znamenitosti grada Čikaga.

I šta je na kraju bio on, ta “legenda” od čoveka koji je proveo većinski deo svog života po zatvorima, i pritom bio odgovoran za smrt deset osoba? Teško je reći, ali istorija je istorija čak i kada nije pozitivna. Kao što smo spomenuli ranije, mnogi poljoprivrednici su tokom tridesetih godina videli banke kao prave kriminalce, a osobe poput Dilindžera kao “moderne Robin Hudove”, mada se mišljenje brzo promenilo kada su počeli da stradaju policajci.

A za kraj moram da spomenem jednu zanimljivu priču koja je u neku ruku povezana sa klasičnom mafijom. Sigurno ste gledali one crno-bele mafijaške filmove gde ukoliko želite da uđete u tajni klub ili kockarnicu morate da kažete lozinku i zatim vas puste na lokaciju koja na papiru zapravo i ne postoji. Nešto slično mi se desilo tokom posete Čikagu, mada je povezano sa jednim srpskim restoranom.

Ne želi da kažem ime, iako ga srdačno preporučujem, pošto ipak zaposleni žive od toga, ali ću spomenuti da je veoma poznato mesto gde često navratim kada sam u Ilinoisu. Kao što sam spomenuo ranije, u Ilinoisu je okupljanje strogo zabranjeno zbog korone, što znači da restorani ne dozvoljavaju sedenje u njima, već je moguće kupiti hranu samo preko narudžbe i konzumirati je van prostorija lokala.

Naravno, kao i svaki drugi muškarac nisam želeo da proverim ovu informaciju pre nego što sam se uputio u Čikago sa familijom, pa me je dočekao natpis na restoranu da je do daljneg zatvoren. Bez neke druge opcije, ušli smo u susednu našu prodavnicu da kupimo koju sitnicu, a kada su čuli da smo zemljaci, uveli su nas kroz zadnja vrata u restoran i tamo zatekli veliki broj ljudi (naravno onih sa Balkana).

Tu smo proveli narednih nekoliko sati uživajući u domaćim jelima, pa smo na kraju zaključili “kako smo se nadali dobro smo se udali”. Neko će reći “balkanska posla”, drugi će tvrditi da ljudi samo pokušavaju da zarade za život, a ja smatram da duh Čikaga živi u svima onima koji posete ovaj grad – pa makar bila vest o restoranu.

Na kraju bih vam preporučio, ako vas ova tema zanima, i priču o najvećim serijskim ubicama u istoriji.

Zoran Tomasović

(301)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
guest
4 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments
S mile

Banke su legalni kriminalci.

Secam se sale koju mi je drug isoricao, malo po zaposljavanju u lokalnoj banci.

Iskusan vampir, obucava mladog neiskusnog vampira sta i kako da radi.
Pa mu objasnjava neke nacine, principe, prepoznavanja zdravih ljudi.

Prolazi tu jedan tip, onako zdravo rumen u licu, a mladi vampir se uzbudi, pa kaze, sad cu ovog da zaskocim, i da mu popijem i poslednju kap krvi. Na to iskusni vamoir rece, ne, ne radi se tako, ostavi mu malo krvi, mi smo vampiri, nismo bankari.

S mile

Nekada su se znale strane, dobri momci ili losi. Ali cim se politika umesa, pravi se neka siva zona. Pokiticari su neki zvanicno dobri momci, koji nezvanicno vrte vise para od losih momaka…