Zanimljivost dana: Motocikl na četiri točka

Kada pogledamo koliko je danas velika globalna firma Honda, i kakve sve proizvode u toliko različitih privrednih grana ima, teško je zamisliti koliko su sami počeci bili teški. Zapravo, nije bilo toliko teško ubediti kupce da potroše novac na modele marke, koliko je misterija bila ubediti japansku vladu da Hondi uopšte dozvoli da ih napravi. A onda se pojavio buntovnik po imenu Soićiro Honda i izgradio veoma uspešnu i profitabilnu firmu, a danas analiziramo jedan od prvih modela na četiri točka ovog japanskog giganta.

Sama istorija Honde je započela daleko pre nego što je Soićiro uopšte osnovao. U periodu pre Drugog svetskog rata je posedovao malu fabriku za proizvodnju delova, a najveća mušterija je bila Toyota.

Istim tempom je nastavio i u posleratnom periodu kada je primetio da u razrušenom Japanu postoji velika tražnja za jeftinim prevoznim sredstvom. Uzeo je bicikl, na njega ugradio mali motor i počeo da ga prodaje. Biznis je cvetao do te mere da je 1946. godine uspeo da osnuje firmu kojoj dade ime Honda Motor Co u Tokiju. Dugi niz godina će kompanija proizvoditi samo motocikle za kojima je potražnja bila velika, ali takođe i iz razloga što je vlada još uvek kontrolisala proizvodnju četvorotočkaša. Većina onih koja su silazila s proizvodnih traka je bila namenjena vojsci i vladinim organizacijama, a Soićira to nije previše brinulo pošto je zahvaljujući motociklima postao bogataš.

Ipak, nekada razrušeni Japan se oporavio do kasnih pedesetih godina u velikoj meri i Honda osniva poseban tim od pedeset radnika sa ciljem da naprave prototip prvog automobila. Plan je bio napraviti sportski dvosed i pikap kamionet, a zanimljivo je da su inženjeri uglavnom koristili mehaniku sa motocikala u njihovom razvoju.

Nažalost za Hondu, japanska vladina organizacija za industriju MITI 1961. godine donosi novo pravilo po kome bi proizvodnja drumskih četvorotočkaša bila ograničena na samo tri firme. Honda nije bila među njima i besni Soićiro je nekoliko puta ulagao žalbe. Kada one nisu urodile plodom, odlučio je da ipak sklopi dva sportska modela i pikap kamionet pre nego što takvo pravilo stigne do vrhovnog suda.

Tvrdio je da mu niko ne može zabraniti da pravi automobile i čak optužio čelnike MITI-a da primaju veliki mito od Toyote i još jednog proizvođača. Spomenuti modeli su po ubrzanom postupku gurnuti u serijsku proizvodnju i na kraju će se ispostaviti bez razloga, pošto spomenuti planirani zakon MITI-ja nikada nije odobren.

Prva Honda na četiri točka je bila u vidu modela T360 koji se pojavio u prodaji u junu 1963. godine, a o njemu smo pisali ranije. Međutim, publiku je više oduševio prototip sportskog dvoseda nazvanog S360 koji se predstavljen oko godinu dana ranije. Honda je na njemu radila još od sredine pedesetih godina kada je spomenuti MITI raspisao konkurs za novi narodni automobil.

Trebalo je da pruži dovoljno prostora za četiri odrasle osobe, maksimalnu brzinu od minimalno 160 km/h i da košta oko 150 hiljada jena (oko 11.900 američkih dolara u današnjoj vrednosti novca). Znajući da nema iskustvo sa proizvodnjom automobila, Soićiro je zaposlio 50 inženjera iz automobilske firme Tokyu Kogyo Kurogane koja se nalazila pred odlaskom u stečaj, ali je iznenada promenio planove. Odustao je od razvoja narodnog automobila i odobrio spomenuti kamionet T360, a paralelno sa njim je odobrio i razvoj sportiste sa ciljem da podigne imidž celog brenda.

Takav novitet je stigao petog dana juna 1962. godine na stazi Suzuka i zvao se S360. Ovaj dvosed veoma dopadljivog stila je bio dugačak manje od tri metra, a pokretao ga je benzinski motor sa četiri cilindra radne zapremine 354 kubika. Preuzet je iz jednog od Hondinih motocikala, a razvijao je 33 konjske snage.

Pogon je bio na zadnjoj osovini, a menjač četvorostepeni manuelni. Zahvaljujući masi od tek 650 kilograma, S360 je mogao da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za manje od 30 sekundi i da dostigne maksimalnu brzinu od 120 km/h. Možda brojke zvuče smešno za današnja vremena, ali ekonomični gradski četvorotočkaši iz spomenutog perioda (posebno oni iz Japana) su bili dosta sporiji. Maksimalna snaga je postignuta na veoma visokih devet hiljada obrtaja, što je takođe bilo nečuveno za svoje vreme.

S360 se jako dopao novinarima, a posebne reči pohvale su imali vlasnici izložbeno-prodajnih salona koji su smatrali da bi ovaj model bio odlična alternativa tokom zimskih meseci, kada je potražnja za Hondinim motociklima lošija. Soićiro je odobrio serijsku proizvodnju, ali je odlučio da poveća radnu zapreminu motora na 492 kubika.

To je takođe povećalo snagu na 44 „grla“, a automobil je dobio i novo ime S500. Predstavljen je 1963. godine ili oko za oko četiri meseca nakon spomenutog kamioneta T360. S500 ie bio nešto duži od S360 sa ukupnom dužinom od 3,3 metra, ali se osim toga nije promenio u većoj meri. Honda se odlučila za ovaj potez ne samo da se oslobodi dodatni prostor ispod haube već i u kabini pošto su se neki novinari žalili tokom test vožnje da bi im prijalo više mesta za noge.

Ubrzanje od nule do 100 km/h je trajalo kraće od dvadeset sekundi, a maksimalna brzina je iznosila 130 km/h. Spomenućemo da je S500 imao i nezavisno ogibljenje, a Honda je videla konkurenciju u vidu modela kao što su Datsun Fairlady, Toyota Sports 800 i Daihatsu Compagno.

Cena je iznosila 1.275 američkih dolara (oko 13.295 najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti novca), a pored standardnog kabrioleta je postojao i kupe sa krovom napravljenim od plastike ojačane ugljeničnim vlaknima. Proizvođnja će se odvijati od oktobra 1963. godine do septembera 1964. godine, a u tom periodu će fabriku napustiti 1.363 primerka.

S500 je iste godine nasleđen od strane S600, a standardna konfiguracija je ponovila bila kabrioletska. Međutim, Honda će 1965. godine da ponudi i fastbek koji se razlikovao da ranijeg kupea po tome što vlasnik nije mogao da skine krov. Kao što mu ime kaže, S600 je pokretao moćniji motor radne zapremine 606 kubika. Snaga je povećana na 57 „konja“, a novitet je bio u stanju da dostigne maksimalnu brzinu od 140 km/h.

S600 je bio i bolje opremljen (zbog čega je i masa skočila na 715 kilograma), ali osim toga se nije mnogo razlikovao od prethodnika. Biće to prva Honda koja će se proizvoditi u većim brojevima i takođe prvi model japanskog brenda koji ste mogli da kupite u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. U periodu od 1964. do 1966. godine je napravljeno 11.284 kabrioleta i još 1.800 fastbeka.

Poslednja evolucija Hondinog prvog automobila se zvala S800 i u izložbeno-prodajnim salonima smo je mogli videti od 1966. do 1970. godine. Najveća promena je opet bila ispod haube, a tamo se sada nalazio benzinac radne zapremine 791 kubika sa 70 konjskih snaga. S800 će postati prva Honda na četiri točka sa brzinom koja premašuje 160 km/h, a slično kao i ranije, i ovaj put je snaga postignuta na veoma visokim obrtajima (čak 10.500 RPM).

Jedna zanimljivost na račun ovog automobila je podatak da Honda nije ponovo ugradila nezavisno ogibljenje u želji da snizi troškove proizvodnje, a S800 nije reklamiran kao sportista već kao automobil koji je za sporije krstarenje i uživanje u životu oko nas. Fabriku će napustiti 11.536 vozila tokom spomenutih pet godina.

Biće to poslednji put da japanski gigant koristi oznaku „S“ sve do 2000. godine kada je predstavljen čuveni model S2000. Honda je tada vredno radila na nekoliko noviteta u višoj klasi, kao što su 1300 i Civic, koji će da japanski brend proslave širom sveta. A sve je započelo sa mališom na četiri točka sa agregatom iz motocikla…

Zoran Tomasović

(13)