Ruski zakon o zaštiti potrošača bukvalno pomaže ljudima da prevare sistem

Kupiti novi automobil još malo pa premijum kineskog brenda, ne koristiti ga uopšte onako kako je predviđeno, a posle godinu dana, pod izgovorom koji niko ni na koji način ne može da potvrdi, vratiti prodavcu za sumu koja je više od 1,5 puta veća od početne cene — to nije fantastika. To su mogućnosti koje pruža rusko zakonodavstvo koji, kako se uverio portal „AutoVzglyad“, omogućava praktično svakom građaninu zemlje da bez problema „izmuze pare“ bilo kog proizvođača automobila i njegovog zastupnika. I rekli bi ljudi — neka ih, dosta su krvi popili sirotim ljubiteljima automobila. Ima istine u tome, ali ne baš u potpunosti. No, da krenemo redom…

Još do pre nekoliko godina priče o tome kako neki Amerikanac tuži restoran i dobije milione dolara zato što se opekao o kafu, delovale su kao ružna manifestacija „bezdušnog potrošačkog društva“, pa čak i kao divljaštvo pravosuđa „trulog Zapada“. Ali danas u Rusiji takva scenarija bez problema ostvaruju građani RF. I to tako da njihove prekoatlantske kolege nervozno puše sa strane, zavideći tome kako su Rusi naučili da „terorišu“ biznis. Štaviše, ruski potrošački ekstremizam više nije šala, već surova realnost.

Ko je kriv? Delimično, sistem koji je još pre dvadeset godina odlučio da je ideal savremenog društva, „kvalifikovani potrošač“. Tako je, na primer, tadašnji ministar obrazovanja i nauke RF gospodin Fursenko otvoreno i prilično cinično izjavio da je „nedostatak sovjetskog sistema obrazovanja bio pokušaj da se formira čovek-stvaralac, a da je sada zadatak da se odgoji kvalifikovani potrošač, sposoban da kvalifikovano koristi rezultate stvaralaštva drugih“.

I eto, odgojili su! Ali ne svesne građane, već armiju profesionalnih manipulatora koji se, pod okriljem Zakona RF „O zaštiti prava potrošača“ (koji je, uzgred, jedan od najstrožih i najdorađenijih na svetu, ali o tome kasnije), bukvalno ni iz čega ili ni za šta izvlače novac preduzetnika hladnim cinizmom reketaša.

Namerno oštećivanje automobila kao poslovni model

Tokom 2024. godine mediji su objavili priču o kriminalnoj šemi otkrivenoj od strane nadležnih organa, vrednoj filmske ekranizacije. Organizovana grupa „potrošača“ u Samarskoj oblasti kupovala je premijum automobile pred kraj garantnog roka, namerno i vrlo smišljeno uništavala elektroniku, a zatim preko suda iznuđivala odštete od proizvođača. Istraga MUP-a RF je pokazala: to nije usamljen slučaj, već sistem.

I saloni zaista dižu uzbunu: broj veštački stvorenih reklamacija koje kupci podnose protiv njih raste. Navedeni zakon, koji je trebalo da štiti poštene građane, pretvorio se u oruđe za iznudu. Stručnjaci ističu: njegove formulacije su toliko nejasne da sudovi često staju na stranu očiglednih prevaranata, čak i kada su oni sami doveli automobil do stanja starog gvožđa.

Konačno, danas je sasvim moguće iznuditi milione zbog bagova u multimediji automobila i tražiti naknadu za „moralnu štetu“ zbog par ogrebotina na lakiranom sloju. I niko neće pitati: „A je l’ ti, građanine, možda nisi nešto ti kriv?“ Ali ne, on „nije kriv“, već je samo naučio da virtuozno zloupotrebljava svoja prava, koristeći rupe u Zakonu „O zaštiti prava potrošača“, pretvorivši se zahvaljujući njima u profesionalnog „zloupotrebljivača“. Jer, prema mišljenju niza pravnika, primena ovog zakona ima karakter prezumpcije krivice prodavca.

ZAKON PROTIV ZDRAVOG RAZUMA

— Nejasnost formulacija i nedostatak jasnog definisanja niza uslova nastupanja odgovornosti prodavca (na primer trenutka od kog se računa rok i iznos penala) daju formalno pravo sudovima da odlučuju u korist očiglednog zloupotrebljivača, smatra auto-ekspert Mihail Fonarev.

— Ispada da zakon, s jedne strane, obezbeđuje pouzdanu zaštitu interesa poštenih građana, a s druge, ne predviđa nikakvu odgovornost za podnošenje neosnovanih zahteva. Štaviše: čak ni sam termin „potrošački ekstremizam“ ili bilo koji pojam koji nosi isto značenje (dakle, koji zapravo označava potrošačku prevaru) u njemu ne postoji, žali se sagovornik portala „AutoVzglyad“.

Da, Građanski zakonik RF u teoriji zabranjuje zloupotrebu prava, ali u praksi to funkcioniše gore nego alarm na ukradenoj „Ladi“. Principi krivice i proporcionalnosti odgovornosti jednostavno se ignorišu kada je reč o potrošačkim tužbama. Biznis je prinuđen da se „otkupi“, jer je skuplje suditi se.

Rezultat? Dobijeno je društvo u kome „potrošač“ nije samo klijent ove ili one kompanije, već potencijalni „razbojnik“, jako dobro pripremljen za bilo koji, pa i automobilski biznis članom 18 zakona „O zaštiti prava potrošača“. A evo i tipičnog primera.

KAKO PRETVORITI GARANTNI ROK U ZLATNU ŽILU

Novembar 2021. Stanovnik Kabardino-Balkarije, građanin A, kupuje u Moskvi novi kineski terenac. Deluje kao sasvim običan događaj, da nije jednog „ali“: automobil nikada nije registrovao. Zašto? Retoričko pitanje, jer je po zakonu zabranjeno voziti neregistrovani auto po javnim putevima. Ali „naš“ junak razmišlja šire.

Maj 2022. Automobil, koji za saobraćajnu policiju zvanično ne postoji, iznenada se „kvari“. Menjač. Zanimljivo je da proizvođač tog vozila ugrađuje iste automatske menjače kao i premijum evropski brendovi, ali, izgleda, baš taj primerak odluči da krene svojim putem. Popravka u jednom od servisa u Krasnodaru odugovlači se 45 dana, sasvim dovoljno da se razmotri „strateški manevar“.

Jul 2022. Usled čega moskovski prodavac dobija pismo sa zahtevima dostojnim investicionog portfolija: da vrati 2,6 miliona rubalja za automobil, 70 hiljada štete, 3,5 hiljada dnevno za rentiranje vozila iz „car sharinga“  (iako svoj auto, ponavljamo, nije ni registrovao), 300 rubalja dnevno za parking (čije je mesto misteriozno), 25 hiljada za izlazak advokata, milion razlike u ceni između trenutka kupovine i podnošenja tužbe i 100 hiljada za moralnu štetu. Ukupno — skoro 4 miliona, što je 60% više od početne cene auta (1 evro je 93,75 rubalja).

Ali ni to nije sve. Moskovski zastupnik, dobivši tužbu, pokušava da stupi u kontakt sa kupcem; pisma se vraćaju, telefon ćuti. Automobil koji, navodno, žele da vrate, misteriozno nestaje iz servisa tri dana pre podnošenja tužbe. Gde je? Ne zna se.

Poznato je, međutim, drugo: još u martu 2022. isti taj gospodin A. pokušao je da dobije 1,35 miliona rubalja od osiguranja za „oštećenja“ na istom tom automobilu, ali je pobegao kada su osiguravači zatražili da vozilo bude pregledano. A evo i šlag na torti: prema bazi Ministarstva pravde, junoša je tužilac u 4 slučaja protiv osiguravajućih društava i u 16 tužbi po osnovu zaštite prava potrošača. Slučajnost? Ne bismo rekli…

Sudovi, međutim, staju na njegovu stranu. Uprkos tome što vozilo nije bilo registrovano, dakle nije moglo da se legalno koristi, krasnodarska Temida obavezuje prodavca da isplati 3,4 miliona rubalja (trenutnu cenu auta) i dodatnih 973 hiljade rubalja kazne.

Štaviše, što je najzanimljivije — osnovni iznos građanin A. dobio je od prodavca još pre (!) sudske presude. Vansudsku isplatu u septembru 2023. odobrio je sam proizvođač nesrećnog terenca! I to, zapravo, ne čudi, jer zastupnici, distributeri i proizvođači, znajući domaću sudsku praksu, radije ne rizikuju reputaciju i vraćaju „oštećenom“ trenutnu vrednost vozila ili mu čak daju potpuno novi auto bukvalno na prvi zahtev.

Poznat je slučaj besprimernog pravnog apsurda kada je potrošač posle dve godine korišćenja zamenio polovnu već voženu mašinu novom pod izgovorom da mu se dva puta skinula farba sa poklopca rezervoara. Nije retoričko pitanje za sudsku praksu, iz perspektive principa prava: šta uraditi sa te dve godine tokom kojih je čovek koristio auto?

I finale cele goreopisane predstave: kupac, koji je već dobio 4,5 miliona rubalja, ove godine traži od salona još 4,5 miliona — navodno za iste one „nepokrivene“ troškove za „car sharing“. Dokumenata i dalje nema, ali izgleda da su mu šanse da se obogati blistave.

Mogu li ovakvi presedani postati model za čitavu lavinu sličnih zloupotreba koja bi mogla zadati još jedan udarac ionako posrnuloj domaćoj auto-industriji? Strahovanja su opravdana. Jer, podsetimo, akter naše priče takve radnje je sproveo već najmanje 20 puta.

Zahvaljujući očiglednom popuštanju sudova, to je postalo njegova profesija. Drugim rečima, ili će zakonodavci iz ovog slučaja izvući pouku — ili će porasti armija sledbenika. A da se to ne bi dogodilo, potrebno je menjati sudsku praksu. Na koji način, portalu „AutoVzglyad“ objasnio je upravljački partner kompanije „K.L. Legal Solutions“ Anton Kiselev.

Čekanje promena

— Po mom mišljenju, sada je potrebno makar odgovarajuće objašnjenje Vrhovnog suda RF ili Ministarstva pravde, uveren je Anton Kiselev.

— Pored toga, potrebno je utvrditi formalne znake ponašanja potrošača u situacijama kada konačno treba da se primeni član 10 Građanskog zakonika RF o zloupotrebi prava. Takođe je potrebno uvesti ozbiljnu odgovornost za to delo, kao i odrediti kada takva dela ulaze u sferu krivičnog zakonodavstva po osnovu prevare ili iznude.

Jer, samo postojanje prekršaja i zločina u bilo kojoj grani prava zapravo svedoči o tome da su zakonodavci jasno povukli pravne granice. U globalnom kontekstu, u Rusiji je jedan od najstrožih i najdorađenijih zakona u sferi prava potrošača. Ali ljudima niko nije objasnio kako da ga koriste. Drugim rečima, pravilnik o primeni ovog akta nije jasan. Trenutno je potrošač slobodan, ili tačnije, prinuđen, da sam određuje algoritam svojih postupaka.

Situacija je dvostruka: s jedne strane potrošač je maksimalno zaštićen i uvek može pronaći nekoga ko je odgovoran za nekvalitetan proizvod. A s druge se pojavljuje grupa ljudi koja koristi ovaj zakon radi ličnog bogaćenja. A faktički oštećena strana postaju tuženi u tim sporovima: proizvođači, njihovi predstavnici i prodavci — naglašava sagovornik.

— Da bi se smanjili rizici zloupotrebe prava, nije potrebno menjati zakon, već maksimalno jasno konkretizovati pravila ponašanja u slučajevima podnošenja reklamacija, nastavlja gospodin Kiselev.

— Na primer, odrediti kome i kojim redosledom se podnose zahtevi po pitanju kvaliteta: prodavcu, proizvođaču ili njegovom predstavniku. Trenutno taj redosled nije utvrđen, i potrošač može istovremeno da se obrati svim pomenutim učesnicima procesa prodaje i pružanja usluga.

Uspostavljanje reklamacionog pravilnika i olakšaće život poštenom potrošaču i zaštitiće proizvođača i prodavca od zloupotrebe prava od strane nepoštenog potrošača. To je, nesumnjivo, veoma složen zadatak, u kojem i dalje postoji mnogo nejasnoća.

Konkretno — nedostatak jasne definicije šta se smatra novim proizvodom, kako se tačno fiksira trenutak od kog teče rok za obračun penala, kako se uzima u obzir amortizacija upotrebljenog predmeta i rast cene novih analognih proizvoda kod zahteva za potpunu nadoknadu vrednosti ili zamenu korišćenog proizvoda novim, što i vidimo u pravnom apsurdu pomenutog slučaja.

Taj zadatak tek predstoji stručnjacima iz različitih sfera i oblasti za koje se ovaj pravilnik izrađuje, analitičarima potrošačkog tržišta, pravnicima — i to tako da se pri tome ne iskrivi duh i slovo važećeg zakona.

Štaviše: potrebno je izdvojiti posebnu grupu takozvanih složenih tehničkih proizvoda koji zahtevaju obaveznu državnu registraciju kao uslov za sticanje prava svojine i korišćenje. To su tri glavne kategorije: automobili, motorni čamci i jahte, nepokretnosti i oružje. Za njih je potreban poseban pravilnik za podnošenje odštetnih zahteva. Pri tome ti zahtevi moraju biti univerzalni, transparentni i ne smeju dopuštati mogućnost dvostrukog tumačenja — ističe sagovornik.

U ovom trenutku manifestacije takozvanog potrošačkog ekstremizma u okviru čitave potrošačke zajednice i dalje su u granicama statističke greške. I važno je ne dopustiti da u uslovima već ionako stagnirajućeg tržišta (i ne samo automobilskog), profesionalni zloupotrebljivači prava ne postanu dodatni negativan ekonomski faktor i društvena pojava. U suprotnom, suočićemo se sa novom socio-ekonomskom pojavom — profesionalnim potrošačkim „terorizmom“.

— Primeri pomenutih presedana ukazuju na sve šire širenje nepoštenih metoda koje građani koriste u odnosima sa auto-salonima, dodaje advokat MKA „Grad“, kandidat (prvi stepen doktorata u Rusiji) pravnih nauka, Vahtang Fedorov.

— Ako se u slučajevima takozvanih osiguravajućih prevara već razvila stabilna praksa primene zakona, uključujući i krivičnog, onda u slučajevima potrošačke prevare organi gonjenja i sudovi tek treba da razviju pristupe koji će omogućiti da se razdvoje legitimni zahtevi od zloupotrebe prava (u skladu sa članom 10 Građanskog zakonika RF).

A zloupotrebu prava, zauzvrat, treba razgraničiti od krivičnog dela u čijoj osnovi leži prevara, kao suština krivičnog dela prevare. Tipične metode obmane u slučajevima „potrošačke prevare“ potrebno je sistematizovati i uvesti u pravnu praksu radi pravilne kvalifikacije takvih radnji kao kriminalnih. To će omogućiti efikasnije korišćenje preventivnih mera krivičnog zakona i zaštititi poštene učesnike pravnih odnosa u potrošačkoj sferi — zaključuje sagovornik portala „AutoVzglyad“.

AutoRepublika

(457)