Zanimljivost dana: Mercury za elitu sa 400 „konja“
Istorijske knjige kažu da je Pontiac GTO bio pionir klase mišićavih vozila po kojima je američka automobilska industrija danas najpoznatija. Na ideju je došao Džon Dilorijan tako što je uzeo najveći dostupan motor Pontiaca u spomenuto vreme radne zapremine 389 kubnih inča (6,4 litra) i ugradio ga u najmanji model (Tempest). Međutim, ako se vratimo dovoljno daleko u istoriju, videćemo da ideja „najveći motor u najmanjoj šasiji“ nije bila retka i mnogi drugi se pratili takvu strategiju. GTO jeste bio prvi komercijalno veoma uspešan „mišićavko“, ali nikako začetnik kategorije.
Mnogi četvorotočkaši se danas smatraju prethodnicima ove revolucije i detaljno smo ih analizirali na sajtu AutoRepublike u sekciji Zanimljivost dana. Današnje izdanje posvećujemo jednom specijalnom motoru, a zvao se Super Marauder. Ironično, napravio ga je brend Mercury koji je u svoje vreme bio poznat kao automobil penzionera, ali sa 400 konjskih snaga ispod haube, postaće prvi američki masovno proizvedeni agregat sa tolikom snagom.
Mercury je osnovan 1939. godine od strane Edsela Forda, jedinog sina mnogo poznatijeg oca Henrija. Dok su Henrija uglavnom interesovali pristupačni četvorotočkaši za šire narodne mase, Edsel je ipak voleo stil, luksuznu opremu i napredak u inženjerstvu. Upravo se Ford pridružio kategoriji luksuznih vozila početkom dvadesetih godina kada je kupljen brend Lincoln, ali je Edsel primetio da i dalje postoji velika razlika u ponudi i cenovnom rangu između Ford i Lincolna. Tu poziciju je popunio Mercury, i iako je delio mnogo toga sa jeftinijim bratom, takođe je delovao luksuznije, bio bolje opremljen i generalno privlačniji kupcima sa dubokim džepom.
Korporacija Ford je odlučila da u velikoj meri promeni strukturu sredinom pedesetih godina. U želji da se direktno bori sa General Motorsom, predstavljen je novi brend pod imenom Edsel (po već spomenutom sinu Henrija Forda), Mercury je bio pomeren za stepenicu više gde je trebalo da bude „jeftiniji Lincoln“ umesto „fensi Forda“, a u vrhu bi se nalazile divizije Lincoln i Continental.
Baš kao što je General Motors grupisao svoje „srednje“ divizije Pontiac, Oldsmobile i Buick u jednu zajedničku korporaciju gde su vozila delila mnogo toga, tako je i Ford odlučio da krerira takozvani MEL (Mercury, Edsel, Lincoln). O tome smo detaljno pisali u istorijskoj priči Edsela.
Promena ove strategije je takođe označila da Mercury više nije mogao da bude samo prepakovani Ford, već je morao da pruži novu mehaniku kojom bi opravdao određenu, sada višu cenu. Odluka je pala da svi automobili iz porodice MEL dobiju nove motore sa identičnom oznakom, a premijera je zakazana za 1958. godinu.
Najmanji od njih je bio onaj sa kodnom oznakom Marauder i razvijao je 322 konjske snage iz radne zapremine 383 kubna inča (6,3 litra). Ovaj motor je bio rezervisan samo za modele sa značkom Mercuryja. Pratio ga je nešto veći benzinac radne zapremine 410 kubnih inča (6,7 litara) sa 345 „grla“ i ugrađivao se u Edselove modele Citation i Corsair.
Vrhunac ponude je činio takođe novi V8 radne zapremine 430 kubnih inča (7,0 litara) sa 375 „konja“, a bio je deo standardne opreme u svakom Lincolnu, zatim opcija na svakom Mercuryiju, i na kraju Fordu Thunderbirdu.
Dok su sve navedene brojke delovale više nego impresivno, posebno za period kasnih osamdesetih godina, inženjerima Mercuryija je trn u oku bio godinu dana stariji Chrysler 300C. Razvijao je 390 konjskih snaga i smatrao se najmoćnijim ikada napravljenim američkim masovno proizvedenim automobilom.
Nadmašiti takvog velikana bi sigurno stavilo Mercury na mapu sveta, a u pomoć je pozvana legenda profesionalnog terenskog trkanja po imenu Bil Strop. Ovaj je ugradio veći karburator i iskoristio mnoge delove od aluminijuma, pa je snaga porasla na 400 „konja“ i maksimalnih 677 Nm obrtnog momenta. Novi motor je dobio ime Super Marauder i postao je prvi serijski benzinac na svetu sa takvim brojkama.
Super Marauder je bio opcija na najskupljim modelima brenda kao što su Turnpike Cruiser, Park Lane i Montclair kao i na karavanima. Međutim, iz nama nepoznatog razloga, Mercury ga praktično nije ni reklamirao osim na kraju brošure. Izostale su televizijske reklame, novinarski članci, pa čak ni promocije pre neke javne ličnosti.
Eksperti veruju da je razlog ležao u recesiji iz 1958. godine koja je smanjila kupovnu moć u još većoj meri, pa brend nije želeo da staje ljudima na muku sa motorom koji je delovao kao razbacivanje. Veruje se da se samo oko sto mušterija odlučilo za isti tokom spomenute 1958. godine, što je ujedno bila jedina godina kada je bio deo ponude.
Fordov eksperiment sa novom strategijom nije dao rezultate, pa je Edsel ugašen već posle 1960. godine, a Mercury vraćen na poziciju „fensi Forda“. Očekivali bismo da jedan tako legendaran motor napravljen u limitiranim brojevima danas privlači veliku pažnju kolekcionara, ali to zapravo nije slučaj.
Slično kao i celokupni Mercury, i Super Marauder je u velikoj meri ignorisan i može da se kupi za „siću“ u poređenju sa spomenutom Chryslerom 300C-om. Ostale veliki žal što je tako, jer je ipak reč o ikoni koja je igrala toliku ulogu u nastanku mišićavih četvorotočkaša…
Zoran Tomasović
(72)
