KTM-icin me rešio BM(w)onogamije

Svojevremeno sam pisao o tome kako se meri vrednost jednog brenda i tom prilikom sam preneo najčešći izbor definicije marke. Tako se u literaturi navodi da brend predstavlja jedinstveni dizajn, znak, simbol, reč ili kombinaciju svega toga stvorenu s ciljem da se predmetni proizvod(i) ili usluge koje stoje iza određenog imena jasno razlikuju od konkurentskih. Kao takav, brend postaje sinonim osobina karakterističnih za proizvod ili uslugu I vremenom se kreira njegova vrednost, odnosno kupci stiču određeni nivo poverenja u proizvode i usluge koje reprezentuje brend. Zanimljivo, zar ne?

Sam imidž BMW-a, građen decenijama i u naglom uzletu još od doba koja se graniči s mojim rođenjem, te slavne 😊 1970. godine, nije potrebno previše obrazlagati. Smatran i viđen kao simbol objedinjenja automobilskog luksuza i fitnesa, bio je magnet za mnoge. Više puta sam pisao o tome kako sam ušao u svet BMW-a i kako je logična stanica posle frankofilskih osećaja i iskustava za volanom (Citroena i Peugeota), logičan nastavak trebalo da dođe u vidu romanse s Mercedesom, pa ne bih da se ponavljam.

Nakon kupovine X5-ice, simpatija i privrženost BMW-u je nastala veoma brzo. Nije ni čudo, ceo enterijer je delovao za klasu ili dve savršenije od svih automobila koje sam u prošlosti vozio i posedovao, dok je vozna dinamika upravo bila ta koja je presudno doprinela emisiji dodatnih hormona sreće prilikom interakcije s automobilom.

Godinama je ta veza jačala i rasla, doduše počesto ispresecana nerviranjem usled nebrojenih poseta servisu u garantnom roku (a kasnije i frekventnije) i pratećem gubitku vremena i energije, koje sam mogao da utrošim na nešto lepše ili koje sam barem mogao da fakturišem klijentima. Radost koju donosi direktno upravljanje, odlična međuubrzanja, zavidna završna obrada u enterijeru i prateći imidž premijum proizvoda, uvek su nadjačavali razočarenje u pogledu pouzdanosti, a posebno u vezi intervala za zamenu diskova i njihove, kao i cene ostalih rezervnih delova.

I onda sam pre neke dve i po godine načinio novi, pre tridesetak godina prekinuti korak ka motociklizmu koji se, ruku na srce, na isto i nije nešto primio u vojsci. I to mi je leglo na dušu, iako uz dozu straha zbog neznanja i neiskustva vožnje dvotočkaša, taman dovoljno da rešim da ne odustanem. Nakon „kratkih kilometara još kraćim“ polovnim Kawasakijem, pribegoh logici koja počiva na tezi da je vozilo pouzdanije i podesnije s aspekta bezbednosti, ako pripada višoj klasi i premijum brendu. Nisam se obazirao na to hipotezu da su veliki motocikli za velike (iskusne) a mali za ove što tek uče…

Kome drugom da se obratim, gde drugo da odem, nego na poznato mesto – u salon BMW-a na Adi?! Onako zbunjenom i nesnađenom, dadoše mi da probam, RT 1250, R 1250 GS i XR 1000. Prva dva s „bokserskim“ motorom, poslednji s rednim četvorocilindrašem. Utisci su bili identični s onim koji su generisali četvorotočkaši s plavo-belim logotipom, i to u pogledu dizajna i završne obrade, što će reći odlični. Međutim, prva dva modela su pored toga nudila savršen komfor i udobnu, sigurnu vožnju. Onu koja je oslobođena stresa, dok je jedino XR bio živahan i prefinjen na način koji se (do tada) vezivao za BMW.

U nemogućnosti i neiskustvu, da ne kažem neznanju, da formulišem potrebe i očekivanja od motocikla, umalo da pazarim luksuzni, udobni i opremljen svim sistemima bezbednosti policijski BMW, ali odoh i s druge strane Save da probam šta to KTM ima da ponudi u analognim segmentima.

Kakvo otkrovenje!!! Kasnije će se ispostaviti prelomnim. Na probu, neposredno pred početak kišice, dobih veliki avanturistički 1290 Super Adventure R. Za razliku od boksera, V2 u KTM-u radi zvonko, čilo, odsečno, nekako benzinski, za razliku od dvocilindarskog kamazovskog agregata Bavaraca. Menjač k’o kroz sir, opet uz golemu razliku u odnosu na onaj u GS-u 1250 koji je radio kao transmisija u vojnom Deutzu. Da, svašta proterah kroz život, pa i čuvenog Dajca 🙂

Par minuta vožnje je bilo dovoljno da poželim baš taj motocikl, a ne sveprisutni, neizbežni, udobni i dominantni na svim tipovima putne infrastrukture – veliki BMW.

Samo u jednom trenutku sam se pokolebao, nakon godinu dana vlasništva, kada sam, opet iznerviran time što proizvođač iz Austrije ne priznaje garanciju na kočni disk i felnu koji su bili za zamenu, ali bez da sam ja na neki način kao vozač doprineo tome. Iako je i BMW (doduše s automobilima te marke) bio prepun faulova, svi su oni priznati i popravka je pala na teret onog koji je problem i doneo. Jasno, ako izuzmemo sate i sate provedene u dopremi pokvarenog i preuzimanju ispravnog vozila, kao i u odlasku i dolasku do servisa (uglavnom gradskim prevozom).

Srećom, ideja zamene KTM-a za BMW je propala i brže nego što se rodila i hvala Bogu što je tako. KTM sam ubrzo zamenio za Ducati i malo je reći da sam oduševljen samim vozilom. Nakon testa Multistrade V4 S, na spavanje sam počeo da odlazim s tim motorom u mislima i nisam imao kud.

Razveo sam se od KTM-a i „smuvao“ s Ducatijem. Ne baš tako, ostadoh u braku (čitaj svakodnevici) s KTM-ovim mališanom s indeksom 390 Adventure SW, dok mi je Ducati strast, najčešće vikend avantura – ona slatka iskra za beg od grada, realnosti i svakodnevnih gužvi. Da, Ducati ispade ljubavnica, ona koja nema razloga da bude ljubomorna jer ima najvatreniji temperament i najkrupnije atribute!

Opet, ni KTM nema zašto da se ljuti. Tu je, u dvorištu i nema premca u klasi u kojoj meni vrši pos’o. A najveći posao koji mi je KTM završio je taj što me je izlečio od posvećenosti jednom brendu. Dobar je BMW, uvek će biti tu negde u mom srcu i na suženoj listi za izbor, ali više neće biti jedini u razmatranju. Možda bi i ostao da mi se u glavi nije iskristalisalo ubeđenje da je „BMW u svetu motociklizma ono što je Mercedes u svetu automobilizma“ – to jest udobna i prestižna krstarica.

Iskre, adrenalina i harizme imaju mnogo više za ponuditi i žena, a tek ljubavnica!!!

Pod stare dane, a nikako kasno, zaključih da nema smisla vezivati se osobine koje od davnina simbolizuju jedan brend. Svi su gladni profita i svi mu streme, pa tako BMW „krade“ od Mercedesa gubeći pritom na iskonskim osobinama, dok Audi koji je u automobilskom svetu, čardak ni na nebu ni na Zemlji, tako dominantan u motociklizmu. Nema više jedinstvenih osobina, nema više doslednosti u industriji, harizme je generalno sve manje. Trava je često zelenija u komšijinom dvorištu i svi hrle ka njemu, zapostavljajući sve ono osobine koje su ih kroz istoriju dovele do statusa u kom uživaju.

Čovek uči dok je živ, a ja se nadam da učim još dugo, dugo. Pa i da korigujem ovde iznete stavove, što da ne? Samo da poživim dovoljno dugo, jer čovek je u principu veći od svojih trenutnih uverenja. Naravno, ukoliko je otvoren za učenje i rast!

Zvezdan Božinović

(1511)