Čovek otvorio muzej i servisni centar za istočnoevropska vozila iz doba socijalizma

Da bi čovek uradio nešto ovako, on stvarno mora da bude ljubitelj četvorotočkaša. U pitanju je jedan baštovan, barem što se tiče njegove osnovne profesije, ali usled pasije za socijalističkim automobilima, šrafcigerom i francuskim ključem je zamenio motiku i grabulje. Tako sada vodi radionicu u šeškom mestu po imenu Adamov na Blanenska. Kako rekosmo, „da bi stvari bile još i gore“, Mihal Doležal je skupio i kolekciju od 25 klasika koje je moguće i pogledati u sklopu izložbe Autoarchiv, a koja se održava u bivšem skladištu firme Adamovské strojíren.

Onaj ko eventualno misli da ne postoji više niko ko bi se okrenuo za nekim Trabantom, ili starom Škodom, Wartburgom, Žigulijem ili pak <Moskvičem, taj greši. Umalo da ispustimo i onovremensju Daciju. Retro je zasigurno u modi, a starinske automobile kupuju pasionirani automobilisti koji poseduju i super moderne četvorotočkaše, a koji ove starije drže kao podsetnik na mladost i neko drugo doba.

„Volim Trabante. Jedared sam vozio jednog do Istanbula, a onda i do Moskve. Prevalih možda nekih 1.800 kilometara. Bili su to jednostavni automobili, za popravku istih je bilo potrebno malo znanja, alata i vremena, pa su kao takvi mogli da idu svuda,“ kazao je doležal za češki list Novinky. Čovek je inače u 33. godini života.

Za njega je posebno uzbudljivo iskustvo vožnje, nekada veoma popularnog modela po imenu Škoda 102. „Vredan vožnje ove Škode je i karakterističan zvuk zatvaranja vrata, a tu je i saug, pa i ručna kočnica. Nakon što bi se dao kontakt i pokrenuo motor, čuo bi se čudan šum iz motora smeštenog nazad. Svuda je išla ta Škoda, kako po gradu, tako i u vikend obilaske staraca na selu,“ govori mehaničar.

Deda je sveojevremeno u njemu probudio strast za starinskim automobilima iz devedesetih godina prošlog veka, onda kada su zajedno krenuli na put u karavanskom Trabantu žućkaste boje. Mihal je tada imao samo četiri godine. Prvi automobil je jednostavno morao biti Trabant. Po boji su ga zvali Žlutas (Žućko), a sa petnaest godina ga je sam rastavio i sastavio na temelju delova iz nekoliko olupina. Kasnije je kupovao sve više automobila. Neke je dobio na poklon od poznanika. Bili su to automobili koji su došli do kraja života i nisu hteli da ih predaju na otpad nakon kupovine novih.

Ono što je ljude najviše radovalo oko vozila tog tipa, jeste činjenica da su to verovatno bili komadi koji su mogli biti održavani u sopstvenoj režiji. Koncept „uradi sam“ je bio izrazito popularan, kako u Češkoj Republici, tako i u celom istočnom, socijalističkom bloku Starog kontinenta.

„Ko je kupovao novu pumpu za vodu za Škodu? Samo ste je rastavili, očistili, popravili i odvezli biste se dalje bez puno drugih misli. A kako živimo i vozimo danas? Automobili se više ne popravljaju u servisima, menjaju se samo delovi. Ako mehaničar zaista ima da sam uradi nešto na automobilu, on to jednostavno ne može da uradi, to je često veoma tužan prizor“, kaže Doležal.

Ovaj čovek voli sve svoje automobile i ne može da izabere onaj koji mu se najviše dopada. Još uvek ima rezervnih delova za pomenute klasike na tržištu. Samo s onim delovima u rumunskim klasicima je teško za snalaženje. Mihal ima  memorisane lokacije prodavnice automobila, ali takođe može da pronađe delove za svoje drage ljubimce na četiri točka, za šta su najpodesniji otpadi.

„To su automobili koji uvek idu s nekom pričom. Neko će tvrditi da je nastao u lošim vremenima i da je imao svojih mana. S druge strane, tada nisu bili samo automobili, ljudi su se drugačije ponašali prema članovima porodice, u odnosu na ono kako se živi danas. Uglavnom su se ponašali malo drugačije i svakako vredi zapamtiti dobre stvari. Zato sam otvorio Auto arhivu“, dodao je ljubitelj socijalističkih veteranskih automobila.

AutoRepublika

(3444)