MR test: Yamaha Tracer 9 GT

Kako i najavismo, došao je red na vikend avanturu s Barelovom Yamahom. Za prvi test motocikala čuvenog japanskog proizvođača smo dobili model iz segmetna sport turing. Vozili smo i uživali u onome što može da ponudi Tracer 9 GT.

A zaista može dosta toga. Pokazalo se da je uglavnom podesan višesatna krstarenja autoputem i manje brzim međugradskim saobraćajnicama, uz najmanje jednaku dozu praktičnosti i u uslovima koji karakterišu urbane džungle. Nismo probali, ali ne sumnjamo da bi imao čime da se podiči i na trkačkoj stazi. Ipak, ni on nije sasvim savršen proizvod, pa predlažem da odmah vidimo koje su mu najbolje strane, a zbog kojih bismo pre pazarili kompletniju modifikaciju, onu koja je dobila naziv Tracer 9 GT+.

S točkovima koji integrišu felne od 17 cola, ništa manje se nije ni očekivalo od predstavnika Yamahe u ovoj klasi. Okretan, agilan, lak prilikom kontraupravljanja. Veoma radosno prihvata komande za naginjanje, toliko da je vožnja kroz krivine potpuna radost. Ako vas uzbuđenje i ponese malo previše, znajte da ovaj Tracer ume da oprosti grešku, a kočni sistem radi veoma efikasno. Silu zaustavljanja je lako dozirati, kako onu koja ide ka prednjem točku, tako i onu na zadnjem.

Pošto je hod prednjeg oslanjanja od trinaest santimetara relativno skroman (posebno spram motocikala iz klase enduro koji su veoma popularni i na dugoprugaškim zadacima) tako je porinjanje prednjeg kraja prilikom žustrijeg „nabadanja“ prednje kočnice, veoma diskretno, što stimuliše na nešto slobodnije ponašanje i postizanje viših brzina kretanja.

To nas dovodi do druge radosne tačke (posle agilnosti), one koja će upotpuniti pozitivan utisak o vozilu. Motor od nepunih 0,9 litara radne zapremine je na visini zadatka. Generalno neobično rešenje s tri cilindra najbolje od sebe daje od srednjih pa do najviših obrtaja, pa se u tom ritmu prilagođava i adrenalinski gejzir. Ukupno dostupnih skoro 120 konjskih snaga su više nego dovoljne za poplavu pozitivne emocije, ali i da ih je više, ostatak konstrukcije motocikla bi se, utisak je, lako izborio s njima.

Naviknut na dvocilindarske agregate, bilo mi je potrebno pa kilometara ne bih li se navikao na izmene stepena prenosa nakon pet hiljada obrtaja, a upravo tik iznad te granice se kriva koja pokazuje broj obrtaja transformiše u zelenu nijansu i razuveri vozača da pred sobom ima monohromatski displej. Zapravo dva su, levi i desni.

Neželjeno se dotakoh pre vremena i onoga što me tokom 265 kilometara duge vikend avanture najviše iritiralo u vezi s, generalno posmatrano, odličnim Tracerom. A to je zakon prirode koji nameće da ljudi s vremenom dobijaju sedu kosu i očni nerv koji je manje prilagodljiv no ranije. Atrofira, takoreći :). Da zlo bude veće, jedna dioptrija je obično nužna za čitanje, a druga (za 1,5 manja za redovno razgledanje okoline i snalaženje u istoj).

Tu okolnost u obzir nisu uzeli ljudi iz razvojnog tima Yamahe kada su dizajnirali divno vozilo, i umesto da ponude jedinstveni displej s malim brojem čitko i krupno ispisanih informacija (po jednom prikazu na ekranu), dadoše nam traumu da se naprežemo u pokušaju da razaznamo šta piše. I u tim okolnostima, moguće je očitati brzinu kretanja i stepen prenosa, što i jeste najvažnije, dok se broj obrtaja prilično jasno nagoveštava.

Sve ostalo, ni ne trudite se – na parking pa listajte. Sve ovo naravno ako ste zrelih godina i prezrelog vida. Ujedno, ovo je i jedan od ključnih razloga zašto savetujem izbor modela Tracer 9 GT+. On nudi monitor i očitavanja s pravim ugođajem i bez frustracija izazvanih procesom neizbežnog starenja.

Da se vratimo mi onome što započeh pre pomena instrumentacije. Iznesoh utiske o onome što pruža motor i moram reći da troklipni agregat svesrdnu podršku ima u izvanrednom menjaču. Testni primerak je pružao i mogućnost izmene stepena prenosa bez upotrebe kvačila, kako naviše. tako i naniže. S kvačilom i bez istog, sve teče glatko i s velikom satisfakcijom za vozača. Posebno oduševljava rad takozvanog kvikšiftera. Jedino kada je motor tek uzjahan, tokom prvih par kilometara, lakše je koristiti kvačilo, u ostalom – zaista savršenstvo. Osetno bolje nego kod ranije testiranih BMW-a i barabar s onim što pruža drugi premijum (KTM).

Još ću reći da su stepeni prenosa prilično dugi, a kako rekoh, od strane mašine su preferirane zone obrtaja preko 5+ hiljada, pa tako dolazimo i do paradoksa da se obrtomer „zazeleni“ (i to bukvalno) tek onda kada se brzinomer „zacrveni“. To jest u zonu blaženstva trocilindarskog motora se zalazi tek onda kada ste dobrano iznad 130 km/h na autoputu. Priznajem, jesam malo prekardašio, ali sam svakako ostao u domenu civilizovanog. I da je radar bio aktivan, a da se policajac uskopistio na mene, bio bih kažnjen, ali veoma podnošljivim iznosom.

U tim okolnostima, vozač se oseća posve sigurno na Traceru, s tim da su vibracije malo izraženije od onog što bih voleo da vidim, pa tako vizir osetno podrhtava, a na guvernaru su nešto blaže senzacije. Podrhtavanje je i prateća pojava prilikom kretanja iz mesta, ali ni to nije nešto što je preterano iritantno. Svejedno, ajde da i to navedemo, kada ga već poredimo s premijumima, da ukažemo i gde kaska u odnosu na njih.

Yamaha je predvidela četiri režima vožnje, od onog „histeričnog“ (1), pa sve do „preživi navodnjavanje“, ali neke osetne razlike nisam primetio. Dostupan je i sistem elektronskog podešavanja oslanjanja u dva režima, i u oba, vožnja ostaje nešto tvrđa od željene, ali opet, u granicama prihvatljivog i to se ne bi trebalo smatrati primedbom. Ono što ipak zalazi u zonu istih jeste sedište koje je malo isuviše nefleksibilno.

Visina sedenja je sasvim prihvatljiva i podesiva u uskom rasponu. Uglavnom, santimetar – dva preko 80 cm, i očekivao bih u takvim okolnostima da mogu da spustim stopala na pod kad svetlo na semaforu zaustavi moj napredak kroz život, pošto sam visok 1,77 metara. Međutim, nisam mogao, a za to krivim malo šire sedište u zoni jahanja. Ono sedište koje videh na verziji 9 GT+ deluje plemenitije, ali i dalje identičnog oblika (veličine).

Inače, sam položaj sedenja je blago sportski. Položaj nogostupa i guvernara je takav da vas tera da „zavirite u budućnost“, to jest nagnete se pod blagim uglom ka napred. Ništa što bi opterećivalo muskulaturu običnog čoveka (a kamoli moju, opet smajli).

Zvuk koji proizvodi motor i način na koji na to utiče sistem za odvod izduvhih gasova (smešten ispod, a ne sa strane motocikla) deluje kao mamac da se dodaje gas i to je za pohvalu. Ono što ni ne znam u koju kategoriju da stavim, mada mi zvuči totalno nerezonski, vidi se na jednoj od gornjih fotografija, gde od para, verovanto dnevnih svetala, radi samo jedno. Znajući da su vozači od Boga baždareni da registruju samo par svetala, odluka Japanaca je ovde teška za razumeti.

Ostaje da kažem da me je zadivila lakoća upravljanja motociklom i pri izrazito niskim brzinama kretanja, pa je vožnja zakrčenim gradom pravo uživanje. Doživljaj ne remete ni serijski isporučeni koferi koji stoje po bokovima, dok se za kofer – kapicu doplaćuje.

Potrošnja goriva je prihvatljiva. Nisam ga štedeo, ali ga nisam ni vozio „kao da je tuđ“. S prosekom potrošnje od 4,5 litara na stotinu odvozanih kilometara, imamo i solidnu autonomiju od blizu 400 kilometara jer je rezervoar zapremine od 18,7 litara. Ne bih da vas zatrpavam tehničkim specifikacijma, budite slobodni da ih prelistate natenane na sajtu uvoznika, a isto važi i za cene.

Šta reći na kraju, kako zatvoriti priču. Pa nema šta, dobar motocikl – uspešan proizvod. Koliko je dobro i realno cenovno odmeren – tržište priča i još će reći svoje, ali moj utisak je da se ovde radi o klasičnom proizvodu japanske filozofije življenja.

S mehaničke strane fenomenalan motocikl – koji radi savršeno, vozi se lako, troši malo i multifunkcionalan je. S druge strane, da bi Japanac bio idealan, nedostaje mu šarm Italijana (priznajem – ne stoji kod pomenutog modela 9 GT+), preciznost i smisao Nemaca (recimo kod završne obrade i tretmana detalja gde se vidi zašto je premijum baš u toj kategoriji a Yamaha nije), pa možda malo i udobnost po kojoj su Francuzi čuveni. Istini za volju, i svim pobrojanima bi dobro došlo, malo ili više japanskog pristupa. Idealno ne postoji.

Sve u svemu, onaj ko kupi ovaj Tracer – malo će za čim imati da žali! Za početak septembra smo dogovorili test rivala iz Kawasakija sa oznakama Versys, pa će biti zanimljivo da vidimo koji model će pobediti u ovom azijsko-pacifičkom derbiju.

Zvezdan Božinović

Evo i preporuka za zaštitnu opremu koja je ukomponovana sa stilom testiranog modela:

1. Rockland komplet touring za sve uslove.

https://yamahabarel.com/proizvod/oxford-moto-jakna-rockland-ms-army-fluo/

https://yamahabarel.com/proizvod/oxford-rockland-ms-pantalone-army-fluo/

2. Kombinacija Held i Oxford

https://yamahabarel.com/proizvod/held-moto-jakna-4touring-ii-crna/

https://yamahabarel.com/proizvod/oxford-adventure-pantalone-montreal-4-0-short-crne/

3. Urban kombinacija/letnja varijanta

https://yamahabarel.com/proizvod/oxford-cargo-pantalone-crne/

https://yamahabarel.com/proizvod/seventy-degrees-mesh-moto-jakna-sd-jr48-crna/

https://yamahabarel.com/proizvod/held-zenske-moto-pantalone-jump-urban-crne/

https://yamahabarel.com/proizvod/troslojna-mesh-moto-jakna-bering-astro-crno-crvena/

https://yamahabarel.com/proizvod/bering-mesh-moto-pantalone-twister-crne/

Ženski kompleti:

4. https://yamahabarel.com/proizvod/seventy-degrees-touring-zenska-jakna-jt79-crna/
5. https://yamahabarel.com/proizvod/seventy-degrees-pantalone-pt1-crne-troslojne-short/

5. https://yamahabarel.com/proizvod/seventy-degrees-touring-zenska-jakna-jc59-ice/

https://yamahabarel.com/proizvod/oxford-zenske-pantalone-dakota-2-0-crne/

(2004)