Zanimljivost dana: Opel-Lotus Omega

Naš kolega Grozdan često voli da kaže da je „General Motors bio nešto najbolje i najgore šta se moglo desiti Opelu“. Sagledajmo situaciju nekada i sada. U današnja vremena teško da neki model „nemačkog“ proizvođača vozila privlači pažnju iz prostog razloga što zapravo i nije više Opel, već je samo Peugeot na koji je nabačena nova školjka. Ali, dok je General Motors komandovao radom nemačke marke, kompanija se mogla pohvaliti sopstvenim identitetom i modelima koje u protivnom verovato nikada ne bismo videli.

Da, Opel je svake godine poslovao u minusu, ali je tako moralo da bude pošto je istovremeno razvijao mnogobrojne modele širom sveta. A prodavati prepakovane francuske automobile je svakako plodonosnije (u finansijskom smislu) i samim tim, lako je prikazati profit na kraju godine.

Već ranije smo pisali o nekim Opelima koje svakako pamtimo u najlepšem svetlu, a to su svakako KAD (Kapitan, Admiral i Diplomat) sa V8 motorima. Tu priču možete da pročitate ovde. Kad smo već kod predloga vezanih za posebne Omege, predlažemo i ovaj divan članak U današnjem izdanju zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na još jednog sportistu kog sigurno ne biste videli da nije bilo Opelove vezee s General Motorsom, a to je model Omega u saradnji sa velikim Lotusom.

Njegova istorija započinje sredinom osamdesetih godina prošlog veka, nedugo nakon što je Opel predstavio svoj luksuzan model Omega. Zamenio je neke zaista legendarne modele u ponudi nemačkog giganta, kao što su Rekord, Senator i Commodore, a u izložbeno-prodajnim salonima smo ga videli 1986. godine.

Isti automobil se prodavao i u Velikoj Britaniji pod imenom Vauxhall Carlton. U samom početku se ponuda zasnivala isključivo na benzincima sa četiri cilindra i Omega će dobiti dosta pohvala na račun opreme, završne izrade, udobnosti, tišine i generalnog ponašanja na putu. Proglašen je za evropski automobil godine 1987. godine sa velikom razlikom nad drugoplasiranim Audijem 80 i trećeplasiranom BMW-ovom Serijom 7.

Omega če od prvog dana imati i 3,0-litarski benzinac sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji. Debitovao je 1986. godine i originalno je razvijao 154 konjske snage da bi brojka porasla na 197 „grla“ nekoliko godina kasnije.

Neki samostalni tjuneri, kao što je Irmscher, su uspevali da postignu još impresivnije brojke, što je dalo Opelu ideje da postoji još veći potencijal. General Motors je kompletirao kupovinu Lotusa baš u vreme kada je Omega debitovala, pa je britanskoj firmi isporučen jedan primerak i od nje je zatraženo da napravi prototip najbrže limuzine na svetu.

Lotus je posao shvatio veoma ozbiljno i brzo se dao na posao. Zapremina šestocilindričnog motora je povećana na 3,6 litre, a zatim su dodata i dva turbo punjača marke Garrett. Krajnji rezultat je bio 377 konjskih snaga i maksimalnih 568 Nm obrtnog momenta. Snaga se inače prenosila na zadnje točkove preko šestostepenog manuelog menjača preuzetog iz modela Chevrolet Corvette ZR-1.

Lotus je modifikovao i ogibljenje i kočnice i kasnije će tvrditi da je ova limuzina bila jednako dobra na stazi kao njegov velikan Esprit Turbo. Doživljaj je upotpunjen posebnim felnama, agresivnijim branicima i malim spojlerom.

Prodaja je startovala 1991. godine pod nekoliko različitih imena. Većina će reći da se zvanično zvao Lotus Carlton, ali smo takođe mogli da ga vidimo i kao Vauxhall-Lotus Carlton, Lotus Omega i Opel-Lotus Omega. Performanse su bile impresivne pošto je vozilu bilo potrebno 5,2 sekunde da stigne iz mirovanja do 100 km/h, a model je takođe bio najbrži na svetu, u kategoriji serijskih limuzina, s maksimalnom brzinom od 283 km/h. Samo jedna boja je bila u ponudi i iako na prvi pogled deluje kao da je crna, u stvari je bila tamno zelena. Lotus je nazivao „imperial green“ po uzoru na čuvenu boju „British racing green“.

Reakcije publike su bile fantastične. Nikada ranije nije postojao neki automobil sa četvoro vrata sa jednako dobrim performansama kao što su ih nudili Ferrari ili Porsche. Doduše postojala je nemačka firma Alpina, ali je ona zapravo „samo“ tjunirala BMW-ove modele, i samim tim se nije vodila kao proizvođač.

Zadržao je sve one pozitivne karakteristike sa standardne Omege, ali s maksimalnom brzinom kretanja, većom nego Mercedesov AMG i BMW-ov M. Možda jedina mana je ona da je u Velikoj Britaniji koštao čak 48 hiljada funti, što iznosi 133 hiljade dolara u današnjoj vrednosti novca.

Od Lotusa je originalno zatraženo da tjunira 1.100 primeraka tokom 1991. i 1992. godine. Međutim, svetska ekonomska kriza iz istog perioda je rezultirala time da Carlton ipak ne bude popularan kao što se očekivalo.

Kompletirano je „samo“ 950 jedinica, od čega 630 za tržište Nemačke i preostalih 320 za Veliku Britaniju. Prva generacija Omege će otići u istoriju posle 1993. godine, a naslednici nikada više neće imati sličan, ekstreman model. Zapravo su postojali prototipovi sa osam cilindara ispod haube na američkom tržištu gde se takav automobil prodavao pod imenom Cadillac Catera, ali on nikada nije ugledao serijsku proizvodnju.

Danas je Carlton izuzetno cenjen i popularan klasik i kupci moraju da izdvoje velike sume novca ukoliko žele da završi u njihovoj garaži. Takođe je interesantan Amerikancima, iako se nikada nije prodavao „preko bare“, ali može da se uveze i registruje kao klasik pošto je stariji od 25 godina. Šta da kažemo osim: „Bio jednom jedan Opel…“

Zoran Tomasović

(4522)