Tržište automobila u Srbiji ove zime: „Kitchen is closed, everybody’s gone“

Kad sam krajem septembra 2022. godine prodao svoj četiri i po godine star automobil po traženoj ceni, nisam ni najmanje slutio da naredne nedelje i meseci neće biti ništa drugo do hod po trnju i naporna igra živaca bez rezultata. Kao da sam bio kod zubara na neuspešnoj višednevnoj popravci i lečenju zuba. Bolje da sam poslušao suprugu i renovirao kupatilo u potkrovlju, a ostatak novca utrošio na kupovinu dva električna bicikla, makar bih smanjio CO2 otisak svoje porodice. Čovek u trendu! 😊

Mnogi će reći da preterujem i da za pravog ljubitelja automobila nema lepšeg osećaja nego obilaziti salone i birati automobile. Tačno je to, ali u dosta salona sam doživeo gotovo apokaliptične scene, to jest jedan ili dva automobila u ogromnom prostoru, i nigde žive duše, ili situaciju u kojoj je prodavac na nekom seminaru i onda u neko  vreme dođe momak iz servisa u plavim tregerkama i kaže da prodavac nije tu.

Svejedno automobila za odmah i brzo NEMA to jest isporuka je po narudžbi od 6 do čak 12 meseci, ali da se sada makar garantuju cene, ali ne i datum isporuke. U drugom salonu sam doživeo da prodavac priča telefonom svo vreme dok sam ja obišao i proverio dva automobila, a to sigurno nije bilo kraće od 15-20 minuta. U većini salona prodavci sede za svojim stolom i čekaju da im ja priđem i pitam nešto.

Viđao sam i prodavce koji se takmiče ko će više papira ubaciti u korpu za otpatke. Sa setom se sećam salona automobila u Beogradu kada je Toyota izložila model IQ okačivši automobile u svim bojama paralelno sa zidom. Eh, stara dobra vremena! Nekada si mogao videti automobil u boji kojoj želiš, sada se od tebe „njegovog takozvanog visočanstva kupca“ očekuje da naruči vozilo i bez gledanja automobila u metalu, a test vožnja je već izvoljevanje neopreznih.

Ono što meni izuzetno smeta jeste to da smo do pre samo par godina imali znatno niže cene u odnosu na razvijena tržišta u Evropi, što je i logično s obzirom na anemiju, odnosno hroničnu slabost našeg tržišta. Nažalost, sada samo par brendova ima cene u ravni sa cenama na zapadu, a neki brendovi imaju cene koje su 10-20 % veće nego na zapadu, ali „srećom“ ne prestaju da rastu.

Mnogi su stava da to kupca ne bi trebalo puno da interesuje jer živi u Srbiji, ali ja mislim da čovek koji imalo brine o svom novcu treba da zna da samo za šest meseci on može da izgubi 30-35% svoje investicije, jer automobil koji je pre samo šest meseci kupljen na zapadu se može vrlo brzo pojaviti na oglasima i obesmisliti vrednost vaše investicije i limenog ponosa. „Keš kolica“ filozofija.

Takođe, gotovo svi prodavci, sem donekle prodavaca korejskih brendova, ističu GLASNO da vozila nema, da cene stalno rastu (uključujući i korejske brendove)  i da je apsolutno nepristojno i prava jeres pitati za popust. U salonu mog omiljenog brenda mi se desilo da mi ponude test vozilo iz 2021. sa 6k na satu 500€ jeftinije od novog vozila.

Bio sam zaista uvređen, ali istina je da su oni prodali predmetno vozilo u roku kraćem od mesec dana. Meni je pomalo žao kupca tog vozila, ali on je svoj akutni problem brzo rešio i možda ne brine o gubitku vrednosti vozila i zapravo mu novac i nije toliko bitan. Možda i profil idealnog kupca automobila u Srbiji u zimu 2022/23. novac mu je sitan, to jest nije bitan, a on nije niti zahtevan niti izbirljiv. „Nema senzore“ – „može“, „nema ni kamere, zbog čipova znate“ – „Super!“, „boja pleh bela“ – „odlično“. Sve u svemu klasična „daj šta daš“ logika.

Tržište automobila u Srbiji je izuzetno malo. Podaci pokazuju da je u 2021. prodato oko 30.000 vozila, od tog broja samo oko 10.000 vozila je prodato fizičkim licima. Podatke za 2022. još ne videh. Ako pretpostavimo da u Srbiji ima oko 1,8 – 2 miliona porodica to znači da je okvirno svaka 180. porodica kod nas kupila nov automobil, a ako budemo liberalniji pa uračunamo i vozila koje su kupila preduzeća i firme onda se u proseku, odokativno, član svake 63. porodice se našao za volanom novog automobila, bilo da je reč o privatnom ili službenom automobilu. Vaistinu tigar ekonomik.

Tužna je činjenica da samo dve marke u Srbiji prodaju više od dve hiljade automobila godišnje, dok većina brendova kod nas proda manje od hiljadu vozila. Neki brendovi koji spadaju u red top 5 najprodavanijih u svetu, u Srbiji prodaju manje od 300 vozila godišnje. Znači da mnogi sa CELOM svojom dilerskom mrežom prodaju manje od jednog automobila dnevno na nivou cele mreže, a u celoj Srbiji se u proseku radnim danom proda manje od 40 automobila fizičkim licima!

I čovek ode u salon ili servis i oni svi tamo zauzeti, sve „pršti“ od „kuckanja“ ponuda. Izuzetno me iritira stav prodajnog osoblja prema ljudima koji ostave svoj automobil na servis i prošetaju prodajnim salonom. Umesto da skoče i da dočekaju starog kupca, ljubitelja marke, ponude ga kafom ili makar hladnom vodom, ponude test vožnju novog ili najnovijeg modela, oni su u fazonu „joj evo ga ovaj, on ima automobil, samo nam bezveze troši vreme“…

Samo je jedan prodavac s kojim sam razgovarao bio apsolutno zabrinut zbog trenutne situacije i jedino je on shvatio da nije normalno da njega jure kupci i da je on trenutno suvišan, a ako situacija potraje, trošak za njegovu platu će biti prevelik. S tim u vezi znam neke distributere koji prodaju stotinjak vozila godišnje i u prodajnom salonu im sede tri i više prodavaca!??? A svo troje prodaju 2 automobila nedeljno. Ko će to da plati? Mi kupci naravno! Što bi rekao Henri Ford „Poslodavac ne daje platu. On je samo isplaćuje. Platu daje kupac“.

Meni je zaista nelogično da u sadašnjoj i takvoj situaciji prodajno osoblje pokazuje takav neverovatan stepen ležernosti. Ja jesam komplikovan i težak kupac, jer znam tačno šta hoću i znam šta neću i znam koliko nešto košta u Sloveniji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, pa nema šanse da mi se desi kultna scena iz filma „Život je lep“ kada Roberto Benjini  već naručenu porciju ribe koju originalni kupac ne kuša zbog rešavanja zagonetke, prodaje novom gostu u situaciji kad je kuhinja odavno zatvorena.

Ta scena se inače izučava kao primer savršene prodaje. Doduše gorka istina, koju ja ne razumem je da je alternativa toj porciji ribe koja je već naručena gladan stomak i krčanje creva.

Na kraju sam svoj stomak zasitio na tržištu polovnih automobila u Srbiji, kupio sam prelep, gotovo maksimalno opremljen model automobila od prvog vlasnika, sa 9.200 kilometara na satu, dve i po godine starosti, sa letnjim i zimskim setom točkova, po ceni po kojoj mogu da kupim nov budžet automobil, i to ako sam dovoljno brz i prokleto srećan. Ono što je potresno jeste to da mnogih modela nema uopšte u ponudi čak ni kao polovnih automobila, a i ako se pojave imaju istoriju sudara i kucanja na relevantnim bazama podataka kao da ju je Tolstoj pisao.

Kuda plovi ovaj „brod“ srpskog automobilskog tržišta možda će prikazati predstojeći Sajam automobila. Čini se da se sa prvim danima marta polako pune saloni pojedinih marki, cene rastu kao kvasac, ali oglasi na Polovnim automobilima se sve ređe brišu. Možda je sve fatamorgana i svi čekaju sajam da odreše kesu i sprintaju do cilja. Jedno je sigurno, premijum proizvođači mogu da budu spokojni.

Kakav je vaš stav poštovani čitaoci? Kupiti novo po prinicpu „daj šta daš“ ili čekati? Kupiti polovno? Cene će pasti ili će i dalje rasti? Ili preći na bicikl i to električni?

Meni se čini da je more mrtvo, ribe nema, ali makar su pecaroši „upecani“ .

Hasan Suhodolac

(1609)