AR putopis: Preko hiljadu kilometara vožnje radi starog znaka na zgradi

Smatram sebe za velikog petrolheada ili u bukvalnom prevodu, za nekoga kom benzin teče kroz vene. Detaljno pratim razne profesionalne šampionate auto-moto sporta kao što su Formula 1, NASCAR, IndyCar, NHRA, Aussie SuperCars i još mnogo toga, a tople letnje dane provodim na skupovima klasičnih četvorotočkaša ili u automobilskim muzejima.

Jednog čak i posedujem, a to je Chevrolet El Camino iz 1971. godine sa glomaznim 7,7-litarskim benzincem. Imam i Chrysler 300 za svakodnevnu vožnju i malo stariji Toyotin Yaris, koji mi posluži kada ne želim da prljam Chryslera.

Pričam sve ovo iz jednog razloga, a on je taj da pokažem kako sam zainteresovan za klasiku. Prema voznom parku možete da zaključite da me najviše interesuje američka automobilska industrija, ali daleko od toga da ne volim i poštujem onu i iz ostatka sveta. Štaviše, posle skoro 24 godine života „preko bare“, više mi i nije zanimljivo videti stari Ford Mustang ili Dodge Charger jer sam ih se nagledao dovoljno za jedan život. Mnogo me više oduševi nešto sa čim se srećem po prvi put i naučim nešto novo.

Američka savezna država Viskonsin nema neku preterano veliku istoriju u automobilskom svetu. U njoj se nalazi sedište velikog Harley Davidsona i tokom godina General Motors, AMC i Chrysler su tamo imali svoje fabrike koje su u međuvremenu zatvorene. Ali Viskonsin je poznat iz jednog drugog razloga, a odnosi se na trkačku stazu Road America.

Nalazi se u malenom gradiću Elkhart Lejk i svake godine je domaćim mnogogrojnih profesionalnih takmičenja na koja dolaze sportisti iz celog sveta. Posetim ga svake godine, a o njemu sam i pisao pre nekoliko godina.

Da ne davim više, ovaj deo je bitan iz jednog drugog razloga, a odnosi se na staru i zastarelu zgradu koju vidite na priloženim fotografijama. Pre dosta godina sam saznao da u gradu Hadson, na samoj granici s američkom saveznom državom Minesotom, postoji zgrada sa znakom Bugattija na njoj.

Do te informacije sam došao tako što bi na internetu video fotografije vlasnika klasičnih vozila koji su voleli da se slikaju ispred tog znaka iako u većini slučajeva uopšte nisu posedovali model ovog proizvođača. Da li to znači da je Bugatti zaista pravio svoje modele u ovog gradiću sa populacijom od svega 14 hiljada stanovnika? Naravno da nije, ali je priča i dalje zanimljiva i iz razloga što je povezana sa originalnim Bugattijem.

Za one kojima je istorija brenda nepoznata, moramo da u par rečenica kažemo da su postojale tri različite firme sa imenom Bugattija. Onaj originalni je poslovao od 1909. do 1963. godine pre nego što je bankrotirao. Zatim je italijanski industrijalac Romano Artioli kupio pravo na ime, i oživeo Bugatti u periodu od 1987. do 1995. godine, a tri godine kasnije je počela treća mladost, kada je brend preuzeo Volkswagen.

Pa kako je onda stara zgrada u gradiću u američkom „srednjem zapadu“ povezana sa slavnim italijansko-francuskim gigantom? Moja istraga je pokazala da je znak na zgradi originalno nastao sredinom pedesetih godina prošlog veka – ironično, baš u vreme kada je otvorena i spomenuta staza Road America.

Zgrada je inače izgrađena još 1890. godine kao skladište tokom industrijske revolucije, ali tek šest decenija kasnije je postala prva mehaničarska radionica. Kako je popularnost na Road America rasla, tako su i vlasnici odlučili da je koriste za pripreme četvorotočkaša za profesionalni auto-moto sport, pošto su Hadson i Elkhart Lejk relativno blizi jedan drugome.

Nekome se učinilo da bi znak privlačio dosta pažnje javnosti i izabrali su jedno od najslavnijih imena u istoriji trkanja. Nismo sigurni koliko dugo su na ovoj lokaciji spremani trkački automobili, ali jedan novinarski članak kaže da su zgradu kupila braća Golajk 1982. godine i u njoj restaurirali klasične evropske sportiste. Firma je bankrotirala posle nekoliko godina i od tada zgrada služi kao skladište.

Sama vožnja do Hadsona je bila duga i da vam iskreno kažem – poprilično dosadna. Viskon je u Americi poznat kao „Dairy State“ ili u prevodu „država mlečnih proizvoda“. Prepuna je farmi sa naravno mnogo krava i predvodi sve ostale američke savezne države po proizvodnji sira.

Samim tim, vožnja od približno pet sati u svakom pravcu je protekla baš u razgledanju farmi i životinja tokom prolećnih meseci. Potrebno je reći da sam putovao u aprilu kada se sneg konačno otopio i to mi je bila jedna od prvih prilika da provozam Chrysler na duže relacije nakon zimskog sna.

Kako sam se približavao Minesoti, tako sam počeo da primećujem sve veći broj jelena pored puta, a na momente me je uhvatio i sneg. Ali 322 milje ili 515 kilometara u svakom pravcu je uglavnom proteklo u opuštenoj vožnji i prolazak kroz manje gradove za koje nisam ni znao da postoje.

Amerika je generalno odlično povezana autoputevima, ali izbegavam da ih koristim kada idem na duže relacije iz razloga što volim da obilazim prirodu i mala mesta koja ne možete da vidite sa autoputeva. Uz sve to, Chrysler 300 je težak približno dve tone i potrebna je česta poseta benzinskim pumpama.

Konačno sam stigao u Hadson i nakon kratke pauze za ručak u „centru“ (stavljam ovu reč pod navodnike pošto je ceo „centar“ zapravo jedna ulica sa po par prodavnica i restorana), uputio sam se da pronađem Bugattijevu zgradu.

Nisam imao tačnu adresu tako da mi je trebalo malo vremena u tom poduhvatu, iz prostog razloga što se nalazi u strogom industrijskom celu grada i većina objekata je u privatnom vlasništvu. Amerikanci naravno imaju veoma stroge zakone i uvek mi je na umu bilo da bih mogao da završim na zadnjem sedištu policijskog automobila.

I naravno, kada sam stigao tamo gde sam trebao da stignem, prvo me je dočekalo dosta znakova da je privatna imovina i da posetiocima nije dozovoljen pristup. To će objasniti zašto sam uslikao svega nekoliko fotografija, od čega su mnogobrojne iz automobila sa otvorenim prozorom. Primetio sam takođe dosta kamera, pa da je bio vikend možda bi i „njuškao“ okolo, ali kako je bio radni dan tako nisam hteo da izazivam đavola.

Na priloženim fotografijama možete da vidite stariji Ford Ranger parkiran baš ispod znaka i još nekoliko vozila sličnih godina. Pretpostaviću da pripadaju nekome od zaposlenih pošto se preko puta Bugattijeve zgrade nalazi druga firma koja još uvek posluje.

Ali, ona zgrada zbog koje sam vozio deset sati je definitivno videla bolje dane. Oko nje se može pronaći dosta smeća, a ono malo vremena što sam se usudio da pogledam šta se nalazi unutra, primetio sam dosta automobila iz devedesetih godina prošlog veka. Moguće je da je neki izložbeno-prodajni salon koristi kao skladište ili pak mehaničarska radionica ih čuva za delove.

Povratak kući je protekao u istom tempu, uz malo drugačiji izbor puteva da bih video nešto novo. Da li je bilo vredno voziti preko hiljadu kilometara u jednom danu samo da bi se video stari znak? Za mene svakako jeste. Video sam deo Viskonsina u kome nikada ranije nisam bio, i video sam istorijsku zgradu, provozao sam svog ljubimca na četiri točka i precrtao još jednu stvar na takozvanoj „bucket list“ (lista stvari koje čovek mora da uradi pre nego što umre).

Zoran Tomasović

(450)