AR Putopisni test Citroen C4 1.5 BlueHDi/110 Shine, prvi deo

Ništa više nije kao nekad

Nakon dva sumorna leta pod kovidom ovoga smo najzad mogli slobodno putovati Evropom, bez straha da ćemo negde ostati „zarobljeni“. Dozvolih zato sebi slobodu da sednem u jedan Citroen C4 i da s vernom ljubom otplovim drumovima kao nekada davno kada smo bili mladi, daleko i bez obaveza.

Nekada davno, počevši od druge decenije života, odlazak na more, putovanja u Italiju, Grčku i sad nam strane zemlje Hrvatsku, Sloveniju i Crnu Goru, bila su doživljaj koji se nestrpljivo očekivao! Nešto čega se s godinama rado prisećam, posebno gledajući ovu moju decu kako se pripremaju i pakuju, te s kakvim žarom odlaze na toliko očekivani odmor.

Prava letnja groznica, osećaj koji sam na izvesan način izgubio, nažalost ta strast i uzbuđenje polako nestadoše i u svakodnevnom životu, iako sa suprugom dosta izlazimo, viđamo prijatelje, posećujemo restorane i „zujimo“ vikendom. Žar se ugasila, sve je postalo mlako, maltene tek da se „odradi“, jednostavno sve sam više ravnodušan prema stvarima koji su nekada bile toliko važne i uzbuđujuće, računajući i automobile.

I sve to uprkos saznanju da se u ovim godinama treba radovati svakom novom danu, te zahvaliti svevišnjem što sam se opet probudio… Nejde pa nejde, vrag će ga znati zašto, da li zbog previše sede kose i briga ili sam se jednostavno „potrošio“!? Eh koliko bi voleo vratiti vreme, ne toliko zbog prohujale mladosti već zbog tog osećaja zadovoljstva i istinske sreće koja je ostala u onom vremenu.

Vratite mi vreme i ono dečačko uzbuđenje i zarazni smeh, bezbrižno doba zasnovano na malim ali toliko važnim stvarima, kao što je bila kupovina prvog bicikla, vazdušne puške, mopeda i Fiće, da ne kažem prvom pravom poljupcu!

Tako bi i ove godine, potpuno mi je bilo svejedno što supruga nije mogla uzeti godišnji odmor kao i svi „normalni“ ljudi u julu ili avgustu, te sam u vrelom Parizu morao sačekati bezmalo kraj leta. Gospođa Rajković žirant je u jednom butiku za luksuzne ženske cipele, usled cunamija turista, prevashodno iz SAD, koji su preplavili Grad svetlosti, nije ga mogla zatvoriti sve dok joj nije došla preplanula zamena s godišnjeg odmora.

Ukinuli najzad i „ameri“ restrikcije u vezi Kovida te pohrliše u dobru staru Evropu, kao da im to poslednje putovanje u životu. Bogami ni Evropljani nisu „omanuli“, ove godine oboreni su svi rekordi, biće obeležena kao jedna od najboljih turističkih sezona. Upravo zbog toga cene smeštaja i transporta su otišle u nebo, da ne govorimo o problemima u avionskom saobraćaju, odnosno štrajkovima i hiljadama otkazanih letova.

Mom detetu, koje je platilo pravo malo bogatstvo za tri sedmice na Kipru, samo dan pred put javiše da je let otkazan, bolje da vam ne pričam koliko je muke i nervoze trebalo da nakon tri dana traženja pronađemo avion kako bi otputovala. U povratku joj izgubiše i prtljag, ništa čudno ukoliko se zna da je nedeljama 60.000 kofera i putnih torbi stojalo u hangaru na francuskom aeodromu Charles de Gaulle, od kojih su mnogi „isparili“, to jest nikada nisu vraćeni vlasnicima…

Razloge za ovakav haos na nebu, pa i na zemji (železnica), treba tražiti u činjenici da nedostaje pilota i aeodromskog osoblja, nakon dve godine neletenja avio kompanije otpustile su brojne zaposlene. Za ovima je sada velika potražnja, s istim problemom muku muče ugostitelji, hotelijeri, butici…  Za posledicu imamo drastično povećanje cena transporta i usluga, na šta se nadovezala i nestašica nafte, navodno prouzrokovana rusko/ukrajinskim konfliktom.

Još prošle godine, krajem avgusta avionske karte za Malagu (Španija) mogle su se pronaći za „tepsiju baklava“ (povratna za oko 100 evra po osobi), dok me je rent-a-car koštao nekih 150 evra sedmično, za vozilo u B segmentu. Ovoga leta sve je bilo „duplo“, ukoliko ne i „troduplo“ skuplje, preko interneta jedva pronađoh mali Fiat 500 za bezmalo 400 evra sedmično!

Avionskih karata ni za lek, umesto u Malagu trebalo je sleteti 200 kilometara dalje, to jest u Sevilju, koja ima znatno više komercijalnih letova. E pa kad je tako, rekoh „my darling“ ti i ja ćemo kao nekada, kolima, polako, obilazićemo šta nam padne na pamet, posebno jer imamo vremena, za odmor smo predvideli tri sedmice.

Da, samo moj privatni Megan 1.5 dCi je kao i ja omatorio, te iako je u savršenom voznom stanju i sa „smešnih“ 120.000 pređenih kilometara, nije mi više „merak“ provesti u njemu najmanje 4 dana (u oba pravca), koliko mi u principu treba za jedno ovakvo putovanje do juga Španije. Iskoristih zato priliku da kontaktiram atašea za štampu kod Citroena, koji mi je pre par meseci, prilikom preuzimanja C5 X, velikodušno ponudio neki od modela kuće na „super test“.

Kao što ste mogli pročitati prilikom test vožnje restilizovan C5 Aircross PHEV, potrošnja ovog na autoputu brzo me je „oladila“ od te zamisli, ništa bolje za tako dug put od jednog ekonomičnog dizel motora. Nažalost, sve ih je manje, mali 1.5 BlueHDi jedini je blok bivše grupacije PSA koji i dalje odoleva najstrožijim eko normama. Ponudi mi tako moj Francois C3 Aircross ili C4 s ovim agregatom, ali slabiju verziju od 110 ks, uparenu isključivo s šestostepenim ručnim menjačem.

Moj cilj je uostalom bio predstaviti vam jedno „obično“ vozilo, skromne snage i cene, više manje dostupno široj publici. Lako je „zapucati na kraj sveta“ s nekom luksuznim i snažnom makinom, hajde da vidimo kako je to s automobilom za „raju“… Tek da se zna, ovaj C4 jedan je od najjeftinijih dizela u segmentu, posebno ukoliko ga uporedimo s bratskim Peugeutom 308 i novom Astrom.

Sad osećam da je momenat da kažem kako mi jedino Citroen ustupa vozila na tako dug period (i kilometražu naravano), ne nisam kod njih zaradio medalju za zasluge već im je jednostavno takva „politika“. Kao što jednom napisah, kada je na putu automobil je kotrljajuća reklama, plus ću o njemu i napisati štošta, sve je bolje nego da stoji na parkingu i čeka 5-6 meseci, pre nego li ga press služba ustupi prodajnom salonu.

I tako, u poslednjoj nedelji avgusta, čekam na parkingu fabrike Poissy na 50 km od Pariza da mi ga momci dovezu, nadajući se nekoj življoj boji, tek zbog nebrojenih fotografija koje sam planirao uraditi. Nažalost, stiže mi jedan tamno sivi metalizirani, osetljiv na prašinu zemljanih puteva Andaluzije, o pesku iz Sahare koji je vetar doneo da ni ne pričam.

Šta je tu je, druga važna stavka mi je prtljažnik, ne toliko njegova zapremina koliko saznanje da u dnu ne pronađoh rezervni točak. Tim bolje po zapreminu, na njegovo mesto potrpah desetak pari cipela (ženinih naravno), a ako guma ispusti ostaje mi nada da će kit za opravku biti efikasan…

Jer 380 litara na kraju su se pokazali nedovoljnim, nema tog prtljažnika koji moja supruga ne može napuniti! Te hajde da ponesemo i stolice za plažu, te u „Zemlji Baska“ je često sveže i trebaju nam tople jakne i kabanice za kišu, pa uz to i razno-razne električne naprave kao sto su fen i aparat za ispravljanje kose, poveći frižider… Sve u svemu napunismo i zadnju klupu, što je nezgodno kada se automobil ostavi na parkingu.

Obijaju se i za zaboravljenu kutiju cigereta, vozilo puno k’o oko pravi je izazov! Za prvi deo našeg putovanja ne beše tih problema, do juga Francuske, gde smo posve slučajno par dana pred put s prijateljima iznajmili kuću na nedelju dana u gradiću Espellete (ukupno 1.000 evra, dakle 500 po porodici), ima oko 850 km, distanca koja se lako prevali u jednom danu, pod uslovom da se krene u nedelju i da se uzme autoput.

Jer subotom, kada u Francuskoj započinju i završavaju se turistički aražmani i iznajmljivanje kuća i stanova, pravi je haos. Upravo zato krenusmo bezbrižno u nedelju oko 9h, ne kao naši prijatelji u 4 ujutru, vole ljudi da se dignu u cik zore… Kad kažem ljudi mislim na mog drugara Milančeta, čoveka koji noću spava samo par sati i redovno „maltretira“ ostatak familije svojim militantnim načinom života!

Džabe im bilo jer praistorijski Ssangyong Pink-Up Musso 4×4, s kojim su krenuli, ispusti dah na p’o puta, kako smo kasnije ukapirali „crko“ mu je „samo“ alternator! Kažem samo jer je to Mercedesov motor brale, (2.9 TD s 5 cilindara i 250.000 pređenih kilometara), po rečima mog drugara ima da pređe još najmanje toliko kilometara…

Inače naš Milanče je mali preduzetnik, ovaj Korejac s dvostrukom kabinom i pet sedišta (naslovna fotografija) tek ponekad mu posluži kao porodično /mada ovo Peki naziva „familijarno“ – nemoj više da ovo ispravljam – molba urednika 🙂 / vozilo, u većini slučajeva je tovarna mazga s kojom smo, dok smo sarađivali, prevezli na stotine tona građevinskog materijala i metalnih skela.

Nakako se ipak dovukao do odredišta sa suprugom i dve maloletne čerke od 16 i 17 godina, po mišljenju Milančeta i dalje premlade da bi same otišle na more. Naš Citroen se naprotiv pokazao u najboljem svetlu, što je i normalno za očekivati od jednog savremenog motora s jedva 4.000 pređenih kilometara. Pre nego li ga se latim tek par rečenica u vezi spoljašnjeg izgleda, Citroen ne bi bio Citroen kada bi se ugledao na ostale proizvođače.

Dizajn evidentno odskače od konkurenata u C segmentu, C4 je pomešao žanrove i ponudio nešto nalik na krosover, s elementima kupea i hečbeka. Pored formi distancira se i spoljašnjim dimenzijama, s 1,52 visine viši je za glavu od spomenutog Peugeota 308. Šta reći a ne ponoviti se, možda da je najbolje videti ga uživo, fotografije mogu da prevare.

Posve je međutim sigurno da se u njegove forme nećete zaljubiti na prvi pogled, jednostavno na njih se treba navići. Želim da kažem da bez obzira iz kog ga ugla posmatrali C4 deluje orginalno, ne uvek i skladno. Spreda je pomalo buljav, sa stilskim elemenima koje sada pronalazimo i kod novog C5 X i restilizovanog C5 Aircrossa.

Profil je stilu SUV/kupe, gde do izražaja dolazi povišeno odstojanje od tla (15,6 cm), dok je zadnji priča za sebe. Svega tu ima, od velike svetlosne grupe nedefinisanog oblika, pa do integrisanog spojlera na staklu petih vrata. Rekao bih da u njemu ima nešto „tojotovskog“, kao i kod C-HR-a zadnjica je pretpana svime i svačim.

Kako uštedeti pedesetak evra?

Kao što rekoh da bi se što pre stiglo do gradića Espelette u Pays Basque (Zemlju Baska ili Baskiju ukoliko više volite), najbolje je uzeti autoput (tačnije autoputeve jer ih ima više), kada je za putarinu neophodno tačno 69,7 evra. Mnogo brate, posebno uz cenu dizel goriva od nekih 2 evra, zbog čega pribegoh kombinovanoj vožnji. Prvih par stotina kilometara „je išao“ autoput po ceni od 20 evra, zatim besplatni brzi „nacionali“ (dve saobraćajne trake i ograničenje brzine od 110 km/h), te nešto običnih puteva drugog reda (autorizovana brzina između 70 i 90 km/h).

Tek poslednjih 200 kilometara, od svetski poznatog grada Bordaux (Bordo) pa do granice s Španijom, opet uskočih na autoput, da bi se do cilja izvukao s ukupno 30 evra putarine. Uštedih dakle nekih 50 evra, jer osim što je put nešto kraći, potrošnja izvan autoputa je niža, što se odnosi i na cenu goriva. Jeste da smo putovali oko 1h 30 minuta duže, ali smo dobili na kvalitetu vožnje, predeli, posebno kroz nepregledne vinograde u navedenom regionu Bordaux, su predivni.

Stadosmo ispred jednog kako bismo probali malo grožđa, naletesmo na belo jer se pored crvenih vina ovde prave i odlična bela. U ovakvim okolnostima C4 me je prosto fascinirao niskom porošnjom od nekih 4 litra u proseku. Na autoputu je naravno viša, ali ukoliko se poštuje ograničenje brzine od 130 km/h, iznosi okruglo 5 lit.

Agregat se „vrti“ na skromnih 2.200 o/min, što se može očitati na „smešno“ malom numeričkom obrtomeru. Zapravo čitava instrument tabla je skromnih dimenzija od samo 5 inča, neobično u vreme kada su kod konkurenata sve češći ekrani XXL dimenzija.

Sva sreća te je potpomognut velikim i bogatim head-up pokazivačem (plastična providna pločica), moj pogled uglavnom je bio na njemu. Dakle u estetskom smislu ništa posebno uzbuđujuće, sva sreća te je ostatak enterijera privlačniji na oko.

Na sredini centralne konzole smešten je elegantan i veliki ekran od 10 inča, od ranije nam poznat iz brojnih modela grupacije PSA. Malo dalje, dakle ispred suvozača, neupućeni će biti zbunjeni „skalamerijom“ koja služi kao držač za ekran-tablet, smešten u polici ispod (pogledajte slike). Nakon više druženja s C4 shvatih da nema realnu upotrebnu vrednost, te plastični ekran (imitacija) gurnuh ispod sedišta a policu Madame Rajković iskoristi za putne karte, nebrojene račune i ostale sitnice.

Klasičan predgradak za rukavice ipak je zadržan, tim bolje, bez obzira što je smešten prenisko. Praktični aspekt enterijera je za pohvalu, zgodna su udubljenja i police gde smo svo vreme puta odlagali smartfone, novčanike, naočare, šoljice s kafom i razno razne grickalice.

Reči hvale zaslužuju i upotrebljeni materijali, na centralnoj konzoli je nešto kao guminirana plastika, osim sto je prijatna pod prstima verujem da će s godinama uspešno sprečiti neprijate parazitske šumove kao što su škripanje i vibracije. Ovih za sada nema, 1.5 BlueHDi je savremen i kultivisan dizel, diskretan do maksimuma. Tek pri najvišim obrtajima pokazuje svoje poreklo, dok je u vožnji, sve do nekih 150 km/h, gotovo nečujan.

U tom slučaju obrtomer pokazuje 2.500 o/min, dok potrošnja poraste na i dalje veoma skromnih 5,5 lit. Prava je kamila ovaj C4, tim bolje jer smo naš aktivni odmor završili s bezmalo 5.500 pređenih kilometara, (pre)skupo bi me koštala ta za*ebancija da smo otišli s jednim Hybridnim C5 Aircross/225, voženom neposredno pred put.

S jednim punim rezervoarom od 50 litara lako sam prešao 900 km, prosto mi je bilo žao jednog Engleza s električnim Audijem e-tron GT Quattro, koga uslikah dok je muku mučio s jednim snaznim punjačem na autoputu. Njegovih maksimalnih i teoretskih 479 km autonomije (u realnim uslovima na auto putu ne više od 300 km), prava su šala u poređenju s našim dizelom, o ceni punjenja bolje da ni ne pričamo…

Zemlja Baska

Malo po malo stigosmo i do naše zajedničke kuće, odnosno jugozapada Francuske, na samoj granici s Španijom. Baski su inače narod koji živi u zapadnim Pirinejima i obali Biskajskog zaliva. Oko 2 miliona nastanjeno je s španske  strane, odnosno nekih pola miliona živi u Francuskoj.

Osnova baskijskog identiteta je jezik, nazvan euskara (navodno najstariji je u Evropi), ali njegovo poreklo nije do kraja razjašnjeno, kao uostalom ni poreklo ovog naroda. Neću se sada baviti politikim, tek potsećanja radi nacionalisti traže nezavisnost regiona još od kraja XIX veka, takozvana organizacija ETA je tek 20. oktobra 2011. godine objavila da definitivno prekida sve oružane aktivnosti.

Po nekim podacima od 1968. godine pa do navedenog datuma, ETA je u teroristickim akcijama s obe strane granice ubila 829 ljudi, totalno uzaludne i nepotrebne žrtve jer iza Baska nikada nije stajao ujka Sem (ko razume shvatiće)…

Inače čitav region karakteriše atlanska klima kao i ogromne peščane plaže i visoke litice, što će reći da je vreme nestabilno i promenljivo. U toku dana zna da više puta padne kiša, da bi se potom nebo razvedrilo, što odmah privuče nebrojene kupače. Neshvatljivo mnogima u Srbiji naviklim na Sunce i topla mora,  temperatura vode ovde retko prebacuje 20-21° C.

Uz to, Atlantik je opasno „nervozan“, jake struje i veliki talasi često onemogučuju kupanje, naprotiv za „surfere“ ovo je obećana zemlja. Uostalom, u mestu Hossegor, gde jedan drugi prijatelj Fabrise poseduje fantastičnu vilu s ogromnim bazenom vrednu 6 milona evra (Fabrise vam je poznat iz priče o njegovom prelepom zamku u regionu Dordonj), u kojoj prespavasmo jedno veče, održava se svake godine internacionalno takmičenje u surfovanju na talasima, jedno od deset najznačajnih na svetu.

Nekada davno, pre dve decenije, jedan takav me je spasao od sigurnog davljenja, tako što me je na dasci odvukao do plaže. Naime, mlad i siguran u svoje plivačke kapacitete, te još neupućen u spomenute struje, otplivao sam predaleko, da bih nakon izvesnog vremena shvatio da me uprkos naporima odnose sve dalje i dalje od obale.

Usput rečeno samo mali deo plaža, u širini od stotinak metara, nadgledan je mladim i zgodnim spasiocima, koje su ćerke mog drugara „šmekale“ s neskrivenim interesovanjem, ostale su u principu zabranjene ili se kupate na ličnu odgovornost. Svojevremeno sam se okušao i u toj veštini zajedno s mojim „klincezama“, no nakon dvočasovne seanse shvatih da surfovanje nije sport za mene.

Sve u svoje vreme, od kako zađoh u zrelo doba sve više vremena provodim na pesku a sve manje u vodi, uz duge šetnje pored obale. Uostalom znali smo da se u ovom regionu nečemo ni nasunčati ni nakupati, nebitno jer smo dve naredne sedmice proveli 1.000 km južnije, uz temperature između 30 i 40° C. Zemlja Baska je kao stvorena za obilazak gradova i sela u planinama, lepa kao da su nacrtana.

Na fotografijama možete videti da sve kuće poseduju isti stil, na fasadama spomenutog mesta Espelette, suše se crvene paprike. Za nepoverovati je kakav od njih napraviše biznis, suva mlevena parika se pored začina upotrebljava i za konzerviranje šunki, retko kvalitetnih i skupih.

Na jednoj od fotografija možete videti da se najbolja koju smo probali prodaje po ceni od 300 evra po kilogramu, mnogo, iako se šunke suše 3 godine, a dobijaju se od svinja sličnih Mangulicama. Caka je naravno u ishrani i odgoju, vreme provode uglavnom napolju i hrane se isključivo žitaricama i žirom. Spomenuta klima s čestom kišom i sunčanim razdobljima ogovara i tim famoznim crvenim paprikama, posetismo jednu od nebrojenih plantaža gde smo se mogli uveriti da se čitava proizvodnja obavlja ručno (berba, sušenje, mlevenje…).

Ja, kao veliki obožavaoc svih paprika, nabrah par komada kako bi se uverio u njihov ukus dok su sveže. Blago su pikantne, da ne kažem ljute, ove godine više nego što bi uzgajivači želeli, navodno jer je u avgustu bilo previše sušnih perioda, kao uostalom i u čitavoj Evropi. Naletesmo i na lokalno takmičenje za najbolji omlet, isključivo od jaja i paprika (crvenih i zelenih), nakon što sam probao nekoliko po dolasku kući uvrstih ovaj omlet u kućni meni.

Dosta se uzgajaju i ovce od čijeg se mleka pravi fantastičan sir (ponekad opet začinjen mlevenom paprikom), koji me je podsetio na najbolji pirotski kačkavalj. Cena je prava sitnica, za jedno parče od nekih 350-400 grama platismo 16 evra! Baski su inače poznati i po odličnoj kuhinji, u prelepom gradu Biarritz, najvećem u regionu, odosmo u luku na večeru, male punjene lignje umotane u tanke listove slanine „a la plancha“ (ispečene na ploči), u prilogu s blitvom i barenim krompirom, spoj su predivnih ukusa.

Da, da, znaju Baski odlično da kuvaju i spremaju hranu, verovatno svi gledaju emisiju na tu temu jedne naše  Novosađanke, odranije nam poznate s jednog automobilskog sajta, koja se nakon godina (ne)uspešnog bavljenja vrelim automobilima prešaltovala na kuhinju… Zli jezici i mačisti reći će da joj je, kao i ostalom svim ženama, tamo najbolje mesto, ne i moja malenkost!

Znaju dakle da cene kvalitete regiona imućni Francuzi i Evropljani, koji osim što leti preplave plaže pokupovaše i vile snova, mada ih je, ruku na srce, malo kao vila mog drugara Fabrisa, koja je od većine ostalih za klasu iznad. Za „sirotinju“, koja ipak mora da razmišlja o svakom potrošenom evru, tu je Španija, kroz brda nam je bila udaljena samo 12  kilometara.

No ovde se ne radi o jednom velikom španskom gradu zvanom Saint-Sebastien, isto tako na samoj granici s Francuskom, već jednom malom prelazu (naravno da nema nikakve carine ni kontrole), specijalizovanom za prodaju hrane i robu široke potrošnje. Naime više desetina ogromnih supermarketa prodaju španske proizvode, više manje dvostruko jeftinije nego li u Francuskoj.

Mislim pre svega na suhomesnate, meso, voće i povrće, kao i alkoholna pića i pre svega cigarete. U zemlji Gala paklica bilo kojih cigareta košta najmanje 10 evra, u Španiji ista ne prebacuje 5 evra! Čak je i gorivo bilo osetno jeftinije, iako je s obe strane granice cena dizela iznosila oko 2 evra.

No u Španiji je vlada donela odluku da se od objavljene cene na kasama pumpi odbije 20 evro santima, konkretno kada sam sipao gorivo u rezervoar za 50 evra, na kasi platih 44 evra! Naprotiv, po povratku kući nakon par sedmica, i francuska vlada je donela odluku da spusti cene za 16 santima po litri, plus su naterali najvećeg prerađivača nafte, firmu Total da pojeftini gorivo za jos 20 santima.

Kako je ovaj ostvario ogroman profit mogao da bira ili da plati eksta veliki dopunski porez na profit ili da pojeftini gorivo, tako da uspeh sipasti dizel po ceni od nekih 1,7 evra. Mala napomena, ovaj je sada ubedljivo skuplji od benzina i cene drastično variraju od pumpe do pumpe, najviše su na autoputu.

Bili smo i na jednodnevnoj ekskurziji i ručku u spomenutom gradu Saint-Sebastien, osim što poseduje predivnu plažu i luku interesantan je i za „klopu“. Kao i u čitavoj Spaniji i ovde su specijaliteti takozvani“tapas“, radi se o stotinama različitih malih sendviča i kuvanih porcija, nešto kao naše meze, s tim da su potpuno drugačiji nego li na jugu zemlje.

Normalno jer je podneblje drugačije, upravo kao i lokalni proizvodi. Izlet nam opet pokvari taj prokleti alternator, kako smo se vraćali noću isprazni se totalno baterija kod Ssangyonga, naši prijatelji jedva nekako s ugašenim svetlima stigoše do kuće. Sva sreća te sam s mojim C4 bio ispred da im osvetljavam put i da sutra skoknemo do supermarketa po novu bateriju.

Dva dana kasnije ista priča (alernator nismo pronašli ni preko interneta, nema ga u celoj Francuskoj), te smo primenili „caku“ s zamenom, besplatno smo dobili novu i napunjenu, uz izgovor kako je predhodna bila defektna (garancija obavezuje prodavca da je zameni).

Ništa više ne beše od noćne vožnje, klima uređaja i ostalih potrošača, uostalom nakon par dana naši prijatelji se vratiše u Pariz, dok mi produžismo do Sevilje. Ni manje ni više do 950 km, no to je jedna posve druga priča, egzotičnija, koju ću vam ispričati sledeće subote u nastavku, začinjenu zapažanjima u vezi našeg C4…

Tekst i slike: Perica Rajković

(1098)