Izlet do Đavolje varoši i Prolom banje

U letnjim mesecima temperatura u Nišu ume da bude jako visoka, tako da u nekim trenucima praktično bude nepodnošljivo. Zbog toga mnoge Nišlije „beže“ iz grada.

Jug Srbije je bogat sadržajem za posetiti. Mnogobrojni bazeni i akvaparkovi su na raspolaganju, a kome to ne odgovara, može otići na neko od jezera, na primer Bovansko, Oblačinsko, Krajkovačko, a ko želi malo dužu vožnju može da ode i do Vlasinskog jezera.

Duže vreme sam razmišljao o tome da posetim Đavolju varoš. S prijateljem smo se više puta dogovarali da idemo, ali nekako nismo uspevali da se uklopimo. Poslednji plan je bio za prošli vikend, ali je bilo kišovito pa smo odložili za sredinu ove sedmice.

Elem, o Đavoljoj varoši nisam znao nešto mnogo, osim iz mitoloških priča, što iz narodnih predanja, što iz par romana epske fantastike. U par tih romana Đavolja varoš je dom jednoj starici koja je u stvari prerušena slovenska boginja Mokoš. Mokošin „resor“ je bila plodnost i zaštita žena i ženskih poslova, posebno predenja, stoga otud njen nadimak Pletilja. Đavolja varoš je široj javnosti postala poznata zbog kandidature za Sedam svetskih čuda prirode pre desetak godina. E da, znao sam i to da je varoš negde u okolini Kuršumlije.

Na put ka Đavoljoj varoši smo krenuli mojom Opel Astrom F 1.4i, koja je i ovog puta pokazala da je na nivou zadatka. I mogu reći da manje troši od Jurkovićevog „rava 4“ na otvorenom (smajli). Ukratko, motor sa 60 „konja“, 103 Nm, petostepeni menjač, bez ikakvih elektronskih sistema osim monopoint ubrizgavanja. Planiram detaljnije da pišem o „Astrici“, a sada bih mogao da se vratim na priču.

Put ka Kuršumliji vodi preko Prokuplja, a do istog možete stiči preko Merošine, ili preko Doljevca i Žitorađe. Išao sam ovim drugim pravcem da bih pokupio prijatelja koji živi u selu Šainovac, između Doljevca i Žitorađe.

Kolovoz je u solidnom stanju, ima dosta naseljenih mesta, pa treba voditi računa o prekoračenju brzine. Još jedan razlog za oprez je frekventan saobraćaj.

U Prokuplju se na glavnoj raskrsnici sa ugašenim semaforom skreće levo i dovoljno je pratiti putokaze.

Treba obratiti pažnju na to da je u toku rekonstrukcija puta ka Kuršumliji i u okolini Kuršumlije. Na deonici od Kuršumlije do Prolom banje se saobraćaj reguliše semaforima.

Važna napomena na putu ka Đavoljoj varoši je da ne treba slepo pratiti mapu, jer uporno navodi na put preko Prolom banje koji nije asfaltiran i verovatno je i dalje neprohodan, zbog toga sam na mapi precrtao taj put. Na raskrsnici kod Prolom banje putokaz jasno kaže gde je put za Đavolju varoš, tako da treba nastaviti dalje glavnim putem. Nisam baš zapamtio razdaljinu, mislim da je desetak kilometara potrebno dodatno preći.

Čim se prođe raskrnica za Prolom banju u blizini s desne strane nalaze se još jedan geološki fenomen pod nazivom Brankova kula. To je zid dužine 100 m i visine 10 m. Sastavljen je od ogromnih horizontalnih bazaltnih stubova petougaonog preseka, koji su pravilno poređani jedni na druge. Starost je procenjena na nekoliko desetina miliona godina. Smatra se da je zid nastao usled posledica erupcije mega vulkana koji se nalazio u radanskom području. Prema narodnom predanju na ovom lokalitetu se nalazio dvor Branka Mladenovića, oca Vuka Brankovića, po kome je nalazište i dobilo ime.

Nažalost, nismo posetili ovaj lokalitet jer put dotle nije baš uređen i nije moguće prići kolima blizu. Ispod su par fotografija preuzetih sa sajta Turističke organizacije Kuršumlije.

Nekoliko kilometara odatle se skreće levo i silazi se sa puta Niš-Priština i, čini mi se posle nešto manje od 10 kilometara se stiže do Đavolje varoši, asfaltnim putem. Napomenuću da kilometražu navodim okvirno, jer nisam nešto mnogo obraćao pažnju na to. Što se tiče vremena potrebnog da se stigne do tamo, od Šainovca do odredišta nam je trebalo otprilike sat i po, a ako bismo gledali od Niša, treba dodati još maksimalno pola sata. Sumarno, otprilike je potrebno dva sata.

Lokalitet je mnogo veće površine nego što sam zamišljao. Na početku (tačka 1), kod parkinga, mogu se kupiti suveniri, a mogu se kupiti i u zvaničnoj prodavnici suvenira (tačka 2), gde se uzimaju i ulaznice (350 dinara po osobi). Tačke 2 i 3 su jedna preko puta druge, mapa nije baš u razmeri. Lično ne bih preporučio restoran pored.

Kada se prođu restoran i prodavnica suvenira ulazi se u šumu, gde je potrebno samo pratiti uređenu stazu. Odmah tu se nalazi i Galerija (tačka 4), koja je bila zatvorena. Nismo pokušavali da uđemo. U okolini galerije se nalaze drvene statue, čije slike možete videti ispod.

Prateći žuti potok, idemo ka Saskim rudnicima (tačka 5). Poznato je da je u trinaestom veku kralj Stefan Uroš I Veliki, poznat i kao „hrapavi“, doveo nemačke rudare Sase koji su rudarstvo u Srbiji podigli na viši nivo, čime je postavljen temelj za kasnija osvajanja kralja Stefana Uroša II, poznatijeg kao Milutin i njegovih naslednika.

U ovim rudarskim oknima eksploatisane su rude bakra, gvožđa i zlata.

Dalje uzvodno nailazimo na Crveno vrelo (tačka 6). Njegova mineralizacija je 4,372 mg/l, a pH vrednost je 3,5. Zemljište je crveno, glina je u pitanju. Savetujem oprez, može biti klizavo. Ne pitajte kako znam (smajli). Voda miriše na metal i rđu.

Kada se nastavi stazom nešto manje od 100 metara, konačno se nailazi na početak odredišta. Mi idemo levo, u smeru kazaljke na satu, ka Đavoljoj jaruzi (tačka 7). Penjemo se stepenicama na Vidikovac 1 odakle imamo jasan pogled na Đavolju jarugu. U njoj se nalazi i ekstra kiseli izvor Đavolje vode, mineralizacije 15 mg/l i pH vrednosti 1,5.

Dalje idemo na Vidikovac 2 (tačka 8), koji je na višoj koti od prvog, tačnije na 693 m nadmorske visine i odatle može ceo kompleks da se vidi, a takođe i Paklena jaruga (tačka 9), koja je još uvek u „izgradnji“, stoga joj i odgovara naziv „Mlada Đavolja varoš“.

Ne napomenuh da su na lokalitetu 202 zemljane figura visine od 2 do 15 m i širine od pola metra do 3 metra i sve imaju kamene kape na vrhu. Figure su nastale kao rezultat vekovnog erozivnog procesa.

Fotografije nisu na nekom visokom nivou, što je delom krivica kamere na telefonu, ali čini mi se da ni fotograf nije nešto vičan (smajli). Vraćamo se drugim pravcem, kao što napomenuh gore, krećemo se matematički negativnim smerom i prolazimo pored drvene crkve svete Petke iz 13. veka (tačka 10). Nažalost, propustio sam da je fotografišem.

Jako je bilo prijatno vratiti se u šumu u hlad, jer je na vidikovcima bilo pakleno vruće. Istim putem se vraćamo do Astre i krećemo nazad.

Još uvek je bilo rano popodne kad smo krenuli, te rešismo da svratimo do Prolom banje. Vraćamo se do gorepomenute raskrsnice, i skrećemo na put ka banji. Čini mi se da je desetak kilometara od glavnog puta. Put je krivudav i jako prijatan za vožnju (za one koji vole krivine).

Prolom banja se nalazi na brdu, i u okolini se vide i druge planine. Takođe ima i mnogo stepenika, bazen se nalazi iznad hotela. Nismo obilazili detaljno, jer nam je cilj bio bazen. U bazenu se nalazi mineralna voda sa izvorišta u Prolom banji, pretpostavljam da je to ista ona koja se flaširana prodaje. Jako je prijatna voda, temperature od 28 do 32 stepena Celzijusovih, tako da nema problema sa ulaženjem u vodu.

Na slikama, pored bazena, tu su i lokaliteti koji se vide sa parkinga. Most patrijarha Irineja i crkva za koju ne mogu da se setim kome je posvećena. Usput smo videli više malih crkvica i lokaliteta koji su povezani sa pravoslavljem. Jako mi je bila zanimljiva i šahovska tabla sa figurama koje mogu da se pomeraju, tako da može realna partija da se odigra.

Krenusmo ka Nišu. Između Kuršumlije i Prokuplja nalazi se selo Pločnik. Poznato je po istoimenoj bici koja se odigrala 1386. godine. Posle osvajanja Pirota i Niša, Osmanlije su krenule ka Toplici, gde su se nalazile prašume u to vreme, tako da su upali u zamku i vojska kneza Lazara, pod vođstvom trojice vojvoda: Milana Toplice, Kosančića Ivana i Miloša Obilića, do nogu je potukla Osmanlije predvođene Muratom I. Time je privremeno zaustavljen prodor Osmanlija. O ovoj bici je napisan roman „Olujni bedem“ Dejana Stojiljkovića.

Još jedan razlog zašto je poznat Pločnik je taj što se tu nalazilo neolitsko naselje iz Vinčanske kulture. Naselje je delom rekonstruisano, a ispod možete videti fotografije, urađene u sumrak.

U povratku je bilo lakše putovati zbog manje frekvencije saobraćaja, naročito između Kuršumlije i Prokuplja, tako da je moglo i malo brže da se vozi.

Pre povratka na početno odredište, svratismo do Prokuplja. Grad je prepun ljudi u centralnoj ulici, s obzirom na to da je leto, ništa čudno.

U „večni grad“ sam stigao u 11 sati, umoran, ali i zadovoljan dobro provedenim danom.

Tekst: Milan Grozdanović

Fotografije: Milan Grozdanović i Miloš Mitić

(1039)