Zanimljivost dana: Lincoln je nekada koristio dizel motore marke BMW

Možda će naredna tvrdnja biti teška za poverovati, ali u periodu kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina godina prošlog veka, Sjedinjene Američke Države su bile pune vozila s dizel motorima. Ali, za razliku od Evrope, gde je takva tehnologija bila rezervisana za vozila svih dimenzija i statusa, kod „Jenkija“ se mogla naručiti isključivo na onim premijum automobilima.

Sve je započelo još 1973. godine kada je Ameriku pogodila prva veća naftna kriza, a onda je usledila još jedna šest godina kasnije. Dok je u onoj „radničkoj kategoriji“ bilo moguće sniziti potrošnju preko motora nižih zapremina, među premijum četvorotočkašima je vladalo pravilo „veće je bolje“.

U prevodu na neki jednostavniji jezik, manji agregat bez visokog obrtnog momenta u limuzini dugačkoj šest metara i teškoj preko dve tone ne bi funkcionisao baš najbolje.

A onda je 1978. godine Mercedes predstavio novi model 300SD sa turbodizel motorom u konfiguraciji od pet cilindara, i pokazao da čak i glomazne „jahte na točkovima“ mogu da budu ekonomične. Iako je bio bučan, i s lošijim performansama, a uz to je i ostavljao oblak dima i neprijatan miris iza sebe, 300SD je demonstrirao potrošnju od osam litara na 100 kilometara na autoputu, što je bilo za tri do četiri puta niža brojka od one kojom su se Cadillac ili Lincoln sličnih dimenzija mogli pohvaliti.

Prvi odgovor na uspeh nemačke kompanije je stigao u vidu reakcije General Motorsa. Najveći američki proizvođač je predstavio bogatu ponudu dizela sa šest i osam cilindara, a koje je zapravo „preradio“ sa benzinaca, a rezultat nije bio baš najbolji.

Posao je zapravo poveren njegovoj diviziji Oldsmobile, ali će ga koristiti svi – od osnovnog Chevroleta pa do skupocenog Cadillaca. Prodavali su se relativno dobro, ali su imali dosta ranih boljki, zahvaljujući kojima će u velikoj meri oštetiti reputaciju takve tehnologije.

Fordova premijum divizija Lincoln nije mogla da sedi skrštenih ruku, niti je mogla da gleda konkurenciju kako krade svoj deo kolača. Ovaj proizvođač je u velikoj meri redukovao dimenzije svojih modela početkom osamdesetih godina, a krajnji rezultati nisu bili baš najbolji. Štaviše, do 1981. godine, prodaja je pala na manje od 70 hiljada jedinica na godišnjem nivou, što je bilo za tri puta manje nego samo dve godine ranije.

Svetlost dana je tokom 1982. godine ugledala sedma generacija limuzine Continental na novoj platformi Fox a koja je bila temelj za većinu modela marki Ford, Mercury i Lincoln. Pokretao ga je 4,9-litarski benzinac sa osam cilindara i 130 konjskih snaga, a u ponudi će se kasnije naći i 3,8-litarski benzinac sa šest cilindara.

Dve godine kasnije je stigao i veliki „gran turismo“ kupe Mark VIII sa identičnim V8 motorom. Oba će se prodavati u veoma visokim brojevima i pomoći će Lincolnu da postane najprodavaniji premijum brend „preko bare“ do kasnih osamdesetih godina, ali kada su tek debitovali, kompanija je očajnički tražila način da ih razlikuje od konkurencije. I pronašla je nadu u – BMW-ovom dizelu.

Za spomenutu 1984. godinu Ford je najavio veliku ofanzivu dizelaša. Onaj u modelima Escort i Tempo je pozajmljen od japanskog partnera Mazde, ali je bio potreban i veći agregat za glomaznije Lincolne. Kako Ford nije imao ni finansijske uslove, a ni vremena da ih samostalno razvije, raspisan je konkurs za izbor inostranog partnera.

Posle kraće potrage, na konkursu je pobedio BMW, koji je u to vreme još uvek bio „sitna riba“ na američkom tržištu i voljan da prihvati svaku saradnju. Nemci su isporučili svoj 2,4-litarski dizelaš u konfigurafiji sa šest linijskih raspoređenih cilindara.

Iako je postojala i atmosferska verzija, Lincoln se odlučio za onu sa turbo punjačem pa je snaga skočila na 114 „konja“ i maksimalnih 220 Nm obrtnog momenta. U poređenju sa standardnim V8 benzincem, Continental i Mark VII s takozvanim M21 dizelom su naravno bili sporiji, ali ne u onoj meri kakva se očekivala na prvi pogled.

Naime, ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h je iznosilo zadovoljavajućih 12,9 sekundi uz maksimalnu brzinu od 180 km/h. U oba slučaja, jedini menjač u izboru je bio četvorostepeni automatski koji je prenosio snagu na zadnje točkove. Detalj koji je dobio najviše pohvala je svakako bio onaj koji je opisivao ekonomičnost, pa je prosečna potrošnja bila za 33% niža, i u kombinovanoj vožnji iznosila manje od deset litara na 100 pređenih kilometara.

Iako će nemačka tehnologija dobiti dosta pohvala, Lincoln je odlučio da je rezerviše samo za najbolje opremljene verzije koje se u svoje vreme koštale 26.500 američkih dolara (oko 70 hiljada najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti novca). Tokom jedine dve godine u ponudi (1984. i 1985.) je prodato manje od 1.500 jedinica oba modela, a BMW će nastaviti da koristi isti motor i u svom modelu Serije 5 iz generacije E28, tokom nekoliko dodatnih godina, i to s promenjenim uspesima.

Do sredine osamdesetih godina je benzin opet postao jeftiniji od vode, i Amerikanci su preko noći zaboravili da dizeli uopšte postoje sa izuzetkom onih u komercijalnih vozilima.

Iako će Mercedes i Audi nastaviti da nude „čiste dizele“ sve do skandala zvanog dizelgejt, koji je izbio pre nekoliko godina, oni nikada više neće zaživetu u velikoj meri. A Lincoln se sa BMW-ovim motorom pojavi u oglasima s vremena na vreme, i nudi se po relativno niskim cenama. Uglavnom uvek uspe da pronađe nekog ljubitelja takve tehnologije.

Zoran Tomasović

(1922)