Leteći tanjir kao Muzej Moskviča
„Leteći tanjir“ je izgleda odleteo. Još početkom juna je zgrada bivšeg muzeja AZLK-a u Tekstilščiku bila okružena zaštitnom ogradom i pripreme za rekonstrukciju su započele. Ali, onda je sve krenulo u pravcu rušenja zgrade.
U principu, rušenje bilo kog muzeja je svojevrsni akt podlosti. Konkretno, ta zgrada je predstavljala poslednji ostatak, ruinu nečega što je u ne tako davnoj prošlosti bilo angažovano u proizvodnji, ne samo automobila, već i vizit karti Moskve, pa i cele Rusije, takođe. Zgrade nekadašnjeg zavoda AZLK na staroj i na novoj teritoriji su odavno već u neprepoznatljivom stanju, dok je natpis Moskvič koji se vidi na naslovnoj fotografiji uklonjen s upravne zgrade, a testna staza je uklonjena.
Bez svih tih znamenja, zgrada je ostala tako obična, kao bilo koja druga moskovska građevina tog doba, ni po čemu osobena i ničim nije otkrivala svoju istoriju. Jedino po čemu se moglo zaključiti da se nekada nešto posebno na toj lokaciji odigravalo jeste onaj „leteći tanjir“ iz prve rečenice, to jest iz donjeg desnog ugla s uvodne ilustracije.
Iako nije naodmet ni biti iskren i reći da je izvorna sudbina zgrade, same fabrike, pa i muzeja davno otišla u pogrešnom smeru, a svi pomenuti objekti se već dvanaest godina mogu pominjati jedino uz opis „bivši“. A onda opet, da li muzeji ikada mogu biti bivši?
Kolekcija vozila marke Moskvič a koja broji 37 četvorotočkaša i osam motora, donirana je gradu još 2009. godine, dok je sama zgrada donedavno bila korišćena od strane „Muzeja uspona mašina“, a ne baš tih automobila kojima je pripadala istorija. Ovde se verovatno može primeniti i ona floskula o tome da je „bolji i bolan kraj, nego bol bez kraja“. Ipak, „tanjir“ nije zaslužio baš takav kraj.
Glavni problem vezan za priču o ovoj zgradi je taj što muzej ne poseduje status arhitektonskog spomenika, niti je proglašena za kulturno dobro. Čak je i originalni dizajn „tanjira“ iz sredine sedamdesetih godina prošlog veka, osmišljen da zadovolji potrebe izložbeno-prodajnog salona, a ne muzeja. S današnje tačke gledišta, ta zgrada služi u funkciji hangara.
Možda se to tako dogodilo zato što je njen autor, glavni arhitekta zavoda AZLK, Juri Regentov nije bio dovoljno blizak vodećim arhitektama, a ovaj „leteći tanjir“ je ostao njegovo najveće postignuće. Ili, možda je to zato što je sama kompanija otvorila muzej na kraju svog postojanja, u doba kada su proizvodi iz poslednjih kontigenata uveliko ukaljali ugled preduzeća, preteći da ugroze i status istorijske vrednosti. Iako je čak, u vreme kada je bio otvoren, to bio najnapredniji muzej tadašnjeg Sovjetskog Saveza.
Ideja o uspostavlju muzeja je rođena u proleće 1978. godine. Muzej je tako izgrađen u čast pedesete godišnjice zavoda AZLK, dok je otvaranje upriličeno 6. novembra 1980. godine. Prema sećanjima koja je s javnošću podelio prvi direktor muzeja Jevgenij Baburin, samo je GAZ u to vreme posedovao pravi muzej, objekat punog sadržaja. U ZIL-u su bili izlagani modeli, tačnije makete, umesto pravih automobila, dok je VAZ lansirao proizvodnju tek deset godina pre čina otvaranja tog muzeja.
A muzej preduzeća AZLK je čak izgledao kao da je ukraden iz filma „Povratak u budućnost“, i uz drevne primerke Moskviča je pokazivao i prototip primerke C-1 i C-3 iz sredine sedamdesetih godina prošlog veka. Zapravo, saglasno pravilima koja su važila tih godina, prototip primerci koji nisu dospeli na proizvodne trake, završavali bi pod presama, ali su radnici ovog zavoda uspeli da sačuvaju više primeraka iz tih garnitura vozila, što je postao novi trend u odavanju počasti u automobilskoj istoriji ondašnjeg Sovjetskog Saveza.
Istina, originalna kolekcija nije bila tako velika. Prema onome što priča pomenuti Baburin, jedva da je bilo dva tuceta automobila, i to GAZ-A, zatim GAZ-AA, od čega je i krenula fabrika KIM, pa mali automobil KIM-10-50, modeli Moskviča 400, 407, 408 i 412, kao i tri prototipa C serije, i jedan sedan iz serije 356. Dalje, u kolekciji su se nalazili i karavni, par terenaca 2150, uz trkački Moskvič G-5. Pride, kao relevantan primerak tog doba se isticao i tromilioniti Moskvič-2140. Ali, shodno tradiciji, svi ovi primerci su paradirali ulicama Moskve na Dan pobede, to jest svakog 9. maja. Voženi su od fabrike do stadiona AZLK-a!
Kao što na priloženim fotografijama i možete videti, teško je ne voleti ove klasike. Zanimljivo je da su mnogi zvaničnici AZLK-a, posebno oni iz odeljenja za odnose s javnošću, nekada radili ili rade u automobilskim medijima, pa se tako u priči navode i imena više ljudi koji su (bili) deo redakcije ruskog lista Auto Review, odakle i preuzimamo ovaj tekst. Svima njima je teško palo to što će ostati bez ovog muzeja u obliku „letećeg tanjira“.
Jedina uteha se tiče činjenicu da su svi primerci iz fabričke kolekcije i dalje živi i u dobrom stanju. Bili su tokom nekoliko poslednjih godina smešteni u muzeju u Rogoškom Valu, a onda su završili u moskovskom Muzeju transporta. Početkom leta su dočekali da se pojave na personalizovaj izložbi „Moskvičev san“.
I to je verovatno nešto najbolje što se ovim vozilima moglo dogoditi. Izložba u Transportnom paviljonu SSSR-a je je postala jedna od najsvetlijih automobilskih postavki, ne samo po ruskim, već i po evropskim standardima. Bila je to moderna, multimedijalna i uzbudljiva svečanost koja traje. Avaj, „Moskvičev san“ nije početak novog muzeja, već tematska postavka koja će biti aktuelna samo do sledećeg leta.
Potom će izloženi primerci Moskviča ponovo biti iseljeni u magacinske prostore i moraće da sačekaju 2023. godinu i novu izložbu u istorijskom prostoru, garaži koju je dizajnirao arhitekta Melnikov u ulici Novorjazanskaja. Tamo će biti lociran renoviran moskovski Muzej transporta. Međutim, neće sva vozila AZLK-a biti deo stalne postavke u tom objektu.
Ispostavlja se da Moskviči neće imati svoj zaseban dom, onda kada „leteći tanjir“ bude i konačno porušen. Iako je uprava Muzeja transporta uspela da se izbori za zgradu u Tekstilčiku, nije bilo moguće izmeniti planove gradskih lidera, čak ni uz pomoć odseka za transport. Jednostavno, na tom potezu je predviđeno da se seku veoma važne saobraćajne arterije.
Sada se na toj lokaciji nalazi slobodna carinska zona „Tehnopolis Moskva“, i ona zauzima i površinu na kojoj su sada stare zgrade AZLK-a. Ali razvojni planovi predviđaju u toj zoni i izgradnju hotela i poslovnog centra, baš tu gde je muzej bio decenijama. Sledeći nezvanične informacije, „leteći tanjir“ će biti rekonstruisan i pretvoren u hotelski lobi. Izgleda da je naposletku i to manje bolno rešenje za ljubitelje sovjetske marke, od sirovog rušenja zdanja.
Međutim, iz iskusktva koje Rusi imaju u ovakvim situacijama, niko nije srećan. Naime, veoma je ilustrativan sličan, uporediv primer s uređenjem teritorije na kojoj se nekada nalazilo preduzeće ZIL ili pak Khodynka. U prvom slučaju je u zgradi uređen hokejaški muzej, dok je u drugom, umesto muzeja posvećenog avijaciji postavljen tržni centar ironično nazvan „Aviapark“, s gigantskim akvarijumom unutar istog. Kao da nikada tu nije bila izgrađena fabrika automobila, i kao da se na drugoj lokaciji nije nalazio najstariji moskovski aerodrom. Zvuči potpuno srodno s dešavanjima i u Srbiji.
A ovaj deo je najteže razumeti. Naravno, niti jedan biznis se orijentiše spram emocija, odnosno ne vodi se iracionalno, nezavisno od toga da li je delatnost u građevinskoj ili automobilskoj industriji, ali ovi procesi su vođeni od strane živih ljudi, a oni su po pravilu bogati, i za njih je uobičajeno da se razumeju i vole istoriju, pa i umetnost. Poznato nam je da takvi likovi obožavaju tehnologiju, klasične automobile i avioni. To su uglavnom obrazovani ljudi i njih je puno i među ruskim oligarsima, pa ostaje enigma zašto uopšte ulaze u te aranžmane kojima se gaze sve njihove strasti.
Biće da su bogataši ipak, emotivno vezani samo za novac i da je njihova jedina ljubav u životu ona koja se tiče novca, a da su u potpunosti lišeni moći da u tom istom novcu i uživaju na pravi način. Kako inače objasniti njihove poteze u kojima se moderni akvarijum gradi na istorijskoj lokaciji prvog moskovskog aerodroma, ili se od muzeja automobila koji je simbol nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, pravi hotelski lobi… Nikako drugačije.
AutoRepublika
(452)
