Zanimljivost dana: Volkswagen Wendler – nepoznati sportista na bazi „Bube“

Iako samostalne dizajnerske kuće postoje do današnjeg dana, vrhunac njihove popularnosti je bio u periodu posle Drugog svetskog rata. Većina ih je dolazilo iz Italije, gde bi se uzimala šasija nekog modela, a na njenoj bazi, dizajnerske kuće bi proizvodile sopstvene proizvode, često u veoma limitiranim brojevima (od par primeraka pa do nekoliko desetina). Uskoro je i ostatak sveta pratio takav trend. Jedna takva kompanija je bila Wendler, a osnovana je 1840. godine u Nemačkoj od strane istoimenog čoveka.

Wendler se u početku bavio proizvodnjom kočija, a posle Prvog svetskog rata je prešao na automobile. Uskoro je imao dugačku listu mušterija kao što su BMW, Mercedes, Horch, Maybach, Hanomag, Bentley, Cadillac i Ford.

Posao je nastavljen i posle Drugog svetskog rata gde je najpoznatiji proizvod bio modifikovani Porsche 550, ali kako je Evropa još uvek bila u ruševinama, tako je kompanija morala da održi troškove niskim ili potraži bogatije mušterije.

Godinama ranije, kuće kao što su Denzel, Rometsch i Beutler su proizvodile svoje verzije na bazi Volkswagena „Bube“. Neki su bili sportski, drugi praktičniji (Rometsch je čak pružao model sa četvoro vrata), ali svaki je bio poseban na svoj način.

Jedan od najređih takvih modela je Wendlerova „Buba“, kojih je proizvedeno svega deset jedinica, a do današnjeg dana preživela su samo dva primerka. Wendler je 1957. godine dobio narudžbu od bogate mušterije iz američke savezne države Kalifornije, u kojoj je izražena želja kupca da se proizvede deset primeraka, koji bi zatim bili preprodati „preko bare“ pod imenom „Sportster“.

Nemačka kompanija je sačuvala šasiju „Bube“, ali je gotovo svaki deo metala bio ručno razvijen po crtežima dizajnera. Na taj način možemo zaključiti da ne postoje dva identična Wendlera, iako je na prvi pogled jasno da je Porsche 356 služio kao dizajnerska inspiracija.

Pošto je fabrika nemačka, većina će se složiti da Wendler nije imao onaj šarm, ili stil kao italijanske firme poput Pininfarine, Ghije i Bertonea, ali istovremeno kvalitet i pouzdanost su na značajno višem nivot nego kod Italijana. Jedan od dva preživela primerka je dugo vremena stajao na otvorenom, i to u centralnom delu SAD, gde su zime izuzetno jake, ali i pored toga nije zahtevao veće popravke pre nego što je osvežen ui praktično doveden u vozno stanje.

Naravno, rezervni delovi ne postoje, pa su vlasnici primorani da se snalaze kako znaju i umeju, što je možda ključni razlog zašto slični proizvodi nisu zaživeli u većoj meri. Wendler je u određenoj meri koristio delove sa Volkswagen Karmann Ghije, kao što je na primer pod školjke i sat za brzinu, dok je mehanika poreklom od firme Okrasa.

Ova kompanija je modifikovala Volkswagenovu mehaniku tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, a zapremina fabričkog agregata od 1.192 kubna centimetra je povećana na 1.295. Iako je cifra simbolična, Okrasov motor je razvijao 48 konjskih snaga, što je bilo za trećinu više nego onaj iz Volkswagena, i kao takav je bio dovoljan da bi se smanjilo vreme potrebno za ubrzanje vozila iz mirovanja do 100 km/h, za čak dvanaest sekundi.

Ipak, do 1961. godine Wendler više nije uspevao da pokrije troškove i nije mogao da isplaćuje sve dospele račune, pa se povukao iz biznisa proizvodnje automobila i koncentrisao se na restauraciju i modifikacije blindiranih proizvoda. Tim poslom će se baviti sve do 2000. godine, kada je bankrotirao, a fabriku je kupila britanska firma PGAM.

Zoran Tomasović

(406)