Nemačka automobilska industrija se nalazi pred ozbiljnom krizom

Američki proizvođači su dosegli samo dno pred javnošću, kada su njihovi direktori otišli u Vašington 2008. kako bi izmolili finansijsku pomoć, i to leteći u korporativnim mlaznjacima.

Sada dolazi red na nemačku automobilsku industriju da se suoči s krizom, a baš kao u slučaju GM-a i Chryslera pre desetak godina, nije mogao da bude gori momenat za to.

Usred trgovinskog rata koji je desetkovao prodaju u Kini, broj automobila koji silaze s nemačkih proizvodnih linija je pao za 12 odsto ove godine a izvoz za 14 odsto.

Prodaja na najvećem evropskom tržištu je u avgustu pala za 0,8 odsto, dok je ukupan plasman u Evropi dostigao minus od 9 odsto u istom periodu.

Stručnjaci očekuju da će potražnja biti slaba u narednih par godina, a nemački snabdevački gigant, Continental, ne odbacuje mogućnost ukidanja radnih mesta i smanjivanja broja radnih sati.

Dakle, loše trenutak je i za krizu u odnosima s javnošću, ali upravo je to ono što se dešava u najsnažnijoj evropskoj ekonomiji.

Salon automobila u Frankfurtu je trebalo da posluži kao platforma moćnoj nemačkoj automobilskoj industriji za predstavljanje velikih (i skupih) planova vezanih za električna vozila. Umesto toga, mnogi proizvođači su odlučili da odustanu od IAA, neki iz razloga štednje, dok je bivši šef Opela, Karl-Tomas Nojman, označio tradicionalno automobilsko bijenale kraj Majne kao „ogroman neuspeh“.

Da bi stvar bila još gora, Mercedes-Benz, BMW i VW grupa su bili okruženi „klimatskim“ demonstrantima, koji ih optužuju da se ne trude dovoljno da izleče svoju „zavisnost“ od dizel i benzinskih motora.

Situacija je loša, s tim što gravitira ka tome da bude još gora. Pred sam početak salona, četiri pešaka su poginula u Berlinu kada ih je „pokupio“ Porsche Macan, što je podstaklo oštru debatu vezanu za „društvenu korisnost“ ekološki nepodobnih, glomaznih automobila „nalik na tenkove“.

Der Spiegel je ove nedelje stavio Porscheov SUV na naslovnu stranu uz etiketu „novi predmet mržnje“.

U međuvremenu, organizacija od koje bi se očekivalo da brani nemačke automobilske gigante, VDA, bila je preokupirana iznenadnom ostavkom predsednika, Bernharda Matesa. To je samo potpalilo spekulacije da vlada nezadovoljstvo u industriji zbog gubitka političkog uticaja i sve izraženije stigmatizacije.

Nemačka automobilska industrija pruža preko 800.000 radnih mesta u zemlji i na nju se odnosi dobar deo proizvodnje i izvoza. Bivše vlade su se žestoko borile da zaštite dragulj svoje industrije od preteće ekološke regulative. Međutim, to više nije slučaj.

Na prvom mestu, Volkswagenov skandal s emisijom dizel motora ima i dalje takav efekat da za političare nije nimalo mudro da budu blagonakloni prema kompanijama koje profit stavljaju ispred zdravlja građana. Na drugom mestu, Nemci su postali mnogo zabrinutiji oko klimatskih promena i ulozi industrije u svemu tome.

Prosečna emisija štetnih gasova kod novih vozila je u porastu drugu godinu zaredom, dobrim delom zbog popularizacije SUV/krosovera. To je jedan od razloga zbog kojih Nemačka neće uspeti da ispuni ciljeve vezane za smanjivanje zagađenja za 2020. godinu. Na putnička vozila se odnosi oko 11 odsto emisije gasova koji stvaraju efekat „staklene bašte“.

Strogi ciljevi Evropske unije, kao i ogromne kazne za one koji ne budu usklađeni s novim standardima, već su postavljeni.

Nemačke federalne vlasti, na čelu sa „Zelenim“, bile bi još strože, a takav epilog nije nemoguć s obzirom na porast popularnosti ove stranke. Nakon incidenta sa smrtnim posledicama u Berlinu, došlo je do apela da se SUV/krosoveri izbace iz gradova.

Prosečna starost kupca novog automobila u Nemačkoj se popela na 53 godine, što sugeriše da bi industrija mogla da bude u potrazi za drugačijom budućnošću.

Ipak, tvrdnje da je ljubav Nemaca prema automobilima nestala, čine se preteranim. Oni i dalje kupuju oko 3,4 miliona novih vozila godišnje, što je prilično pristojno po istorijskim standardima. Oko 95 odsto njih poseduje motor s unutrašnjim sagorevanjem, a više od jedne četvrtine se odnosi na SUV/krosovere.

Sasvim je jasno da vlada ne želi da ubije svoju „zlatnu koku“.

Ranije ove godine, zvaničnici su odbacili pokušaje učesnika kampanje da se ograniči maksimalna brzina na autobanovima.

S ovakvim kontradikcijama između strepnje javnosti u vezi s klimatskim promenama i naklonosti ka velikim vozilima, nije iznenađujuće što vlasti i proizvođači imaju velikih teškoća da sve učine zadovoljnim. Vožnja bicikla i podela prevoza, odlične su alternative u gradovima poput Berlina.

Međutim, za one koji i dalje osećaju da imaju potrebu za automobilima, stvari ne stoje tako ružičasto, jer su elektrifikovani četvorotočkaši sve skuplji, dok oni koji koriste samo električnu energiju u pogonske svrhe, imaju ograničenu autonomiju (bar za sada). Paket za borbu protiv klimatskih promena nemačke vlade bi trebalo da bude objavljen u petak, i bez sumnje će se obratiti i ovom problemu, uključujući povlastice i subvencije za kupovinu električnih vozila, kao i infrastrukturu.

Mada se industrija suočava s epohalnim izazovima, to je zapravo doprinelo ubrzanju imenovanja novih šefova kompanija. Međutim, oni i dalje ni blizu nisu jedinstveni kada je reč o tome koliko agresivno treba pristupiti napuštanju motora s unutrašnjim sagorevanjem.

Volkswagen se u potpunosti posvetio električnim automobilima, s tim što ima za cilj da se do 2030. godine 40 odsto njegove prodaje odnosi konkretno na njih. BMW je oprezniji, sa stavom da bi vodonične gorivne ćelije mogle da imaju svetliju budućnost, čega Volkswagen nije ljubitelj.

Međutim, VW i dalje planira da profitira na prodaji velikih SUV/krosovera, kao što je Atlas s tri reda sedišta, da bi se ta sredstva preusmeravala u razvoj „zelenih“ alternativa.

Na IAA u Frankfurtu, mogli smo da vidimo elektromobile poput Porsche Taycana i VW-a ID.3, kako stoje pored „gutača goriva“ kao što su BMW X6 i Mercedes-AMG GLE Coupe.

S intenziviranjem klimatske krize, „podvojena ličnost“ automobilske industrije svakim danom postaje sve neodrživija, bez „municije“ da brani svoje stavove, u suštini bazirane na nezajažljivom profitu.

Priredio: Pavle Barta

(1689)