Toyota CH-R – Vanzemaljac

U svojoj dugogodišnjoj istoriji, Toyota je poznata kao kompanija koja nije volela previše da eksperimentiše sa proizvodima. Iako je japanski proizvođač vozila s vremena na vreme “izbacivao“ neke sportske modele s određenom dozom adrenalina, kao što su Celica i Supra, većinu prodaje kompanije su činili “dosadni“ modeli kao što su Corolla, Camry i Prius.

Oni su pouzdani, solidno opremljeni i relativno jeftini za kupovinu i održavanje, ali većinu kupaca čine oni kojima je samo cilj da prođu što jeftinije. S vremena na vreme Toyota ume da iznenadi javnost s modelima za koje je teško reći da pripadaju ovom japanskom gigantu. Model C-HR je jedan od takvih, koji se toliko dopao mojoj lepšoj polovini da je morao da završi u našoj garaži. Ovo je moj utisak nakon nekoliko meseci vlasništva sa Toyotom C-HR iz 2019. godine.

Kratka istorija

C-HR je debitovao na većini tržišta pre nešto manje od dve godine, a u Americi je morao da popuni prazninu supkompaktnog krosovera ispod modela RAV4. I pored toga što se zvanično pojavio u prodaji kao Toyota, ovaj krosover je zapravo originalno planiran kao model mladalačke Scion divizije, i prvi put je prikazan javnosti kao koncept model još pre pet godina.

Scion je, inače, poslovao u Americi od 2003. godine s ciljem da privuče mlađu generaciju (poznatu kao “Y“) pa je dugo godina zaista privlačio najmlađe kupce. Međutim, brend je ugašen početkom 2016. godine nakon loše prodaje pa se C-HR pojavio u prodaji kao Toyota. Njegovo najveće tržište prošle godine je bila Evropa sa 131.348 isporučenih jedinica dok je Amerika završila na drugom mestu sa 49.642 prodata primerka. To je bilo dovoljno tek za samo dno u klasi u kojoj vladaju Honda HR-V, Jeep Renegade, Chevrolet Trax i Buick Encore, ali sasvim zadovoljavajući rezultat za model u prvoj godini proizvodnje.

Testirani model

Na testu se našao C-HR iz 2019. godine u XLE paketu opreme. On zauzima samu sredinu ponude pa se tako LE nalazi ispod, a Limited iznad. Odlikuje ga atmosferski 2,0-litarski benzinski motor, CVT menjač i početna cena od 23.180 dolara.

Dizajn

Toyota je jednom prilikom izjavila da je uvidela veliku popularnost modela kao što su Nissan Juke i Jeep Cherokee, pa je želela da se posveti sličnoj strategiji. Spomenuta dva modela su izazvala sasvim različite reakcije publike, pa dok ih jedni smatraju za unikatne, drugi ih vide kao teške “rugobe“. Međutim, u oba slučaja nema sumnje da svako zna o kojim je vozilima reč, a stara izreka kaže da “ne postoji loš publicitet“.

U svakom slučaju, C-HR je dizajniran u Toyotinom studiju u Francuskoj, ali teško je uočiti neke linije na njemu iz ove države. Generalna ideja je preuzeta sa spomenutog koncepta iz 2014. godine sa dugačkim linijama koje se prostiru duž celog krosovera. Nizak krov zadnjeg dela nam nagoveštava da je reč o takozvanom “kupe sa četvoro vrata“ stilu, a tu su još neke karakteristike s kojima je jasno da Japanci ciljaju na mlađe generacije.

Primera radi, opcioni XLE paket opreme donosi posebne 18-inčne felne u crnom ili hromiranoj finišu, koje su mnogo privlačnije od 17-inčnih ratkapna na osnovnom LE modelu. Ispod svakog retrovizora se nalazi posebna lampica sa “C-HR“ oznakom, koja svetli u mraku pored vrata, dok su kvake na zadnjim vratima odignute skoro do krova, čime se iz daljine stiče utisak da je zaista reč o kupeu. Spomenućemo da je među opcionom opremom i boja krova (crna ili bela) različita od ostatka vozila. pa ovaj krosover definitivno dobija na unikatnosti koju je nekadašnji brend Scion ciljao.

Enterijer

„Scionov“ stil se može primetiti i u unutrašnjosti. To se posebno odnosi na podužu lajsnu po celoj dužini kontrolne table, urađenu u istoj boji kao ostatak vozila. Iako je ona plastična, uteha je što se dobija kakva-takva imitacija retro stila. Ostatak enterijera je upravo onakav kakav bi očekivali od vozila namenjenog mlađariji. Poveći 7,0-inčni monitor je postavljen kao tablet i komande preko njega su izuzetno lagane za korišćenje.

C-HR nema mnogo dugmića, pa se samim tim putem monitora komanduje muzikom, povezivanjem na mobilni telefon i gotovo svim drugim informacijama o automobilu. Kada je reč o kvalitetu enterijera, on je neka kombinacija jeftine plastike i delova prekrivenim onom elegantnijom, čisto da se zavara šta se nalazi ispod. Možda nije premijum, ali u poređenju s rivalima s kojima sam se sretao u prošlosti Toyota je uradila više nego odličan posao.

Kako se očekivalo od kupea s četvoro vrata, prostor na zadnjim sedištima nije preterano komotan. Visoki putnici će sigurno imati problema, ali ne samo sa glavom već i s prostorom za noge. Iz istog razloga ni prostor u prtljažniku nije prevelik i u većini slučajeva vlasnik će se mučiti da utovari dve putničke torbe. Međutim, s pozitivne strane, prednja sedišta su izuzetno komotna i prostrana čak i na vožnje za duže relacije.

Kada je reč o opremi, ona je ono što bi ovde u „Jenkilendu“ rekli „hit or miss“. XLE je relativno dobro opremljen pa tako stiže za dvozonskom klimom, kožom prekrivenim volanom i spomenutim 7,0-inčnim monitorom, ali je posebno impresivna lista bezbednosne opreme. Tu je takozvani „lane-keeping assist“ koji šalje poruku ukoliko primeti da se udaljavate od centralne linije na asfaltu i automatski pokušava da ispravi volan. Slična situacija je i sa pomagalima za mrtav ugao, za koje smatram da je apsolutno neophodno za vozilo s tako niskim krovom, jer u protivnom vozač je praktično slep u odnosu na ono šta se dešava oko automobila.

Sva navedena oprema nije standardna na osnovnom LE modelu, pa je definitivno vredna investicija. S druge strane, nedostaju neki detalji za koje je neverovatno da je Toyota pustila model u prodaju, kao recimo patosnice, koje su opcija od 194 dolara. Ili podatak da japanski proizvođač vozila još uvek nema ugovor sa Googleom pa samim tim Android Auto nije ni među opcijama (korisnici iPhonea nemaju taj problem i Apple CarPlay je deo standardne opreme).

Mehanika

C-HR deli globalnu TNGA platformu zajedno s još dva Toyotina modela (Prius i Corolla) kao i Lexusom UX. Na američkom tržištu samo jedan motor je opcija i to 2,0-litarski benzinac sa 144 konjske snage, ali ih razvija na relativno visokih 6.100 obrtaja. Situacija je nešto bolja s maksimalnim obrtnim momentom (3.900 o/min), ali sa samo 188 Nm, definitivno zauzima samo dno klase. Ruku na srce, ipak treba spomenuti da razlika u poređenju s konkurencijom nije dramatična, pa samim tim C-HR više-manje obavlja posao za koji je namenjen.

Jedini menjač je CVT automatik s kojim je C-HR-u potrebno 10,5 sekundi da ubrza do 100 km/h. Dok se navedena cifra možda čini visokom (zaista i jeste), treba spomenuti da je on ipak jedan od lidera. Primera radi, najljući rival Honda HR-V je za 0,7 sekundi sporiji zahvaljujući značajno manjem 1,5-litarskim benzincu sa 130 „konja“. Spomenuti CVT je postavljen najviše iz razloga da bi smanjio potrošnju, a u vožnji obavlja relativno dobar posao. Neće pružiti nikakav adrenalin i većinu vremena vozač neće znati u kojoj je brzini, ali za jedan pristupačni supkompaktni krosover CVT se čini kao idealan izbor.

Utisak u vožnji

C-HR možda izgleda kao Scion, ali se u vožnji i dalje ponaša kao tradicionalna Toyota. To znači da nije realistično očekivati sportski doživljaj, jer ovaj krosover to sigurno nije, ali ako realno pogledamo situaciju, nijedan krosover nije sportski (posebno ne oni sa pristupačnom cenom). To ne čini CH-R lošim proizvodom i teško da se može pronaći neka veća mana. Udobnost je među vodećim u klasi i daleko ispred rivala kao što su HR-V i Renegade. Enterijer je definitivno kvalitetniji nego kod Ford EcoSporta i konkurencije iz Koreje, a kočnice su identične onima koje veliki Lexus koristi.

C-HR je takođe izuzetno tih u vožnji pri svim stepenima prenosa, a iako većina novinara (posebno onih iz Amerike) smatra da je ubrzanje do 100 km/h za 10,5 sekundi mnogo sporo, ja nisam jedan od njih. U svakodnevnoj gradskoj vožnji vlasnik sigurno neće imati problema i C-HR se možda čak čini i bržim nego što u stvari jeste. Možda jedina kritika koju mogu da nađem je loša preglednost, ali zahvaljujući velikom broju električnih pomagala i taj problem je rešen.

Kada je reč o potrošnji, prema fabričkim brojevima ona bi trebalo da iznosi 8,7 litara u gradu, odnosno litar manje na auto-putu. Kako je testirani model još uvek relativno nov (manje od 1.000 kilometara na satu) i motor se još uvek nije razradio, kompjuter pokazuje kombinovanu potrošnju od nešto više od deset litara. Međutim, ukoliko pogledamo iskustva vlasnika na duže relacije, većina njih će reći da je fabričke brojke lako nadmašiti.

Cena

Na američkom tržištu početna cena iznosi 21.145 dolara, dok je za testirani XLE model potrebno izdvojiti oko 2.000 više zelenih novčanica. Vrh čini Limited model sa cenom od 26.200 dolara, a svi stižu sa fabričkim popustom od oko 900 dolara. To je svakako manje nego što će vas „nagraditi“ salon koji prodaje Jeep, Fiat ili Hyundai, ali u samom rangu s Hondom.

Zaključak

U jednom ranijem opisu C-HR-a sam pročitao zaključak da ga shvatite kao Toyotu Corollu koju vaša majka ne bi volela da vozi, zato što ne želi da se svi okreću za specifičnim dizajnom. Ipak, po mnogim karakteristikama CH-R i Corolla zaista jesu veoma slični proizvoditi. Oba su bez emocija, pouzdani i veliki hit među kupcima, ali japanski proizvođač vozila je još jednom pokazao da ne može da proizvodi svaki automobil kao Corollu.

C-HR je namenjen mlađim kupcima pa je neverovatno da Android Auto i navigacioni sistem nisu ni među opcionom opremom, ali na kraju dana, specijalni dizajn je bio dovoljan da moja lepša polovina odluči koji automobil želi. Šanse u velike da će svaki kupac ovoga krosovera biti isti, pa Toyota nikako nema razloga da bude zabrinuta.

Tekst: Zoran Tomasović

Fotografije: Željan Tomasović

Uredio: Pavle Barta

	Dobre strane:
	Futuristički stil, solidna standardna oprema, proveren Toyotin kvalitet, pristupačna cena
	Loše strane:
	Prostor na zadnjim sedištima, značajno veća potrošnja od deklarisane, nedostupnost Android Auto funkcije

(3944)