Da li u svakoj priči o korupciji mora da se pominje marka Škoda?

Ostali smo zatečeni na vest od pre nekih 18 meseci kada je Ministarstvo unutrašnjih poslova donelo skandaloznu odluku o nabavci preko 700 vozila marke Škoda, uprkos tome što vlada Republike Srbije jeste (su)vlasnik fabrike automobila u Kragujevcu. Tada se aktuelna premijerka „branila“ iznetim stavom da protekcionistička politika nije u reportoaru ekonomskih mera srpske vlade, iako se niko nije ni pozivao na zaštitu domaćih proizvođača, već na činjenicu da država Srbija poseduje akcije jedne kompanije – proizvođača automobila, koja se igrom slučaja nalazi na našoj teritoriji.

Krajem prethodne godine, tačnije 2. oktobra je rukovodstvo Javnog preduzeća „Pošta Srbije“, Beograd raspisalo tender za javnu nabavku putničkih vozila iz tri različite kategorije. Tender je zatvoren 9. novembra, a posao je poveren jedinom mogućem ponuđaču, odnosno kompaniji koja je generalni distributer vozila marke Škoda na teritoriji Srbije.

Propisani uslovi za nabavku putničkih vozila su zapravo prepisane specifikacije za vozila marke Škoda koje su očigledno dostavljene komisiji za nabavku u javnom preduzeću pre raspisivanja konkursa, a logično, postavljeni su na takav način da praktično niti jedna druga marka automobila ne ispunjava sve kumulativne kriterijume.

„Poštari“ su doneli odluku da nabave ukupno 48 vozila, od čega 1 u srednjoj klasi dok 47 njih, prema automobilskoj klasifikaciji, pripada segmentu niže srednje klase. Pored toga, kupac je zahtevao da dobije i ponudu za redovno održavanje vozila iz specifikacije.

Na sajtu Pošte kao i portala javnih nabavki se može proprati ceo kvazi ciklus nabavke. Jedan od entuzijasta, očigledno iz redova distributera, se ponadao da će možda uspeti da se kandiduje za tender pa je poslao upit u smislu da li je dozvoljeno ponuditi samo deo vozila iz specifikacije potreba javnog preduzeća, za šta su „poštari“ već bili pripremljeni, odbijajući nečiju gnusnu pomisao da je tender zaista slobodan konkurs, a da je Zakon o javnim nabavkama koji je došao na svet sa novim (a zapravo oduvek istim) licem sadašnjeg predsednika države, koncipiran da se spreče pronevere a tako ušteđena sredstva preusmere u najplemenitije namene (vaspitno-obrazovni sektor, zdravstvenu zaštitu, policiju i slično).

Da bi izbegli razlaganje tenderskih uslova i najdirektnije povezivanje sa specifikacijama „češkog“ proizvođača, navešćemo samo da se apsolutno nijedan kriterijum nije odnosio na Euro NCAP norme bezbednosti, odnosno nije definisan zahtev da ocene na testovima sudara moraju biti, na primer najmanje 4 zvezdice, a verujemo da je Škoda jedina marka koja u Srbiji prodaje vozila koja zavređuju nula zvezdica na ispitima bezbednosti.

Ne verujete? Sigurno ćete primetiti da je za 47 od 48 vozila iz predmeta nabavke, zadovoljavajuće ukoliko poseduje samo dva vazdušna jastuka, ali je zato specificirano da retrovizori moraju biti u boji karoserije?!

Čak ni uz unapred pripremljen dogovor, i tenderske uslove koje bi trebalo da budu postavljeni od strane javnog preduzeća (kupca), a ne kao što je očigledno u ovom (i moru drugih) slučaja, pripremao direktno unapred viđen pobednik na „tenderu“, saučesnici u aferi nisu uspeli da održe proces čak ni u prividnoj usklađenosti sa zakonom, i to ponajmanje zbog toga što nisu uspeli čak ni toliku dozu pismenosti da iskažu kako bi cenu iz ponude zadržali na iznosu koji je prihvatljiv spram konkursnih uslova.

Naime, 26. oktobra, kao i 6. novembra donete su odluke o obustavljanju tendera, iz razloga koji su ponuđaču (čitaj: večitom pobedniku na tenderima) bili nepoznati u momentu dostavljanja tenderske dokumentacije, a odnosili su se na nemogućnost Volkswagen grupe, to jest marke Škoda koja posluje u sastavu nemačkog giganta, da ispuni novouvedene kriterijume testnog ciklusa WLTP.

Dakle, brojni svetski mediji a sa njima i mi smo pisali u više navrata još početkom juna, odnosno 4 meseca pre raspisivanja tendera za nabavku vozila marke Škoda, o tome da će proizvodnja vozila iz VW grupe značajno kasniti zbog propusta vezanih za homologaciju prema WLTP protokolu, a Pošte Srbije uvažavaju opasku generalnog distributera automobila marke Škoda da u vreme podnošenja ponude nije znao za probleme sa izduvnim gasovima vozila iz nemačke grupe??? Mislim… moja sekretarica koja o automobila zna koliko ja o gardenijama je znala, ali diler nije znao?!

Zorana Mihajlović dovodi Alana Forda u Srbiju

Na celu ovu priču, nadovezuje se kao „kec na jedanaest“ i plan republičke vlade da od sledeće godine pristupi subvencionisanju nabavki vozila iz EV i PHEV segmenta. Francuskim sobaricama je namenjena obrazlažuća teza da se tako misli o ekološkim normama i harmonizaciji sa propisima Evropske unije, mada nam tehničke preglede prolaze vozila sa amputiranim DPF filterima, a o reciklaži otpada možemo samo da čitamo u inostranim medijima, dok posmatramo isušivanje malih rečnih tokova kao posledica buduće gradnje malih hidrocentrala. Naravno, investitori su listom inostrani entiteti.

Ovde se zapravo radi o prenosu sredstava sa računa poreskih obveznika Srbije na račune moćnih kompanija, proizvođača (elektro) automobila. Dok postoje, tačnije postojali su, argumenti za dodelu subvencija investitorima koji su podizali postrojenja u Srbiji, u smislu povećanja stope zaposlenosti, društvenog bruto proizvoda države i brojni drugi, u ovom slučaju se direktno promoviše Superhikova filozofija iz popularnog stripa Alan Ford, gde je ideja oteti siromašnim i dodeliti imućnim, koje će očigledno nesrazmerno i lagodno stečeno nepojmljivo bogatstvo dovesti do samouništenja u dekadenciji.

Sve u svemu, neki mediji su ovde, usko sagledavajući probleme, oštricu furioznog besa i kritike usmerili prema direktorki javnog preduzeća Pošte Srbije, neki su iskazali inteligenciju francuske sobarice podržavajući promociju „ekološkog“ koncepta transporta, dok ima i onih koji krive aktuelnu vlast.

Prava istina, viđena očima autora, jeste da je celokupan koncept kriminalizacije našeg društva instaliran od strane uticajnih, jakih i bogatih država, koje svoj najdirektniji interes pronalaze u postavljanju ljudi najslabijeg, najlošijeg i od elementarnih ljudskih vrednosti lišenih karaktera, na vlast. Na taj način, ne samo da je olakšana manipulacija u realizaciji njihovih interesa, već se još važnije, narodu svesnom kriminala koji je uveden i promovisan od strane vrha države, usađuje osećaj nemoći i inferiornosti u odnosu na „nadljude“.

A to je upravo ključan momenat na kome se zasniva moć najjačih država: na u mozak duboko ukucanom osećaju niže vrednosti pripadnicima slovenskih i ostalih „nearijevskih“ naroda, pri čemu se ne misli samo na Nemce.

Zaključak

Moramo da menjamo vlast! Ali ne kao prošli put kada smo umereno korumpiranu i pismenu, reketašku garnituru zamenili gomilom neviđeno halapljivih čobana. Moraćemo to da radimo još narednih tri do sedam puta kako bismo u svakoj iteraciji odstranili delić koruptivne svesti i slabih karaktera.

U suprotnom, gledaćemo kako nam deca odlaze u „Amerike“ a jedino će potomci „Vučića“, „Dačića“, „Brnabića“ i „Stefanovića“ ostati da se među sobom vole i razmnožavaju, dok „Vulini“ pred penziju služe vojni rok koji su eskivirali onda kada je trebalo da se oduže narodu.

Zvezdan Božinović

(4046)