Početna Istorija Poseta Titovom Plavom vozu – Kao da je vreme stalo… (GALERIJE)
Poseta Titovom Plavom vozu – Kao da je vreme stalo… (GALERIJE)
9

Poseta Titovom Plavom vozu – Kao da je vreme stalo… (GALERIJE)

6.52K
9

Za nas Srbe važi verovanje da smo najviše nostalgični od svih naroda nekadašnje Jugoslavije. Dok su drugi jedva dočekali priliku da postanu samostalni, dosta nas još uvek mašta o nekim prethodnim vremenima kada se “lepo živelo jer je svako od firme dobio stan i mogao da priušti novog ‘Stojadina’“.

Znajući sve to, pitam se zašto onda dozvoljavamo da tako bitni delovi naše istorije propadaju. Još pre desetak godina na internetu su osvanule slike raznih retkih modela iz Zastave (kao što su prvi , milioniti i trkački 101, zatim Yugo Elektra i retke verzije 750/850)  kako stoje parkirani na otvorenom prostoru i propadaju, ali oni nisu jedini. Kako sam se uverio tokom posete Srbiji prošlog leta, ista sudbina je zadesila nekadašnji ponos Jugoslavije – “Plavi voz” koji je prešao preko 600.000 kilometara i u kojem je Josip Broz Tito ugostio preko 60 svetskih državnika.

Kako je sve počelo

Kroz svoju istoriju, Plavi voz su vukle tri generacije lokomotiva. Prva serija je bila bazirana na legendarnoj mađarskoj parnoj lokomotivi, MÁV Class 424, koje su za ovu priliku preimenovane u JŽ class 11. Serije 11-015, 11-022 i 11-023 su prefarbane u plavu boju, da bi se razlikovale od ostatka lokomotiva Jugoslovenske Železnice (JŽ) gde se uglavnom koristila zelena boja.

U kombinaciji vagona su bili razni nemački, koji su sačuvani kao ratni plen, a Plavi voz je krenuo sa radom u decembru 1946. godine. Po nekim pričama izbor za voz kao zvanično prevozno sredstvo jednog lidera je pao najviše zato što je Tito teško podnosio letenje, pa je najviše voleo putovanja vozom ili brodom. Sve tri lokomotive su sačuvane do današnjeg dana i nalaze se u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani.

Modernizovanje

Većina nas najbolje poznaje drugu generaciju Plavog voza. Ovaj put posao lokomotiva je poveren Krauss-Maffei iz Zapadne Nemačke, koji je 1955. godine debitovao sa novim dizel-hidrauličnim modelom, DB Class V200. Kompanija se uputila u Tursku, Grčku i Jugoslaviju da predstavi svoje remek-delo, a poseta se definitivno isplatila pošto je JŽ uskoro naručila tri voza sa šest osovina umesto standardne četiri.

Oni su dobili JŽ Series 761 oznaku i to 001 (Dinara), 002 (Kozara) i 003 (Sutjeska) po značajnim bitkama partizana u Drugom svetkom ratu. Krauss-Maffei je proizveo i četvrtu lokomotivu, ali JŽ nije bila voljna za dalju kupovinu, tako da je ona ostala u Nemačkoj. Pored novih lokomotiva, Plavi voz je dobio i potpuno nove vagone koji su proizvedeni u tadašnjoj fabrici “Boris Kidrič” u Mariboru, a dodatni i u fabrici “Goša” u Smederevskoj Palanci. Druga generacija će nastaviti sa upotrebom sve do 1978. godine, a već duži broj godina su parkirane pored garaže Plavog voza na Topčideru u Beogradu.

Treća generacija

Svega dve godine pre nego što je Tito preminuo 1980. godine, JŽ je ponovo modernizovao lokomotive, a ovaj put izbor je pao na EMD JT22CW-2 iz američkog General Motorsa. JŽ je i ovaj put promenila oznaku u Series 666, a pored tri lokomotive sa identičnim imenima kao kod prethodnika, ovaj put je naručen i četvrti primerak koji se zvao “Neretva”.

Treba spomenuti da je General Motors po prvi put razvio šestosovinske lokomotive po narudžbi, što nam govori da su one jedinstvene u svetu. Upravo su “Sutjeska” i “Neretva” vukle Plavi voz s Titovim telom iz Ljubljane u Beograd na sahranu, a do današnjeg dana su u veoma lošem stanju. “Sutjeska” je ponovo puštena u rad 2015. godine, dok na preostale tri nedostaje mnogo originalnih delova i one polako trunu.

Prvi utisak

Tokom posete Plavom vozu u avgustu 2018. godine dočekao me je gospodin Milutin Kesić i ovom prilikom želim da mu se zahvalim što mi je služio kao vodič i dozvolio mi da fotografišem.

Nažalost, veliki broj vagona nije bio u garaži i privatnim vozom je otišao za Crnu Goru, ali iz onoga šta se moglo videti je koliko je sve urađeno sa stilom. Međutim, prvo što me je dočekalo je poveće dvorište, očigledno slabo održavano i mala stražarska kućica koja je, pretpostavljam, nekada bila lokacija na kojoj su samo visoki oficiri imali pristup, što nam govori koliko dobro je Plavi voz zaista čuvan.

Sudeći prema nekadašnjim slikama održavanje je nekada bilo značajno bolje, a danas sve tri Krauss-Maffei lokomotive su zarasle u travi i pristup im je gotovo nemoguć. Na samom ulazu se može videti još jedan stariji vagon, a rečeno mi je da je on iz 1930-ih godina i da je korišćen za snimanje filma “Montevideo Bog te video“.

Mnogo pažnje privlači jedan drugi vagon plave boje iz istog perioda. Prema informacijama koje sam dobio, pripadao je kralju Aleksandru i toliko se dopao Titu da je odlučio da ga kopira. Dok su Titovi vagoni relativno dobro očuvani, onaj koji je pripadao kralju Aleksandru nije iste sreće. Iako se u njemu može primetiti prelepi “Art Deco“ stil, očigledno je da je dugo godina zapušten i da je kompletna restauracija neophodna. Štaviše, u njemu sam zatekao dosta smeća i čak i jednog od radnika kako spava, a u blizini i ostale radnike kako uz pivo i muziku igraju karte u hladu.

Kakav je zaista Plavi voz?

Za one koji su očekivali tehnologiju budućnosti ili neke skupocene materijale, da vas odmah u samom startu razočaram – Plavi voz ih ili nikada nije imao ili su skinuti krajem 1980-ih godina kada su svi vagoni povučeni iz redovne upotrebe. Onaj vagon koji jesam zatekao na Topčideru je Titov lični predsednički apartman.

Za vreme Titove vladavine, ovaj vagon je bio prvi posle dve lokomotive i Tito je u njemu proveo najviše vremena. Cela unutrašnjost je urađena uglavnom u drvetu i to najviše mahagoni, kruška i orah, ali se stil 1970-ih godina sa velikim tepisima i jakim bojama ne može ignorisati. Očigledno je da je ovaj vagon parkiran dugo vremena jer se jako oseća miris ustajalosti zatvorenog prostora.

Ulaskom u ovaj vagon se prvo stiže do Titovog ličnog kabineta sa malim stolom, stolicom i modernim telefonom. Ovaj telefon je u svoje vreme bio tehničko čudo i Tito je preko njega mogao da komunicira ne samo sa lokalnim političarima već i svetskim. Iza njega se nalazi predsednikova spavaća soba, a zanimljivo je da su Tito i Jovanka imali odvojene sobe sa krevetima. S druge strane, kupatilo je bilo zajedničko sa velikom porcelanskom kadom, toaletom i dva lavaboa sa kožnim stolicama. Jovankina soba je bila uređena na identičan način kao i Titova. Zanimljiv je podatak da je vagon imao i klimu, što nije bila česta pojava tokom 1950-ih godina.

Ostali vagoni

Odmah iza predsedničkog vagona je usledio salon (JŽ je imala nekoliko njih) i u njemu je Tito održavao većinu sastanaka. Odlikuje ga poveći sto s dvadesetak stolica, a na svakoj od njih se nalazio grb Jugoslavije. Upravo se na ovom stolu nalazio kovčeg sa telom Tita posle smrti 1980. godine, kada je iz Ljubljane prevezen u Beograd na sahranu. Tu je i desetak fotelja, gde su najveći državni političari vodili dugačke razgovore. Na kraju dana skidanjem slika bi se otvarao prostor za video projektor, a Tito je izuzetno uživao u kaubojskim filmovima i voleo da ih gleda svakodnevno.

Još jedan vagon koji privlači veliku pažnju je onaj koji je sagrađen daleko kasnije i to na lični zahtev Tita. On se izuzetno trudio da održi prijateljske odnose sa svim svetskim liderima, a bezuspešno je pokušavao da ubedi francuskog predsednika Šarla de Gola da poseti Jugoslaviju. Iz tog razloga je proizveden specijalni vagon sa tapacirungom zelene boje, izrađenim od posebnih morskih trava, koja je izvađena iz morskih dubina specijalno za Plavi voz. Međutim, Francuz je održao obećanje da nikada neće posetiti Tita iz razloga što je naredio streljanje njegovog ratnog druga Draže Mihajlovića. Ovaj vagon je na kraju ipak imao svrhu i korišćen je za britansku kraljicu Elizabetu tokom posete Jugoslaviji 1972. godine.

Zatim sledi i vagon-restoran, koji je mogao da smesti 28 osoba, a posebna pažnja je posvećena i kuhinji. U njoj se nalazilo oko 20 frižidera sa raznim namirnicama, a Tito je posebno voleo da jede meso i slatko. Tim kuvara je imao kapacitet za 300 obroka. Iza njih se nalazio možda najbitniji vagon i to onaj energetski, koji je preko svojih agregata napajao električnom energijom sve ostale vagone. On je bio najteži i pod punim opterećenjem, njegova masa je dostizala cifru od 70 tona. I za kraj, 1974. godine su proizvedena i dva vagona za Titove automobile. Oni su bili međusobno povezani, a takođe su imali i perionicu, mehaničarsku radionicu i male prostorije sa toaletom za zaposlene za održavanje automobila.

Pored Plavog voza, u “Goši” su kasnije izgrađeni i gotovo identični vagoni za funkcionere svih republika i autonomnih pokrajina. U garaži Topčidera se danas čuvaju vagoni Republike Srbije i pokrajina Kosova i Vojvodine, dok su ostali u svojim matičnim republikama, odnosno današnjim državama.

U sastavu Plavog voza se nalazi i samohodni motorni salon sa dizel motorom i prikolica salon. Oni su igrađeni u Nemačkoj 1961. godine, a zatim završeni i modifikovani u Mariboru. U njima se nalazi šest kabina, kuhinja i sopstveni izbor grejanja i mogućnosti električnog grejanja iz dizel agregata. Tito se nikada nije vozio u njima i uglavnom su korišćeni za proveravanje pruga pre nego što Plavi voz naiđe.

Bezbednost

Ono šta možda predstavlja najveću nepoznanicu je kakvo je obezbeđenje vladalo po pitanju bezbednosti. Poznato je da su vojska i policija obavezno dežurale na prugama da se spreči potencijalni napad, ali sami vagoni nisu imali preterano veliku zaštitu. Primera radi, prozori nisu bili neprobojni, ali zidovi vagona navodno jesu, jer su bili puni metalne piljevine i mogli su da zaustave municiju najvećih kalibara i gelere iz navedenog perioda. Naravno, na svakom putu Tita je čuvala prava armija vojnika pa i pored mnogobrojnih pokušaja, atentat nikada nije izvršen.

Bezbednosne mere su rađene i na neke druge načine, pa bi tri lokomotive krenule u različito vreme, a publika nikada nije znala u kojoj se tačno nalazi Tito, pa čak i u slučaju napada šanse za uspeh bi bile manje. Krajem 1970-ih godina, kada je debitovala nova generacija aviona, Tito bi putovao na taj način, ali bi Plavi voz krenuo na identičnu lokaciju istovremeno, da bi se zavarao potencijalni neprijatelj.

Performanse

Krauss-Maffei lokomotive su bile tehničko čudo u svoje vreme, a svaku od njih su pokretala dva Maybach dizel motora od 12 cilindara sa oko 2.400 konjskih snaga. General Motorsove lokomotive su imale samo jedan dizel motor sa maksimalsnih 2.240 konjskih snaga. Plavi voz gotovo nikada nije išao brže od 100 km/h, ali je maksimalna brzina iznosila oko 140 km/h, što je i isprobano i na delovima pruge posle Batajnice. Proizvođači su u oba slučajeva ugradili i veće kočnice.

Poslednji let

Tito je preminuo 4. maja 1980. godine, a narednog dana “Sutjeska” i “Dinara” su dovezle njegovo telo iz Ljubljane u Beograd na sahranu u Kuću cveća. Bio je to poslednji put da je Plavi voz korišćen za prvog čoveka Jugoslavije, a tokom 1980-ih godina su ga koristili i ostali političari (najpoznatiji slučaj je bio put Slobodana Miloševića na Kosovo za Vidovdan 1989. godine). Spomenute godine, vagoni su parkirani i nalazili su se u stanju mirovanja sve do pre desetak godina. Tada se Železnica dosetila da bi mogla dobro da ih unovči, pa su ih počeli iznajmljivati svima onima koji su voljni platiti traženu sumu. Posebno interesovanje su pokazali Britanci pa Plavi voz često putuje do Crne Gore i nazad.

Sudbina

Kao što smo spomenuli na početku priče, sve tri parne MÁV lokomotive su sačuvane. Jedna se nalazi u Beogradu pored nekadašnje glavne železničke stanice, druga je u Zagrebu, a treća u muzeju železnice u Ljubljani.

Kada je reč o drugoj generaciji Krauss-Maffei lokomotiva, sve tri su parkirane još od kasnih 1970-ih godina pored glavne garaže Plavog voza na Topčideru. Kao što se može zaključiti po priloženim slikama njihovo stanje je izuzetno loše. Ne samo što su godine neodržavanja ostavile posledice, već sa njih nedostaje i mnogo delova koji su tokom godina ukradeni.

Slike koje sam viđao ranije potvrđuju da je nekada pristup bio dozvoljen u samom ulazu u lokomotivu, kao i u deo gde se nalazi agregat, ali to više nije slučaj i sva vrata su zaključana katancima. Pre nekih desetak godina, Nemačka železnica je poslala ponudu po kojoj je zatražila dve lokomotive na poklon, uz dogovor da o svom trošku potpuno restaurira treću i zatim je vrati Železnicama Srbije. Međutim, iz nekog razloga naši eksperti su odbili ovu ponudu.

Ne baš sjajna sudbina je zadesila i General Motorsove lokomotive. Nedugo nakon što je Plavi voz “penzionisan” 1989. godine, sve četiri lokomotive su ubačene u redovan saobraćaj pa, zahvaljujući svojoj visokoj snazi, korišćene su za vuču teretnih vagona. Na tom poslu su opstale sve do 2010. godine, kada je i njih stigla zaslužena penzija. Ali ni to nije bio kraj. Tokom 2015. godine Železnica Srbije je objavila da je investirala oko 34.000 evra u “Sutjesku” i ponovo je pustila u saobraćaj. “Sutjeska” je izabrana zato što je imala najviše originalnih delova i jedina koja nije zahtevala veća investiranja, a trenutno se koristi u redovnom saobraćaju. Ostale tri General Motorsove lokomotive nisu bile iste sreće.

Kako mi je ranije rečeno, “Kozara” je trebalo da bude u Makišu, ali sam je sreo upravo na Topčideru sa nekoliko zakačenih vagona. Nepoznato je da li je u upotrebi, ali pre tri godine, Železnice Srbije su izjavile da nedostaje oko 20% delova i da se popravka jednostavno ne isplati. “Dinara” i “Neretva” su, po poslednjim informacijama, na Železničkoj stanici u Požarevcu.

Na kraju šta reći…

Da, baš šta reći… Teško je zamisliti da je ova ista lokacija pre samo četrdesetak godina bila jedna od najčuvanijih u Jugoslaviji i da je iz nje izlazio najluksuzniji voz u celoj državi. Danas glavna garaža koliko-toliko pokušava da odoli vremenu i podseća na neke zaista lepe momente, a kada se pogleda kroz šta sve je Srbija prošla u proteklih tridesetak godina, pravo je čudo šta su i vagoni danas u relativno dobrom stanju. Oni su, ipak, izuzetno bitan deo naše istorije i u njima su se nekada vozili kraljica Velike Britanije Elizabeta II, zatim car Etiopije Haile Selasije, premijerka Indije Indira Gandi, generalni sekretar Sovjetskog Saveza Leonid Brežnjev, rumunski predsednik Nikolae Čaušesku, libijski lider Moamer Gadafi i mnogi drugi.

A onda opet, kada bi “zaposleni” posvetili malo više vremena održavanju, a manje na igranje karata i spavanje u vagonu kralja Aleksandra, možda bi Plavi voz privlačio i više posetilaca, jer na ovaj način možete proći pored njega, a da ga pritom nećete ni ne primetite…

 

Zoran Tomasović

 

(6522)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

Ostavite komentar

avatar
Renault Terminator
Gost

Raspala se drzava….raspao se i voz.

Ujka Vanja
Gost

Pokrali su sve….. sto je imalo da se pokrade na Zeleznici……. eto to je slika “visokog strucnog kadra” zeleznice.

moron
Gost

Samo da zahvalim autoru teksta za ovako nešto. I lepo. A i jako tužno.

Yankee
Gost

Zahvaljujem 🙂

Branr
Gost

Hvala puno. Sa zadovoljstvom sam citao tekst i uzivao u prelepim slikama!

Marijana
Gost

Radim na zeleznici i imala sam srecu da mi je posao bio vezan jedno vreme za Plavi voz. Mogu samo da kazem svaka cast autoru teksta, ovakvo nesto nisam do sada procitala. Profesionalno, detaljno, svaka cast.

Izlazeisteran
Gost

Pomenuta “ponuda” nemackih zeleznica , NIKADA nije postojala.
To je legenda nastala na osnovu komentara tokom privatne posete
plavom vozu 1989, grupe rukovodioca nemackih zeleznica.
U periodu 80-ih, te lokomotive su prevlacile teretne vozove oko Subotice,
i potom neispravne prevucene u Topcider.

I jos jedan kuriozitet- Nove lokomotive 666, nikada nisu vozile zivog Tita..
Stigle su 1979-80..

s mile
Gost

Tužno je što sve propada, i pored radnika koji bi mogli ponešto da poprave…utegnu… provetre….
Činjenica je da gde radnici spavaju, ni šefovi nisu bolji, a time i direktori. Državna jasla.

Neko bi od svega napravio istorijsku atrakciju, dobra priča, počisti se prašina, utegnu radnici, i debelo poradi na marketingu, TITO bi mogao da bude debelo interesantan strancima…

DO_YU
Gost

Mi balkanci smo priglup narod. Toliko toga imamo cime mozemo privuci turiste, ali draga nam samo laka para i licni interes.