AR test: BMW Serije 3 316D Modern

Na putevima hodočašća

Na samom jugu Francuske, u Pirinejima, malo mesto poznato pod imenom Lurd (Lourdes) svakodnevno okuplja na hiljade hodočasnika, obiđosmo ga kao i mnoge druge gradove i atraktivnosi u regionu jednim polovnim BMW-om Serije 3, iz 2013. godine.

Pre jedno mesec dana, prilikom večere s prijateljima, postavilo se pitanje gde ćemo provesti novogodišnje praznike, da bi nakon samo par minuta „idejni vođa“ grupe, naša rođaka Natali, predložila da odemo u Pirineje, planinski lanac koji deli Francusku od Španije. Nimalo slučajno jer tamo posedujemo zajedničke prijatelje koji su se po odlasku u penziju instalirali u jednom lepom gradiću po imenu Banjer de Bigor (Bagnères-de-Bigorre), u kojem je ujedno već dve godine njen suprug Milan na „privremenom radu“!

Poseduje čovek građevinsku firmu, te je preko nekih drugih poznanika prihvatio da kompletno restaurira i transformiše jednu staru Couvent (zgrada koja je nekada služila za smeštaj vernika), u desetak luksuznih apartmana. Rečeno urađeno, odmah nakon katoličkog Božića sedosmo u njihov polovni BMW Serije 3, nije mi se dalo da uzmem neki test automobil!

Neću reći da mi se zgadilo da vozim, no nakon desetina hiljada pređenih kilometara sa službenim vozilima, koja po potrebi prebacujem s jednog na drugi kraj Francuske, plus test automobili, došlo je do zasićenja! Uz to zimski uslovi vožnje nose sa sobom izvesne rizike, tako da se potpuno rasterećen smestih za upravljač spomenutog BMW-a, pošto naša rođaka Natali ne voli da vozi na otvorenom putu. Njen suprug je ostao u planinama, tako da dobro natovareni (pored naših stvari poneli smo i dva poveća uljna radijatora) krenusmo nas troje na put u rano nedeljno jutro!

Beše hladna ali suvo, za razliku od vremenskih nepogoda koje su zahvatile Francusku, desetak dana kasnije, palo je toliko snega da ga se ni nakon 35 godina života u Parizu ne sećam. No vratimo se našem „bemvejcu“, koji nakon stotinak hiljada pređenih kilometara, ali s poprilično oštećenom karoserijom i neuglednim enterijerom, funkcioniše kao švajcarski sat!

Naime, ispod njegove haube nalazi se dobro poznati dizel od dve litre, ali u najslabijoj verziji od samo 116 KS, isti ovaj blok razvija 164, 183 i 218 KS u snažnijim izdanjima. Kome je i to malo proizvođač je ponudio i dizelaš 330 D s šest cilindara (258 KS) i 350 D od 3 litre (313 KS), plus silne benzince. Zapravo na muci sam bio da saznam o kom se modelu radi, moji prijatelji se ne optrećuju takvim „sitnicama“, sve dok ne dobih na uvid saobraćajnu dozvolu.

Dakle Serija 3 iz 2013. godine, što znači da se radi o šestoj generaciji (fabrički kod F30), koja je bila predstavljena u oktobru 2011. godine. Nakon berline s četvoro vrata BMW je ponudio i kupeovsku verziju, plus Coupe-Cabriolet i karavan (Touring). Tek informacije radi prva generacija Serije 3 ugledala je svetost dana daleke 1975. godine, zamenivši legendarni model 2002.

Vrlo brzo Serija 3 nametnula se kao referenca u segmentu kompaktnih limuzina (prva generacija dugačka je 4,35 m), pa sve do današnjih dana jedan je od najpopularnih i najpoznatijih modela kuće. Nabrajanje svih generacija i pogonskih jedinica zahtevalo bi desetak strana gusto kucanog teksta, vratiću se zato na voženu, koja je restilizovana 2015. godine.

Inače duža je za 9 cm od prethodne, pete generacije (4,63 m), da bi 2018. godine definitivno ustupila mesto sedmoj generaciji (fabrička oznaka G20). Dakle ukratko objasnih našim prijateljima šta su to pazarili pre godinu dana za deset hiljada evra, što je ubedljivo jeftinije od cene koja se praktikuje. Na tržištu polovnih pronađoh više istih godišta i s istim agregatom za oko 14.000 evra, ali s mnogo više pređenih kilometara, dok su ga ovi uzeli s nekih 70.000 km.

Dobro, koliko sam razumeo radilo se o nekakvom poravnavanju dugova, tako da realna cena nije uzeta u obzir, informacije radi navešću da je ovaj ovaj BMW 2013. godine nov koštao u Francuskoj 37.300 evra! Elem, iako dizeli u Evropi nisu više politički korektni, premijum polovnjaci, dizeli su i dalje na ceni, tako da mogu konstatovati kako su naši prijatelji napravili ‘bonne affaire“ (dobar posao, često upotrebljivan izraz u Francuskoj).

Posebno jer je vozilo malo voženo i bilo je održavano isključivo u ovlašćenom servisu sa svim fakturama, uz dobro očuvano karoseriju. Tako je barem bilo prilikom kupovine, godinu dana kasnije nakon intenzivne upotrebe po pariskom regionu (plus se i njihova ćerka s tek dobijenom dozvolom uključila u priču), situacija se promenila!

Ogrebotina i oštećenja na sve strane, dok je unutrašnjost prava katastrofa. Svetla sedišta su poznata kao osetljiva, a kako se bivši i sadašnji vlasnik bave građevinom, teško je opisati koliko su ista prljava i isflekana. Pre par meseci bilo je nekih neuspešnih pokušaja s dubinskim pranjem, ali je rezultat i dalje katastrofalan…

Šteta, jer je Serija 3 zaista prijatna za boravak, prednja sedišta su udobna i s jakim bočnim osloncima, dok u unutrašnjosti pronalazimo kvalitetnu mekanu plastiku na komandnoj tabli i oblogama vrata. Naviknut na razno razne SUV-ove i krosovere u početku sam poželeo podići sedište, no ubrzo se adaptirah i shvatih da mi odlično „leži“ niska pozicija za upravljačem, posebno na autoputu, kada nije neophodno paziti na svaki santimetar, kao kada se radi o gradskoj vožnji i prilikom parkiranja.

Što se tiče samog agregata odmah je jasno da Serija 3 zaslužuje jači, 116 KS i 260 Nm ne impresioniraju. Dovoljno je za svakodnevnu vožnju, pa i duži put kao u našem slučaju (bezmalo 900 km u jednom pravcu), no od adrenalina nema ništa! Posebno kada je vozilo opterećeno (prazan 1.430 kg), sva sreća te mu odličan automatski menjač s osam prenosa, priskače u pomoć.

Naime, 2011. godine BMW Serije 3 bio je među prvima u segmentu koji je posedovao ovako sofisticiranu menjačku kutiju, ukoliko se ne varam razvijenu od strane nemačkog specijaliste ZF-a. Ručica menjača nalazi se tamo gde smo navikli da bude, osim toga u estetskom smislu veoma je dopadljiva. Prenosi se mogu menjati i ručno, ne ručicama pored upravljača kako je to sada u modi, već samom ručicom, pomerajući je napred/nazad.

Predviđena su i tri režima funkcionisanja motora (standardni, eko i sport), no pod stopalom ne osetih veću razliku između njih. Elem, nedelja ujutru, na praznom autoputu održavam krstareću brzinu od 150 – 160 km/h, uz veoma nizak nivo buke u kabini, veliki analogni obrtomer pokazuje da se motor vrti na nepunih 2.500 o/min. Ruku na srce brzinomer laže, ukoliko je verovati satelitskoj navigaciji čak 8 – 9 km/h, tako da nema opasnosti da me „kresne“ neki mobilni radar, posebno jer i oni imaju obaveznu toleranciju od 10 %.

No na par jačih uzbrdica uverih se da agregat ostaje bez daha, srećom te menjač odmah prebaci u adekvatan, dakle niži prenos, što podiže obrtaje motora i buku u kabini. Zauzvrat, potrošnja je za svaku pohvalu, uprkos realativno velikoj brzini na autoputu zabeležih prosek od samo 5,5 lit (fotografija iznad), putni računar je nakon što sam do vrha napunio rezervoar od 57 litara, pokazao autonomiju od 1.000 km.

Lepo bogami, svi elektromobili koje sam testirao u poslednje vreme morali bi se zautaviti tri puta po pola sata da bi prevalili navedenu kilometražu… Upravo zbog toga, kao i zahvaljujući informacijama koje smo imali, ne bi li izbegli brojne blokade postavljene od strane poljoprivrednika (blokiraju puteve i štrajkuju već nedeljama protiv potpisivanja sporazuma o slobodnoj trgovini između zemalja EU i Latinske Amerike, nazvanog Mercosur), stigosmo brzo i lako do spomenutog gradića Bagnères-de-Bigorre, od 8 hiljada duša!

Ne, nismo se smestili kod prijatelja koji su napustili Pariz i kupili potpuno novu kuću na sprat od 160 m2, po ceni jedne gansonjere u Parizu (320 hiljada evra), već u izajmljenu kuću mog drugara Milana. Neverovate su razlike u cenama nekretnina i iznajmljivanja istih, bogami i mnogi lokalni proizvodi su znatno jeftiniji, zbog čega francuski penzioneri sa skromnim penzijama sve češće napuštaju velike gradove, pa čak i Francusku, sreću traže južnije, u Španiji i Portugaliji, odnosno s druge strane Mediterana u Maroku.

Elem, lep gradić, između ostalog poznat po termalnim vodama i banjama, zbog čega smo za nedelju dana čak tri puta bili na fantastičnim bazenima, pokrivenim i otkrivenim, gde je vodu čak i neophodno rashladiti na 38° C! Našeg druga Milana malo sve to interesuje, kao što rekoh tamo je zbog biznisa, sutradan po dolasku sav ponosan pokaza nam šta su on i njegova ekipa uradili i šta im još ostaje u narednih godinu dana!

Ukoliko se neko zapitao zašto otići na drugi kraj Francuske, kad u Parizu ima stalno ponuda za slične radove, odgovor je jednostavan, zbog pristupa gradilištu!? Naime parkirati se s dostavnim vozilom ili kamionom kako bi se isporučio materijal postalo je nemoguće u gradu svetlosti, pošto je dole potpisani svojevremeno bio član iste ekipe, nije bilo dana da nisam „popio“ po par kazni, svaku u visini od najmanje 75 evra, pa do više stotina evra.

Dobro se sećam da su Milanu pre par godina blokirali račun zbog neplaćenih kazni, da bi po uplati jedne „jače“ fakture, banka odmah uzela, pazite sad, 13.000 evra! Reče mi čovek kako za dve godine, koliko traju radovi u Pirinejima, nije dobio nijednu kaznu, iako je zgrada na kojoj radi u centru grada, odmah pored puta.

Jednostavno u manjim sredinama postoji tolerancija i nema video nadzora zbog kojeg sam prvog dana Nove godine dobih kaznu od 135 evra, samo zato što sam se zaustavio ispred železnicke stanice Gare de Lyon u Parizu na 30 sekundi, kako bi ćerka izašla iz kola i izvadila kofer iz prtljažnika! No manimo se posla i ružnih tema, na odmor smo otišli kako bi obišli region, te se drugog dana boravka uputismo u podnaslovu spomenuto mesto Lourd (Lurd), poznato svim hrišćanima sveta!

Između verovanja i realnosti

Grad Lourdes (Lurd) smešten je u podnožju Pirineja i svetski je poznat po ukazanjima „Blažene Djevice Marije“, koja je nazvana Gospa Lurdska. Ovo svetilište jedno je od najposećenijih na svetu, odnosno za Rimokatoličku crkvu četvrto je po važnosti! Svojevremeno Lurdes je bio mali trgovački grad, iznad kojeg je u to vreme najistaknutiji deo bio utvrđeni dvorac iznad grada, koji smo isto tako obišli.

Nakon ukazanja Device Marije devojčici Bernadici Soubirous, Lurdes se razvio u ogromno turištičko odredište. Danas Lurdes ima populaciju od oko 17.000 stanovnika, ali je sposoban prihvatiti i do 5.000.000 hodočasnika i turista svake sezone. Lurdes je drugi grad u Francuskoj po broju hotela, odmah iza Pariza, s 270 hotela i oko 24.000 ležajeva.

Priča zapravo počinje januara 1844. godine, kada se rodila Marie-Bernade Soubirous, tada ćerka lokalnog mlinara. Krhkog zdravlja bila je najstarija od devetoro dece ove siromašne porodice, bolovala je od kolere, astme i drugih bolesti. I onda, 1858. godine, kada je napunila 14 godina, tvrdila je da joj se ukazala „Blažena Djevica Marija“ u pećini Massebielle, gde je kasnije postavljen kip Gospe od Lurdesa, odmah iznad ulaska (pogledajte slike, kako u uvodu, tako i ispod).

E sad ima tu čitava priča za koju nisam siguran da ste zainteresovani, zato ću da skratim, Maria-Bernade je navodno 11. februara 1858. došla u pećinu da skupi drva za vatru, kada jos se o prvi put ukaza Gospa. Tako je bilo još 16 puta i svaki put je Gospa imala neku poruku, u jednom od tih predskazanja posavetovala je Mariju-Bebade da se opere u skrivenom potoku u pećini, nakon čega je njena paralizovana ruka izlečena, da bi u poslednjem javljanju Gospa rekla kako je „bezgrešno začeta“.

Ovo je bio presudan podatak za priznavanje autentičnosti Bernardičinog viđenja od strane Rimokatoličke crkve. Naime, samo 4 godine ranije, 1854. godine, papa Pie IX. proglasio je dogmu o Marijinom bezgrešnom začeću. U ono vreme samo su retki znali da se u Rimu raspravljalo o pitanju Marijinog bezgrešnog začeća, svim crkvenim istražiteljima je bilo potpuno jasno da neuka i nepismena mlinareva kći Bernardica nije mogla sama izmisliti i razumeti važnost koju joj je Gospa rekla u viđenju.

Kada su se događala mnoga ukazanja, uz Bernardicu su obično bili prisutni lekari i policajci koji bi je potom ispitivali. U početku sveštenici su bili skeptični, no samo 4 godine kasnije, 1892, biskup je ukazanje proglasio vernim, te je ubrzo sagrađena Bazilika na kamenu pećine Massabielle. Godine 1883. postavljen je kamen temeljac i druge crkve, koju možete videtei na slikama, prva nije bila dovoljno velika.

Sagrađena je u podnožju bazilike i posvećena je 1901, te nazvana Crkva Krunice. Nikada jedno svetilište nije privlačilo tolike mase ljudi, na kraju 1908. godine, kada se slavila pedeseta godišnjica ukazanja, svetilište je posetilo preko pet miliona hodočasnika. No broj hodočasnika koji su sami došli neuporedivo je veći od onih koji dolaze organizovano u grupama. Moraju se dodati i posetioci koji ne dolaze kao hodočasnici, ali koje privlači religiozni osjećaj ili ponekad jednostavno želja da vide ovo nadaleko čuveno mesto, kao što je moja malenkost (i naših prijatelja).

Komunističko dete, koje je odraslo i vaspitavano u duhu „bratstva i jedinstva“, u kući gde se nisu slavili Božić, Uskrs niti slava, teško je ubediti u gore napisano… Elem, od ukupnog broja hodočasnika, oko pola miliona dolaze iz ostalih država sveta, to jest iz čitave Evrope, SAD, Brazila, Bolivije…

Navodno svetilište je od 1860. godine posetilo preko 200 miliona hodočasnika, računajući brojne sveštenike, nadbiskupe i pape. Još zapaženije od gomile hodočasnika je navodno niz čudesnih ozdravljenja koja su se dogodila pod zaštitom svetilišta. U prvoj polovini od kada postoji, zapisano je 3.962 ozdravljenja od raznih bolesti. Po zidovima crkve nebrojene su zahvalnice gde se mogu videti imena i prezimena svih ljudi koji su ozdravili, datum ozdravljenja, ime bolesti i doktora koji je to potvrdio, mada se pretpostavlja da ih ima znatno više, mnoga ozdravljenja jednostavno nisu prijavljena.

Podaci o ozdravljenjima dostupni su svim lekarima, bez obzira na njihovu nacionalnost ili versku pripadnost. Upravo zbog toga prosečno oko 300 priznatih lekara godišnje poseti ovo mesto, ne bi li se sami uverili ima li mesta verovanju… Prirode bolesti od koje ljudi ozdrave, kao što su živčani poremećaji, često se spominju, no oni čine samo deo od ukupnog broja ozdravljenja, navode se i bolesti kao što su tuberkuloza, tumori, slepoća, gluvoća…

Rimokatolička crkva tvrdi da ne postoji nijedan prirodni uzrok sposoban učiniti tolika ozdravljenja koja su se dogodila u Lurdesu, kažu da ih je učinio sam Bog. Oni koji su odbijali verovati u Božju intervenciju tražili su znastvene dokaze u hemijskom sastavu vode iz izvora u pećini (sada smeštena u česme), ali je nakon silnih analiza službeno objavljeno da u njoj nema nikakvih lekovitih prirodnih sastojaka.

Uprkos tome, svi posetioci, vernici ili ne, natoče silne flaše i kanistere s vodom, upravo kao moja supruga, iako se ne zna pošteno ni prekrstiti. Mogu još i da razumem što je ponela za nas, ni sam ne znam koliko flaša, koje sam satima vukao u kesama, plus flaše za njene prijateljice, kojima ih je obećala!

Za one koji nisu poneli adekvatne posude, u samom gradu, koji je pretvoren u ogroman religiozni šoping centar, mogu se kupite flašice svih dimenzija i oblika. Nakon što se napune „svetom“ vodom, poželjno je ući u pećinu i rukom ili flašicom trljati njene zidove, za šta je ponekad neophodno čekati više sati u nepreglednom redu! Pojedini piju vodu ili se peru njome iako je ledena u sred zime, odnosno izlažu bolesne delove tela. Mi donesosmo kući nekoliko kanistera od po pet litara, u šali rekoj mojoj „starki pravoslavki“ (supruzi u prevodu) da napuni kadu, ko zna možda će se podmladiti i prolepšati :-).

Nebu pod oblake

Nakon Lurdesa nas duhovni vodič Natali predvidela je odlazak u planine, udaljene jedva pedesetak kilometara. Ne u neki običan skijaški centar, kroz koji smo evidentno prošli i popili kafu, ali samo zato da bi se odatle kabinom popeli na najstariju astronomsku opservatoriju na svetu i najvišu u Evropi, poznatu pod imenom Pic du Midi de Bigorre.

Smeštana na 2.876 metara nadmorske visine, pruža predivan pogled na planinske vrhove Pirineja, od kojih najviši dostiže 3.404 metra. Idealna prilka da provozam naš BMW i po krivudavim planinskim putevima, tim gore po putnike na zadnjim sedištima! Ovi brzo smiriše moj elan glasnim negodovanjem, sve u stilu imaš tvoje test automobile pa se sam iživljavaj na njima kad se vratiš…

OK, uverih se ipak da se vozilo zdravo ponaša na putu, koji dobrim delom beše suv, tek pri vrhu zimske gume na zadnjim točkovima postale su neophodne. Svi verovatno znate da Serija 3 ima pogon na zadnje točkove, odnosno na sva četiri ukoliko se radi o integralnom pogonu uz snažnije verzije.

Motor je opet pokazao da je kratkog daha, pređoh zato na ručno menjanje brzina kako bi ga držao u višim obrtajima, što se nije dopalo mom Milanu, prebaci mi kako mu mučim motor! Ne, ne, ovom je baš trebalo da se malo produva, dan ranije upalila se signalna lampica „check engine“, što su odmah saznali u servisu BMW-a u Parizu gde se održava automobil, te su mu poslali poruku na mobilni telefon da svrati do njih!

Elem, popesmo se do nekih 1.400 m nadmorske visine do spomenutog skijaškog centra, kome je po nedostajalo malo više snega. Jer Pirineji nisu Alpi, s istoka i zapada nalaze se dva mora, to jest Atlanski okean i Mediteran, tako da tople vazdušne struje brzo otope snežne padavine. Odatle se svi potrpasmo u kabinu sposobnu primiti četrdesetak putnika i pravac ka vrhu, uz obavezno presedanje na pola puta u drugu kabinu, iste veličine.

Inače izgradnja ove opservatorije započela je daleke 1875. godine, zahvaljujući privatnim ulaganjima dvoje entuzijasta, izvesnog Charles du Bois de Nansouty i Celastin Xaviera. Početkom dvadesetog veka na vrhu je konstruisana botanička bašta i instaliran prvi teleskop prečnika 50 mm, jedan od tada najvećih u svetu.

Prednost ove opservatorije je velika čistoća vazduha i odsustvo bilo kakvog parazitskog osvetljenja, što je dovelo da brojnih otkrića na polju astrologije, problem je bio kako u zimskim uslovima stići do stanice sa svim neophodnim namirnicama i opremom. Tek nakon Drugog svetskog rata izgrađene su nove kupole, stanica je ujedno proširena, da bi struja stigla 1949. godine, do tada snabdevanje energijom vršilo se preko baterija i agregata.

Nakon toga, 1952. godine, izgrađena je prva žičara s minijaturnom kabinom, što je omogućilo pristup opservatoriji u bilo koje doba godine. Kako je u međuvremnu francuska država preuzela upravljanje opservatorijom, 1994. poželela ju je zatvoriti iz ekonomskih razloga, no tome su se suprostavili odgovorni iz regiona, preuzeli finansiranje opservatorije i otvorili je za turiste, tako što je napravljena veća kabina.

Značajni radovi započeli su 1996. godine, da bi četiri godine kasnije turisti mogli posetiti opservatoriju, njen muzej i gastronomski restoran, pa čak i prenoćiti. Nismo spavali ali smo uživali u predivnom pogledu i rafinirnom ručku, cena po osobi za jednu ovako zadovoljstvo iznosi 65 evra (ručak i žičara).

Naš aktivni odmor nastavili smo odlaskom do Španije, trebalo je preko planinskog venca prevaliti još oko 50 kilometara da bi se našli u jednom omanjem gradiću nazvanom Bossost. Ovde se nije radilo o turizmu, iako smo se naravno prošetali i pojeli nekoliko ukusnih „tapasa“, već o šopingu, Španija je za mnoge stvari daleko jeftinija.

Recimo cigarete u Francuskoj u proseku koštaju 13,5 evra paklica, dok su u Španiji upola jeftinije, što se odnosi i na maslinovo ulje (bidon od 5 lit platio sam 30 evra). Pametni Španci napuniše gradić silnim supermarketima u kojima su Francuzi većinski kupci, pored cigareta za gospođu Rajković (dozvoljena su četiri boksa po osobi, to jest 800 cigareta) i maslinovog ulja, kupismo nešto šunki, sireva, higijenskih proizvoda i veoma dobrog vina iz regiona Rioha!

Jeftinije jeste ali „pukosmo“ ipak dobrih 400 evra za cigarete i „klopu“, hajmo kući dosta je bilo trošenja para! Kad rekoh kući, nisam mislio na Pariz već kuću od prijatelja, gde dočekasmo i Novu Godinu. Ništa uzbudljivo, deset metuzalema za trpezom prepunom specijaliteta koje Francuzi obožavaju za praznike, kao što su ostrige, fuagra (jetra od tovljenih guski ili patki), dimljeni losos, škampi, punjeni puževi, sirevi, kao i lokalni specijaliet, neka vrsta testinina sa slaninom u topljenom siru.

Ma ubilo se za infrakt ili u najmanju ruku giht, bogami previše proteina i alkohola, plus nedovoljno vode, podigoše mi nivo mokraćne kiseline u krvi (L’acide urique), počeo je opasno da me boli i natiće zglob desnog nožnog palca! Srećom te sa sobom ponesoh izuzetno efikasan lek poznat pod imenom Colchicine (kupuje se samo uz recept jer u sastavu ima i morfijum protiv bolova), ujedno postadoh vegetarijanac na par dana i naterah se da dnevno pijem par litre vode, te me brzo prođe ova retko bolna boljka!

Savet za one koji ponekad imaju problema s gihtom, smanjite unos proteina životinjskog porekla (posebno iznutrice i gore navedene morske đakonije), pivo i žestinu, te navalite na vodu kako bi se „isprali“ bubrezi, plus spomenuti lek. A kada vas prođe kriza, tj upala, po jedna tableta Alopuriniola od 125 mg dnevno, pa tako do kraja života… Kažem ovo jer sam često bio u raspravi s pojedinim prijateljima iz Srbije koji su mi pričali bajke o čudotvornoj biljci zvanoj čuvarkuća…

O ostalim znamenostima koje smo posetili i videli mogao bih napisati roman, verujem da sam i sa svim gore navedenim „smorio“ pojedine čitaoce. Dakle prepuštam vam da pogledate slike još jednog srednjovekovnog zamka koji je navodno pripadao Templarima, a meni je poslužio kao pozadina za fotografije BMW-a.

Spomenuću ipak još jedno mesto koje se smatra jednim od najlepših sela u Pirinejima, radi se o St. Bertrand de Comminges, u čijem se centru nalazi katedrala St. Marie, nesvakidašnje lepote. Ne toliko spolja, fascinira pre svega njen enetrijer, gde je u samo srcu predivna sala od rezbarenog drveta iz 15. veka, i ogromne crkvene orgulje.

Zaista impresivno, ponavljam još jednom da sve to nema veze s religijom, jednostavno radi se prelepim istorijskim objektima koje je greota ne obići. Greota je bilo i „preskočiti“ subotnji ručak na pijaci, naime u gradu u kojem smo se odseli subotom je velika pijaca, gde dođu brojni proizvođači iz okolnih mesta i sela.

Iako je u Francuskoj trenutno velika ekonomska kriza, ne bi trebalo smetnuti s uma da je i dalje prva poljoprivredna sila u Evropi, odnosno druga u svetu. Nema šta nema na toj pijaci, a u njenom zatvorenom delu, jedna vrsta ogromnog restorana, gde se jede i pije s nogu. Nas dvadesetak (dođoše jos neki prijatelji od prijatelja), pojedosmo i popismo more belog vina, škampi, ostriga, tapasa, sardina… Sve u izvrsnom raspoloženju, na kratko zaboravih na giht! Fotografije su gore negde u galeriji.

Malo po malo prođe tih nedelju dana, opet punjenje „bemvejca“ do maksimuma, iako je njegov prtljažnik nešto veći nego li kod prethodne generacije, 480 lit ne beše dovoljno za nas troje, svašta smo nakupovali. Nešto je moralo i na sedište pozadi a nešto kod Milana „batimanca“ (građevinara), koji nas je pratio svojim Renaultom Trafficom.

Ja iskoristih priliku i smestih se na zadnju klupu, k’o velim da malo odmorim i proverim koliko na njoj ima postora. Osim što je duža i šira šesta generacija ima i za 50 mm veće međuosovinsko rastojanje. Prostor za kolena je dobar, dve osobe od recimo 180 – 185 cm, osećaju se prijatno. Poleđina prednjih sedišta kod vožene verzije su izdubljena, nažalost bez džepova za odlaganje sitnica.

Čak je i prostor za glave zadovoljavajuć, dobrim delom zahvaljujući velikom nagibu naslona. Treća osoba nema ovde šta da traži, masivan naslon za laktove je ispupčen i tvrd, dok je tunel za transmisiju izuzetno širok. Što se tiče spoljašnjeg izgleda verujem da nema potrebe trošiti reči, Serija 3 iz generacije u generaciju lagano evoluira, stil je isti, jedino su detalji, kao što su svetlosne grupe i prednja maska, izmenjeni.

Posve logično, ne menja se ekipa koja dobija, bez obzira na generaciju, Serija 3 je lepa i privlačna limuzina. Bez sumnje i dobra, iako su ukusi kupaca danas nešto drugačiji, mnogi daju prednost SUV-ovima, te im i BMW izlazi u susret. Mi se vratismo kući nakon sedam veoma dinamičnih dana, ne odmorih se kao što sam planirao jer je program bio preterano ambiciozan.

Tim gore po mene, jer već sutradan po povratku opet krenuh na put, ovoga puta službenim kolima, pa još i po veoma lošim vremenskim uslovima kao što su sneg i oluja. Došla je s Atlantika i „počistila“ Francusku s istoka ka zapadu, vetar je dostigao brzinu od preko 200 km/h.

Otkazaše i sve vozove, te ostadoh „zarobljen“ u gradu Nantu (jug Bretanje), te tako propustih novi Citroen C5 Airccros PHEV/195, koji sam rezervisao na test vožnju. Šta da se radi, ne mogu da se kloniram, test je pomeren za kraj januara, zbog obaveza i spomenutih vremenskih uslova biće ih ređe nego što sam želeo i planirao…

Tekst i slike: Perica Rajković

(66)