Najveći protivnik američkog bombardera B-2 jeste kiša koja narušava nevidljivost letelice
Američko ratno vazduhoplovstvo zaključilo je da je nerealno raspoređivati bombardere B-2 bez zaštitnih hangara.
Iako se često predstavljaju kao jedni od najmoćnijih i najnevidljivijih bombardera na svetu, inženjeri su godinama ukazivali na to da su bombarderi B-2 izuzetno osetljivi na kišu. Izveštaji su pokazali da je njihova radarski nevidljiva obloga podložna pojačanoj eroziji u kišnim uslovima.
Prema dostupnim podacima, dizajnerski nedostaci bombardera vrednog oko dve milijarde dolara omogućavali su zadržavanje vode u različitim odeljcima, kanalima i ventilima. Upravo su ti problemi bili odgovorni za pad B-2 bombardera nazvanog Spirit of Kansas 2008. godine.
Izveštaj američke Vladine kancelarije za reviziju (GAO) pokazao je da su bombarderi B-2 osetljivi na ekstremne klimatske uslove, vodu i vlagu. Izloženost vodi ili vlazi može oštetiti pojedine površine koje doprinose niskoj uočljivosti letelice. Takođe, nakupljanje vode u odeljcima, kanalima i ventilima može dovesti do otkazivanja pojedinih sistema.
Ukoliko se nakupljena voda zaledi, može biti potrebno i do 24 sata da se potpuno otopi i ispusti. Zvaničnici Ratnog vazduhoplovstva naveli su da je malo verovatno da će osetljivost letelice na vlagu i klimatske uslove, kao i potreba za kontrolisanim okruženjem radi popravki problema sa niskom uočljivošću, ikada biti u potpunosti rešeni, čak i uz unapređene materijale i procedure održavanja.
Zbog toga je Ratno vazduhoplovstvo odlučilo da je nerealno raspoređivati B-2 bez hangara, kako je prvobitno bilo planirano. Razlog je to što se pokazalo da pojedini materijali za smanjenje uočljivosti nisu onoliko izdržljivi koliko se očekivalo i da zahtevaju dugotrajno održavanje, često u ekološki kontrolisanim skloništima nakon svakog leta.
Operativni testni izveštaj za privremenu verziju letelice naveo je da B-2 zahteva često i dugotrajno održavanje, kao i da je osetljiv na ekstremne klimatske uslove i vlagu. Testiranja su pokazala da su pojedini materijali za smanjenje uočljivosti bili oštećeni pri svakom letu, a njihova popravka činila je čak 39 odsto od ukupno 80 radnih sati održavanja po satu leta tokom testiranja.
To je, prema starom izveštaju, oko tri puta više od sledećeg najvećeg faktora koji je zahtevao održavanje, a to je struktura same letelice.
Podaci su takođe otkrili da su problemi sa materijalima za smanjenje uočljivosti značajno uticali na procenat vremena tokom kojeg je B-2 bio delimično ili potpuno sposoban za izvršenje misije. Kada se problemi sa nevidljivošću nisu uzimali u obzir, stopa operativne spremnosti iznosila je 66 odsto u dvanaestomesečnom periodu zaključno sa martom 1997. godine. Međutim, kada su u obzir uzeti i problemi sa niskom uočljivošću, ta stopa je za isti period drastično pala na svega 26 odsto.
Kiša nije samo narušavala nevidljivost i povećavala potrebe za održavanjem – imala je ulogu i u uništenju jedne letelice. Američko ratno vazduhoplovstvo je 2008. godine objavilo sažetak istrage nesreće B-2 koji se srušio u vazduhoplovnoj bazi Andersen na Guamu. U izveštaju je navedeno da su iskrivljeni podaci o strujanju vazduha doveli do pada neposredno nakon poletanja, pri čemu je posebno istaknuta „vlaga u transduktorskim jedinicama na levoj strani letelice tokom kalibracije sistema za prikupljanje vazdušnih podataka“, kako prenosi Jalponik.
Prema izveštaju, premazi su dugo predstavljali hroničan problem za B-2, sve dok kompanija Northrop nije razvila mašine koje omogućavaju dosledniju primenu traka i završnih slojeva spoljašnje obloge. U istom kontekstu, navodi se da se kod novijeg bombardera B-21 premazi nanose kao završni korak u proizvodnji, što bi trebalo da doprinese većoj izdržljivosti i pouzdanosti.
AutoRepublika
(91)
