Zanimljivost dana: Le Monstre
Postoje trenuci u istoriji automobilizma koji prevazilaze granice onog što nazivamo „sportskom pričom“. To nisu samo pobede, rekordi ili trofeji, već trenuci kada se različite grane inženjeringa, kulture i društva ukrste u jednoj, gotovo mitskoj tački. Priča o vozilu kome su francuski mediji dali nadimak Le Monstre (čudovište) nije samo priča o trci, niti samo o automobilu. To je priča o jednom čoveku, jednom vremenu, i o tome kako je deo američke vojne avijacije završio u francuskoj trci izdržljivosti – 24 časa Lemana.
Godina je 1950, samo pet leta nakon završetka Drugog svetskog rata i Evropa je još uvek u saniciji rana. Ali duh takmičenja, izazova i inženjerskog nadmetanja, naročito u auto-moto sportu, nije mogao biti ugušen. Trkanje se polako vraća, a uzbudljivost predratnog doba pokušava da se rekonstruiše i oživi.
Ipak, staza „Circuit de la Sarthe“ u Lemanu nije netaknuta dočekala novo doba. Tokom rata je korišćena kao vojni aerodrom i to prvo od strane britanskog RAF-a, a potom, nakon pada Francuske, od strane nemačke jedinice Luftwaffea. Gvozdeni ptice poput Messerschmitta i Focke-Wulfa su rulale istim asfaltom kojim će uskoro juriti trkački bolidi. Povratak u normalu nije bio ni lak ni brz, a tek 1949. godine, Leman ponovo dobija šansu da zablista.
Ali pravi spektakl je tek dolazio, a njegovo ime je bilo Brigs Kaningem. Reč je o čoveku koji je bio oličenje američkog sna – iz bogate porodice, unuk finansijskog direktora kompanije „Procter & Gamble“, sa svim prednostima koje takvo poreklo nosi.
Ali umesto da se povuče u udobnosti visokog društva, Kaningem je tražio izazov. Pronašao ga je prvo na vodi, kao skiper i pobednik prestižnog takmičenja po imenu America’s Cup, a zatim i na asfaltu, kao trkač i konstruktor. Još kao mladić, pokazivao je neobične sklonosti. Sa stricem ugradio je u jednoj od ranih avantura motor iz aviona nazvanog Hispano-Suiza na šasiju predratnog Dodgea.
Godine 1939. gradi “Bu-Merc” — automobil koji je spojio školjku Mercedesa SSK-a i šasiju Buicka Centuryija s njegovim motorom sa osam cilindara. Reputacija inženjerskog ekscentrika, ali i ozbiljnog trkača, bila je osigurana. Kao i svaki američki vizionar, Kaningem nije imao nameru da se pridržava pravila koja bi ga sputavala.
Međutim, Leman je bio i ostao sveti hram evropskog trkanja, sa strogim propisima. Pravila su jasno zahtevala da učesnici proizvedu najmanje dvadeset primeraka automobila koje žele da prijave na trkanje, između 1. januara 1947. i 21. avgusta 1950. godine.
Za prosečnog entuzijastu, to bi bio nepremostiv problem, ali Brigs nije bio prosečan. U kombinaciji sa podrškom glavnih ljudi ovog takmičenja, finansijskom moći, kao i organizovanjem sopstvenog tima, sa logistikom, mehaničarima i rezervnim vozilima, Kaningem uspeva da pređe sve birokratske prepreke.
Plan je bio jednostavan, ali genijalan. Iskoristiti pouzdanu Cadillacovu mehaniku, posebno novi V8 radne zapremine 331 kubnog inča (5,4 litra) iz modela Series 61, i obaviti ga karoserijom oblikovanom od strane stručnjaka za avione. Tako nastaje jedan od najčudnijih ikada viđenih automobila na ovoj slavnoj francuskoj stazi.
Kako bi stvorio idealnu aerodinamičku formu, angažuje Havarda Vajnmena, stručnjaka za aerodinamiku iz Grumman Aircraft Engineering Corporationa, tada najuglednije američke avionske kompanije. Grumman je već bio poznat po avionima iz Drugog svetskog rata kao što su Hellcat, Bearcat, Wildcat, a upravo tih godina je razvio F9F Panther, prvi američki borbeni mlaznjak u službi mornarice. Ovaj je imao pristup Grummanovom tunelu za testiranje aerodinamike i tu, u svetlu metalne konstrukcije i ventilatora, nastajao je Le Monstre.
Karoserija je bila avangardna: nisko spušten prednji deo, centralni otvor za vazduh, bočni kanali koji su usmeravali protok kroz vozilo, a ne oko njega, sužen zadnji kraj u obliku suze. Vetrobran je bio jedva parče pleksiglasa. Čitav automobil izgledao je kao da je sleteo s obližnjeg nosača aviona, a ne kao da se sprema da startuje na Lemanu.
Kaningem sklapa dva automobila. Prvi, poznat kao Petit Pataud („Mali pas“), bio je manje izmenjen Cadillac, gotovo serijski model sa dorađenim karburatorima. Drugi – Le Monstre („Čudovište“) – bio je potpuno novi entitet, stvoren da pokida vazduh na pravcu Mulsannea, da izazove podsmeh i divljenje istovremeno.
Motor u Le Monstreu imao je čak pet karburatora. Bilo je to rešenje koje je maksimalno koristilo dozvoljene rupe u pravilniku. Snaga se kretala između 150 i 160 „konja“, što za 1950. godinu nije bilo malo, pogotovo uz tako niski koeficijent otpora vazduha.
Francuski novinari su se smejali kada su prvi put videli automobil. “Le Monstre,” rekli su ili u bukvalnom prevodu – Čudovište. Ali niko se nije smejao kada je start trke oglasio početak onoga što će postati američka trkačka legenda. Trka je bila sve, samo ne glatka. Kaningem već u ranim satima izleće sa staze i zakucava se u pesak. Ali, umesto da odustane, izlazi iz vozila i rukama kopa kako bi oslobodio točkove i to bez pomoći, a onda vraća se u automobil i nastavlja trku.
Iako je Le Monstre bio sporiji u krivinama, na pravcima je bio nezaustavljiv. Automobil je tokom noći preuzimao pozicije, milimetar po milimetar, sve do završetka na jedanaestom mestu, oko 24 kruga iza pobedničkog modela Talbot-Laga T26 GS Biplacea. Odmah iza Petit Patauda, koji je završio deseti. U trci bez trofeja za njih, Kaningem je odneo nešto vrednije – poštovanje. Leman je bio poražen ne snagom, već genijalnošću i upornošću jednog Amerikanca.
Nakon trke, ni Le Monstre ni Petit Pataud nikada više nisu vozili. Oba su sada deo kolekcije Instituta Revs u američkoj saveznoj državi Floridi. Kaningem, ne zadovoljan samo spektaklom, sledeće godine se vraća i to sa sopstvenim automobilom, sada pokretanim Chryslerovom mehanikom. Tokom ranih pedesetih, stvara seriju trkačkih automobila, uključujući i Cunningham C-4R i C-6R sa motorima Offenhauser.
Veruje se da su upravo njegovi automobili prvi nosili trkačke pruge – legendarne bele linije koje danas krase brojne trkačke automobile širom sveta. Mada se ta tvrdnja i danas osporava, nema sumnje da je Brigs Kaningem bio pionir u mnogim aspektima automobilskog sporta, kako estetski, tako i inženjerski.
Njegova priča nije završena u Francuskoj 1950. godine. Naprotiv, to je bio samo početak. Kaningem se tokom prve polovine pedesetih potpuno posvetio pokušajima da u američkom automobilu, dizajniranom i napravljenom u SAD-u, osvoji Leman. Shvatio je da mu improvizacije i inženjerski trikovi više neće pomoći, ako želi da zaista konkuriše, moraće u skladu sa pravilima da proizvede homologovane automobile.
Tako su nastali automobili kao što su C-3, cestovna verzija trkačkog modela, koji je imao dovoljno primeraka da zadovolji sve zahteve. Pokušaji su kulminirali 1954. godine sa C-6R, trkačem sa motorom Offenhausera koji je, iako legendaran na američkim ovalima, bio egzotičan izbor za evropsku trku izdržljivosti. U trkačkom smislu, nije doneo pobedu (završio je na trećoj poziciji), ali je dodatno osnažio reputaciju Kaningempvog tima kao jednog od najinovativnijih i najhrabrijih u tom periodu.
Nastavio je da se trka sve do 1963. godine. Te godine, konačno je zatvorio vrata svog tima i povukao se iz aktivnog takmičenja. Ali, ono što je ostalo iza njega bila je daleko veća ostavština od pukog broja pobeda ili podijuma. Bio je vizionar, most između američkog entuzijazma i evropske tradicije. Njegov pristup je bio kombinacija sirove snage, finansijske moći i inženjerske radoznalosti – što je Leman, kao svetilište motosporta, znao da prepozna i da poštuje.
Kaningem je 2003. godine primljen u Međunarodnu kuću slavnih automobilskog sporta, inače iste godine kada je preminuo, u 96. godini života. Ostao je upamćen kao jedan od retkih Amerikanaca koji su uspeli da ostave neizbrisiv trag u sportu koji je, tada kao i danas, bio čvrsto ukorenjen u evropskoj tradiciji. Automobili Le Monstre i Petit Pataud i danas stoje kao svedoci tog zlatnog doba – ne samo trkanja, već i vere da individualna vizija i inženjerska smelost mogu promeniti tok istorije.
Kada ih pogledate, nećete videti samo čelik, zakovice i motore V8. Videćete duh jednog čoveka koji nije pristajao na „ne može“…
Zoran Tomasović
(18)
