Stalno usavršavanje kao životni stil i produžetak životnog dometa
Negde s proleća 2022. godine sam prekinuo višedecenijski motociklistički duboki san, kada sam ponovo seo za guvernal. Transformacija sopstvenih vozačkih veština od tada do danas je impozantna. Ogleda se i u tehnici vožnje, samoj po sebi, ali i u percepciji potencijalnih rizika i opasnosti u današnjim saobraćajnim okolnostima.
Što se tiče tehnike vožnje, najveću zahvalnost dugujem Ducatijevoj vozačkoj akademiji (Ducati Riding Experience – DRE), dok je za prepoznavanje opasnih situacija i posledičnog rizika, uz višedecenijsko četvorotočkaško vozačko iskustvo, najzaslužniji dr Vlada Jevtić, koji je po mnogim osobinama miljama daleko od, u glavi zamišljenog, ideala karaktera kojem težim, ali koji je u isto vreme odličan trener i teoretičar bezbednosti saobraćaja (vozača dvotočkaša).
S početka sam bio svestan da je vožnja motocikla, i iz vizure motoričkih veština i spram bezbednosnih iskušenja, uveliko drugačija priča od one koja je urezena u svest vozača automobila, kamiona i ostalih „s četiri noge na Zemlji“ postavljenih vozila, ali ipak nisam sledio neki logičan i „glavu čuvajući“ protokol.
Šteta je svedena na ogrebotinu na kuku, motociklu i na pocepane pantalone na kolenu, ali je korist bila „višemilionska“. Na malo teži način sam shvatio da je obuka nužna, kao i da je, ako već želim da jašem, posedovanje savremenog motocikla obavezno.
Opet, u neznanju krenuh s pitanjima ka „iskusnim“ kolegama, tutorijalima na društvenim mrežama i kupovinom modernog dvotočkaša. U toj slagalici sam ponešto ubo’o, ali je redosled bio pogrešan. Ono kao u Slagalici: „karo, karo, pik, tref“,
Najpre zato što se ispostavilo da neki (naši) jutjuberi nisu baš u vinklu s promocijom ludački brze i vožnje bez opreme (nasuprot njima, CanyonChasers, a donekle i MotoJitsu su top-top), a potom i zbog toga što sam za novi motocikl odabrao ogromni KTM 1290 SuperAdventure R.
Nije da nema šta korisno da se nauči od jutjubera, ali najpre ih ima raznih, pa je potrebna trijaža, a onda ni redosled lekcija nije postrojen tako da bude logičan. Pride, u nekoj meri sam omašio i kod izbora motocikla. Neki bi rekli da je glavni problem za početnički motocikl to što, kao taj moj, ima 160 „konja“, ali ja njegov udarni nedostatak u ulozi sredstva za obuku, vidim u velikoj masi, visini sedišta i povećem prednjem točku koji ne favorizuje tečnu vožnju na drumu.
Što se monstruozne snage agregata, kao negativne reference za prvi motocikl, verujem da je dovoljno da kažem (kako bi obesmislio taj argument) da to što ti žena spremi punu tepsiju baklave, ne znači da moraš u jednom navratu sve i da smlatiš.
I tu sam platio cenu, jer svaka akcija donosi reakciju, pa sam relativno brzo izgrebao zaštitne cevi (takozvane kreš barove), ali srećom, bez ikakvih posledica po „živu silu“. Konačno sam upoznao pomenutog doktora i on me u dve seanse na poligonu pored Ade Ciganlije, spemio za motociklistički život, učeći me važnosti pogleda i osnovnim tehnikama bezbedne, ne i brze vožnje. Ubrzo je stigao i njegov video program koji mi je takođe veoma koristio da naučim da prepoznajem rizike.
Dalje od toga, Vlada i ja nismo mogli, iako sam želeo da još pokupim od njegovog iskustva. Sve ima svoje… Tu na scenu stupa Ducati s vozačkom akademijom koja me je oduševila i podigla na novi nivo.
Do ovog trenutka sam pohađao tri njihova programa (Road, Track Warm up i Adventure) i svaki je doneo nešto novo i znanjem natapao moj um veština željan. Koncept se uglavnom sastoji od teoretske kratkometražne obuke, živih demonstracija, raznih vežbi na poligonu i stazi, a potom i na proveri stečenih veština u realnim uslovima, što s instruktorima, što po povratku kući.
Svaki novi početak mi je donosio novu kvotu samopouzdanja, ali i novu dozu konstruktivnog straha, što je moja definicija opreza – nikako panike i parališućeg osećaja. Svestan sam takođe da je kontinuirana edukacija, propraćena što češćim vožnjama u stvarnom životu, preduslov bezbednosti i ne nameravam da odustanem.
Naprotiv, u budžetu za narednu godinu imam rezervisano vreme i sredstva za nastavak vozačkog opismenjavanja, pri čemu planiram da posetim neki od domaćih programa terenske vožnje, kao i naredni nivo u sticanju veština brze vožnje sportskog motocikla.
Ujedno, da bi to bilo moguće, trudim se da ne zapostavim ni fizičku spremu, jer je i to jedan od osnovnih preduslova dugog života, na motoru i na planeti uopšte.
Preporučujem svima. Moji učitelji nisu jedini relevantni na svetu, ali je put sticanja znanja i iskustva, jedini pravi „životni produžetak dometa“, kako u smislu trajanja, tako i u smislu uticaja koji ćete ostvariti na okruženje.
A naposletku, to je ultimativni cilj svih zrelih ljudi, zar ne?
Zvezdan Božinović
(33)
