Zanimljivost dana: „Union Jack“

Donald Hili je u oktobru 1952. godine predstavio svoj najpoznatiji automobil – Austin-Healey 100. Ovaj model opstao je na tržištu kroz tri različite verzije punih petnaest godina, opremljen popularnim šestocilindarskim motorom i bogatom trkačkom istorijom.

Austin-Healey 100 postao je simbol britanske ekspertize u proizvodnji malih roudstera, zbog čega ga publika i danas smatra jednim od najboljih predstavnika tog segmenta.

Mala firma Donald Healey Motor Company početkom pedesetih godina prošlog veka je nudila četiri modela. Bili su to luksuzna limuzina Tickford i kabriolet Abbott sa 2,5-litarskim motorom, zatim kabriolet Healey Sports s trolitarskim benzincem, te Nash-Healey razvijen u saradnji sa američkim partnerom AMC-om, sa snažnim agregatom sa šest cilindara. Svi modeli su delili istu platformu i visoku cenu, što je ograničavalo njihovu prodaju.

Iako su nosili sportski imidž, osim Nash-Healeya, nijedan nije bio pravi sportski automobil. Donald je shvatio da trenutna ponuda nije dovoljna za domaće tržište, a kamoli za američko, koje je tada bilo najveće na svetu. Na primer, Nash-Healey je koštao više nego mnogo hvaljeni Jaguar XK-120.

Nakon posete SAD-u koja se dogodila u jesen 1951. godine, Donald je zaključio da je kompaniji potreban novi automobil koji bi bio pristupačniji i lakši od tadašnjeg modela sa 272 kilograma teškim i zastarelim motorom koji je vukao poreklo još iz dvadesetih godina prošlog veka.

Jedna od opcija bio je Austinov 2,7-litarski benzinac iz Atlantica, koji nije bio komercijalno uspešan, ali je impresionirao Donalda. Novi automobil tražio je i novu šasiju, jer je prethodna, izrađena kod AC-a, bila preskupa za proizvodnju. Zato je odlučeno da se krene ispočetka i da se koristi aluminijumska karoserija, čime je ukupna masa spuštena na svega 839 kg.

Za dizajn je bio zadužen mladi Geri Koker, kome je Donald ukazao veliko poverenje. Iako je budžet bio ograničen, Koker je uspeo da kreira linije pogodnije za serijsku proizvodnju. Donald nije bio potpuno zadovoljan i zahtevao je česte izmene, sve dok stilista nije jasno rekao da je dao sve od sebe. Iako razočaran, Donald je prihvatio konačni dizajn.

Prototip je u rekordnom roku napravila firma John Thompson Motor Pressings Company, a bio je prilično veliki za britanske standarde, što će reći da je bio dugačak 3.848 mm i težak oko tonu, sličan glavnom rivalu Triumphu TR2-u, ali znatno veći od ostalih Healeyevih modela. Prototip je tokom ranih faza testiranja, dostigao brzinu od 171 km/h, što je bilo jednako rezultatu moćnijeg Nash-Healeyija.

Donald je oduševljeno odlučio da automobil nazove „100“ prema brzini od preko 100 milja na sat (160 km/h). Kasniji testovi pokazali su da se sa minimalnim aerodinamičkim poboljšanjima može dostići i 180 km/h.

Prototip je u oktobru 1952. godine predstavljen na Britanskom salonu automobila. Iako je Donald na kraju želeo da menja prednji deo automobila, za izmene nije bilo vremena, pa je automobil predstavljen u originalnom izgledu. Publika je bila oduševljena, a model 100 je postao hit.

Donald je u početku želeo da proizvodnju poveri firmi Tickford po ceni od 850 funti, ali potražnja je brzo premašila ponudu. Stoga je potpisao ugovor sa Austinom, koji je preuzeo proizvodnju po Kokerovim crtežima, a automobil je dobio ime Austin-Healey 100.

Nakon uspeha u Velikoj Britaniji, usledila je i premijera u Americi gde je automobil takođe dobro prihvaćen. Sa cenom od 2.985 dolara (oko 36.210 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), Austin-Healey 100 zauzeo je mesto između MG-a TD i Jaguara XK-120, bez prave konkurencije.

Pre serijske proizvodnje napravljena su četiri laka prototipa koja su služila za automobilska sportska takmičenja i obaranje brzinskih rekorda. Tri su učestvovala na trci Le Mans 24 časa u junu 1953. godine, zauzevši dvanaesto mesto, što je bilo samo jedno mesto iza skupljeg Nash-Healeyija. Iako su trkački modeli u početku imali istu snagu kao serijski (100 „grla“), ubrzo su nadograđeni na 132 „konja“, omogućivši im maksimalnu brzinu od 230 km/h i značajno poboljšavajući imidž.

Iako je model 100 imao neke nedostatke, poput kvaliteta izrade, njegova zabavna vožnja, performanse i pristupačna cena nisu mogli biti zanemareni. Do kraja prve godine prodato je 1.200 primeraka, što je gotovo jednako broju svih prethodno proizvedenih Healeyijevih vozila u posleratnom periodu.

Zapaženi rezultati postignuti su i na trkama poput 12 sati Sebringa (gde je 100 pobedio u klasi) i Mille Miglia, ali pravi trijumf ostvario je na Bonnevilleu sa specijalnim modelom s kompresorom, koji je razvio 224 konjskih snaga i dostigao rekordnih 310 km/h, obarajući čak 53 brzinska rekorda.

Donald je u jesen iste godine najavio posebnu sportsku verziju 100S kao homologacioni model za auto-sport. Baziran na jednom od trkačkih automobila sa Sebringa, 100S je pružao više konjskih snaga, veće kočnice i modifikovano ogibljenje. Po ceni od 5.000 dolara (današnjih 60.200 najmanjih zelenih novčanica), ubrzanje do 100 km/h trajalo je ispod osam sekundi, a maksimalna brzina bila je 200 km/h.

Iako je 100S imao mehaničkih problema na ulici, na trkačkim stazama je dominirao, početkom 1955. godine pobedivši na Sebringu i Mille Miglia. Međutim, ostao je poznat i po tragičnom sudaru na Le Mansu, kada je Mercedes 300SLR udario u 100S i potom upao u publiku, usmrtivši oko 80 gledalaca. Proizvodnja 100S-a trajala je samo godinu dana, sa ukupno 55 primeraka, uključujući i prototip koji je Donald koristio kao lični automobil.

Do sredine 1955. godine, prodato je 10.000 primeraka, što je nadmašilo sve prethodne Healeyeve rezultate. Godinu dana kasnije pojavio se specijalni model 100M sa 110 „grla“ i opremom inspirisanom Le Mansovim trkama. Proizvedeno je 1.159 jedinica, ali je iste godine obim prodaje počeo da opada. Glavni rival Triumph TR-3, predstavljen u oktobru 1955. godine, bio je moćniji, jeftiniji i nudio je opciju 2+2 sedišta. Da bi parirao, Donald je počeo rad na novom modelu sa zadnjim sedištima.

Tako je nastao Austin-Healey 100-6, sa produženom šasijom i manjim zadnjim sedištima. Iako je izgledom bio sličan prethodniku, pod haubom je imao redni šestocilindarski motor od 100 konjskih snaga. Za demonstraciju potencijala, napravljeni su prototipovi sa kompresorom, koji su razvijali 292 „grla“ i dostizali 327 km/h. Iako je imao veću masu za 110 kg i bio za sekundu startniji od standardnog 100, 100-6 nije uspeo da zadovolji publiku, pa je prva godina donela samo 5.000 prodatih primeraka.

Donald je kao odgovor počeo rad na manjem i jeftinijem modelu po imenu Austin-Healey Sprite, koji je bio poslednji projekat Gerija Kokera pre nego što je 1957. godine prešao u Ford. 100-6 je imao uspeha kao reli automobil, naročito u Francuskoj, ali kupci su žalili na buku i pregrevanje kabine.

Austin-Healey je u martu 1959. godine predstavio model 3000, s novim trolitarskim šestocilindarskim motorom sa 124 „konja“, unapređenim kočnicama i ogibljenjem. Dizajnerske razlike u odnosu na prethodni model bile su minimalne, ali su performanse značajno poboljšane, pa je ubrzanje do 100 km/h trajalo oko deset sekundi, dok je maksimalna brzina iznosila 184 km/h.

Početna cena bila je 829 funti u Britaniji i 3.051 dolar (današnjih 33.704 dolara) u SAD-u. Kupci su mogli birati između standardnog dvoseda i verzije sa zadnjim sedištima (2+2). Prodaja je u obimu porasla za 30%. Kao i raniji modeli, i 3000 je imao uspešnu trkačku karijeru u Evropi. Model je početkom 1961. godine dobio blage dizajnerske promene i agregat sa 132 konjske snage, nastavljajući uspehe u reliju, ali s promenljivim rezultatima na Sebringu i tri odustajanja na Le Mansu.

Ipak, prodaja je počela da opada jer je cena bila visoka u poređenju sa konkurencijom kao što su MG B, Datsun Fairlady i Triumph TR-4. Austin-Healey je odgovorio predstavljanjem prvog pravog kabrioleta, koji je doneo skok u prodaji, ali ne i do nivoa ranijih modela s oznakom 100.

Dizajn modela 3000 do kraja šezdesetih godina je već zastareo, a prodaja je nastavila da bledi. Donald je planirao zamenu u saradnji sa MG-om, ali razilaženja su dovele do raskida. Razmatrana je i opcija većeg motora, razvijenog od strane Rolls-Roycea, ali ni to nije donelo željene rezultate. Istovremeno, Austin je želeo da Haley pozicionira kao skuplji brend, a rukovodioci British Motor Companyija su bili zadovoljni time što proizvodni troškovi ostaju na niskom nivou.

Konačni kraj modela 3000 dogodio se u decembru 1967. godine. BMC se sledeće godine spojio sa Leyland Motorsom u British Leyland Motor Corporation, koja je počela da smanjuje saradnju s manjim proizvođačima poput Donalda.

3000 je bio povučen sa tržišta do kraja 1969. godine, dok je manji Sprite nestao dve godine kasnije. Kjel Kvali, jedan od najvećih distributera u Severnoj Americi, preuzeo je Jensen Motors i 1972. godine uspeo da ubedi Donalda da se pridruži, što je tri godine kasnije dovelo do nastanka Jensen-Healeya. Ukupno je proizvedeno oko 73.000 primeraka modela 100, 100-6 i 3000, čineći ih najprodavanijim u istoriji kompanije.

Iako se Sprite prodao u većim količinama, Austin-Healey ostaje najpoznatiji po modelu 100. Uprkos tome što je Donald proizvodio automobile i pre i posle, upravo je 100 stavio ovu britansku marku na svetsku mapu i učinio je, zajedno sa rivalima iz Triumpha, ultimativnim britanskim roudsterom.

Nažalost, današnja britanska automobilska industrija skoro da ne postoji, osim nekoliko kompanija sa stranim vlasnicima, ali ostaje velika uspomena na vreme kada su male kompanije uspevale da se nose sa gigantima i stvaraju automobile sa dušom.

Zoran Tomasović

(9)