Zanimljivost dana: Svetac

Švedski proizvođač automobila Volvo je poznat po bezbednosnim standardima vozila napravljenih uglavnom za porodične kupce. Ponuda limuzina i karavana je izuzetno popularna do današnjeg dana, ali tokom određenog perioda u istoriji Volvo je nudio i sportski kupe pod imenom P1800. Koliko revoluciju je ovaj automobil napravio najbolje potvrđuje podatak da mu nije mogao odoleti ni čuveni Džejms Bond, odnosno Rodžer Mur…

Istorija Volvoa je započela još 1915. godine i biće potrebno da prođe nekoliko decenija pre nego što je prodaja dostigla brojku od sto hiljada primeraka. Njegovi modeli su uglavnom bili kvalitetno proizvedeni, ali nijedan od njih nije bio poželjan za one koji traže više od običnog prevoznog sredstva.

Primera radi, PV444 se mogao pohvaliti izuzetnim ponašanjem u krivinama i performancama, ali i s ne baš privlačnim dizajnom, pa je tako malo ko uopšte obraćao pažnju na njega. Distributeri su do ranih pedesetih godina počeli da zahtevaju i sportske proizvode koji se možda ne bi prodavali u visokim brojevima, ali bi svakako pripomogli imidžu.

Menadžer Asar Gabrijelson je 1953. godine posetio Sjedinjene Američke Države, gde je imao priliku da prouči školjke od plastike ojačane ugljeničnim vlaknima. Pored Chevroleta Corvette, Gabrijelson je posetio i studio firme Glasspar u saveznoj državi Kaliforniji gde su ga dočekali Glasspar G2, Woodill Wildfire i Kaiser Darrin.

Uspeo je da postigne dogovor sa Glassparom o proizvodnji školjke od takvog materijala, koja bi kasnije bila kombinovana sa onom iz modela PV444. Volvo je imao četiri prototipa u roku od godinu dana koje je nazvao P1900 Sport. Bio je veći nego tipični britanski roudsteri, a pokretao ga je 1,4-litarski benzinac iz PV444.

S masom od svega 850 kilograma, snaga od 70 „konja“ se pokazala zadovoljavajućom, ali ponašanje u krivinama i udobnost su značajno zaostajali za konkurencijom. Volvo je zaključio da bi P1900 Sport doneo više štete nego koristi pa je ugasio proizvodnju posle svega 67 proizvedenih jedinica. Više o njemu možete da pročitate ovde.

Inženjer Helmer Peterson je bio jedan od onih kojima se P1900 Sport nikako nije dopao, ali je stekao potrebno iskustvo da predloži da bi Volvo ponovo trebalo da se oproba sa sportskim proizvodom. Samo ovaj put za bazu je trebalo da bude korišćena nova limuzina Amazon (izvan Švedske poznata kao Serija 120), a posao dizajna je poveren najvećim ekspertima – Italijanima.

Petersonov sin Pele je već bio zaposlen u firmi po imenu Carrozzeria Ghia, pa je ova dizajnerska kuća iz Torina bila njegova prva stepenica. Ghiji je u korist išla i kupovina još jedne poznate kuće (Carrozzeria Pietro Frua) pa je prvi čovek Luiđi Serge naredio dva prototipa i to po dva od svake strane. Zbog političke strane, konačan proizvodio bi nosio oznaku Frua bez obzira koji tim ga dizajnirao, a za pobednika je izabran onaj koji je Pele kompletirao.

Frua je napravila tri prototipa do 1958. godine, a Volvoov najveći problem je ležao u podatku gde ga proizvoditi. Godišnji obim prodaje kompanije je do tada prešao cifru od 40 hiljada vozila pa su Šveđani odlučili da potraže pomoć. Posle propalih pregovora sa Karmannom (zbog već postojećeg ugovora sa Volkswagenom), izbor je pao na Veliku Britaniju gde je domaći Jensen imao kapacitet za nove modele.

Volvo je do tada razvio i novi 1,9-litarski benzinac sa 100 konjskih snaga koji je ekskluzivno trebalo ugrađivati u sportistu dok je četverostepeni manuelni menjač preuzet iz Amazona. Za mesto premijere je početkom 1960. godine izabran Salon automobila u Briselu.

Prvi serijski primerci su bili spremni tek krajem leta, ali Volvo nikako nije bio zadovoljan njima. Švedski proizvođač je imao visok standard kvaliteta koji Jensen u početku nije mogao da prati pa će prvi primerci P1800-a biti isporučen kupcima tek krajem godine. On nikako nije bio jeftin automobil i za njega je bilo potrebno izdvojiti oko 3.500 američkih dolara (oko 37.730 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca) ili dvostruko više u poređenju sa Amazonom. Volvo se hvalio kako je njegov predstavnik jeftiniji u poređenju sa egzotičnom konkurencijom (Facel Vega i Mercedes 300SL), ali je bilo teško ignorisati podatak da je P1800 skuplji nego Jaguar Mark 2 s agregatom sa šest cilindara.

Performanse P1800-a su bile u rangu drugih automobila sa motorima sa četiri cilindra. Reklamirano ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h od 12,5 sekundi se pokazalo preoptimističnim za oko pola sekunde, dok je maksimalna brzina iznosila 171 km/h. To je bilo slično onom što nudi MGA 1600, ali značajno sporije od Austina Healeya 300, koji je pritom bio i jeftiniji. Kupci su imali pohvale na završnu izradu, ponašanje u krivinama i udobnost dok su kritike vladale na račun kočnica. Volvo je imao u planu i limitirani auto-moto sport, ali bez većih uspeha.

Ako bismo morali da pronađemo jednu osoba koja je ovaj automobil učinila planetarno poznatim, to je svakako Rodžer Mur. Ovaj slavni britanski glumac se proslavio po ulozi Džejsma Bonda, a početkom šezdesetih godina prošlog veka je dobio ulogu u seriji The Saint (“Svetac“).

Producenti su originalno želeli novi Jaguar Mark X kao zvanični automobil Mura, ali se britanski proizvođač vozila nije mogao braniti od narudžbina i odbio je zahtev za ponudom. Sličan odgovor je stigao i od Mercedesa, ali je Volvo bio više nego voljan za saradnju i poslao je dva primerka. Serija će opstati na malim ekranima do 1969. godine i proslaviće P1800 kao jedan od najpoznatijih filmskih automobila.

Prodaja P1800 nije bila preterano obimna i uglavnom se zaustavljala na cifri od 2.700 jedinica na godišnjem nivou. Međutim, veruje se da je ovaj sportista ojačao imid cele kompanije, pa je prodaja Volvoa do ranih šezdesetih godina dostigla cifru od 80 hiljada vozila, čime je kompanija bila primorana da otvori dodatne dve fabrike (po jednu u Švedskoj i Belgiji).

To je označilo da je Volvo sada bio u stanju da P1800 proizvodi u nekoj od svojih fabrika, posebno što i dalje nije bio zadovoljan kvalitetom Jensonovog rada. Kompanija je morala da plati veliku odštetu (Jensen je napravio samo šest hiljada od dogovorenih deset hiljada primeraka).

Pored toga, još jedna velika vest je bila dodavanje sportskog modela s indeksom 1800S u istom periodu, a koji je podigao snagu na 108 „konja“. Snaga je zatim povećana i na 115 „grla“, što je ujedno bila i najveća promena narednih godina. Ipak, 1969. godine švedski gigant podiže zapreminu na dve litre, dok je snaga iznosila 118 „konja“, što je rezultiralo i rastom obima prodaje na 4.500 jedinica.

1800S postaje 1800E, što se zbilo 1970. godine zahvaljujući novom motoru s direktnim ubrizgavanjem goriva koji je podigao snagu na 130 „grla“. To znači da je ovaj automobil bio u stanju da dostigne 100 km/h za ispod deset sekundi uz maksimalnu brzinu od 185 km/h. 1800E je dodao i disk kočnice i novi četverostepeni manuelni menjač, dok je najveća dizajnerska promena bila u vidu maske hladnjaka. Navedene promene su bile male, ali dovoljno velike da ostave ovaj automobil u proizvodnji u vreme kada su mnogi rivali nestajali.

Kupcima očigledno nije smetala ni viša cena, mada P1800 nikada više neće dostići prodajne brojeve iz kasnih šezdesetih godina. To je znao i sam Volvo pa je još 1965. godine počeo da radi na novom kupeu pod oznakom P172. Preživele slike nam govore da je on trebalo da bude značajno veći od P1800-a i na bazi nove limuzine 164 sa motorom sa šest cilindara. Volvo je na kraju odustao od ideje kada je shvatio da bi P172 morao biti skuplji od Jaguara E-Typea da bi se na njemu ostvario profit. Mnoge samostalne italijanske kuće su razvile svoje koncepte na bazi 164-a, ali Volvo nije bio zainteresovan za saradnju.

Kompanija je odlučila da osveži velikana, tako što će dodati novu verziju i to karavnsku, takozvanu “shooting brake“. Na ovu ideju je došao inženjer Tor Berhelijus kada se požalio da u P1800 ne može da stavi tvoju torbu sa golf opremom.

Ponovo je kontaktirana Frua (koja je do tada bila samostalna) kao i samostalni dizajner Serđo Cogijola za ideje, ali se veruje da je najveća inspiracija bio Reliant Scimitar GTE. Ovaj britanski karavan je debitovao 1968. godine i zadržao sportski imidž kupea, ali je u isto vreme bio dovoljno civilizovan čak i za porodične kupce. Samo nekoliko meseci kasnije, Volvo je odobrio istu verziju P1800 pod oznakom 1800ES.

Premijera je usledila 1971. godine na Salonu automobila u Londonu, a 1800ES se nije mnogo razlikovao od standardnog kupea do B stupa. On je bio za 34 milimetara duži i dosta praktičniji, dok je zapremina prtljažnika iznosila 990 litara. Performance nisu bile mnogo oštećene, iako je karavan bio za 30 kg teži, ali mnogi su imali kritike na račun ponašanja u krivinama, pošto Volvo nije želeo da menja ogibljenje.

Kupac je za karavan morao da izdvoji 5.150 dolara (današnjih 40.575 najmanjih zelenih novčanica), što je bila izuzetno visoka suma posebno ako se uporedi sa spomenutim Scimitarom. Ali kupcima to nije bilo bitno i 1972. godine, karavan je nadmašio kupe po prodaji za preko 60%. Kupe je izbačen iz prodaje naredne godine, ali je karavan uspeo da postavi prodajni rekord sa preko pet hiljada isporučenih jedinica. Godina 1973. će biti poslednja za ovaj automobil, pošto više nije uspeo da zadovolji zakone o izduvnim gasovima na američkom tržištu. Veruje se da je proizvedeno 47.485 primeraka (od čega 8.078 karavana) i da je oko polovina završila u Sjedinjenim Američkim Državama.

Volvo nije ponovo ponudio kupe sve do 1978. godine, a čak i tada luksuz novog 262C-a je bila glavna karakteristika. Prvi sportski kupe C70 je stigao tek 1997. godine, a takođe se pojavio u modernom izdanju filma The Saint.

P1800 je danas izuzetno popularan klasik, a posebnu pažnju privlači jedan od modela iz 1966. godine sa kojim je vlasnik Irv Gordon do sada prešao čak 5,1 milion kilometara pre svoje smrti 2018. godine, o čemu smo pisali u više navrata. P1800 možda nije bio komercijalni uspeh kakvom se švedski gigant nadao, ali je uspeo u svojoj nameri da podigne imidž cele kompanije. A to je možda još veće dostignuće…

Zoran Tomasović

(998)