Zanimljivost dana: Odbrana titule

Ponoviti uspeh je nešto što se smatra veoma teškim poduhvatom. Uzmimo sport za primer, pa je mnogo impresivnije kada tim obrani osvojenu titulu, iz prostog razloga što svi žele da vas nadmaše kada ste šampion. Na sličan način možemo da posmatramo i automobilski svet.

Kada neki model ima određeni imidž i reputaciju, svi hoće da se pokažu kako su bolji od njega, a takvih primera ima dosta. U današnjem izdanju zanimljivosti dana ćemo na kratko analizirati drugu generacija Audijevog modela 100 i načina na koji je ovu firmu za korak bliže primakao rivalima iz Mercedesa i BMW-a.

O prvoj generaciji 100-tke smo i ranije pisali. Originalno je debitovao 1968. godine kada su čelnici Audija uspeli da ubede Volkswagen da je brend mnogo korisniji ukoliko pruža modele pod sopstvenim imenom, nego što bi to bio slučaj da vlasnik iskoristi njegove fabrike za proizvodnju Bube. Tu priču možete da pročitate ovde.

Model 100 se pokazao velikim komercijalnim uspehom, tako da je tokom osam godina proizvodnje isporučeno više od 827 hiljada jedinica, ali možda još bitnije od svega, osigurao je budućnost celom brendu u vreme kada je Volkswagen ozbiljno razmišljao da ga eliminiše.

Rad na nasledniku je započeo početkom sedamdesetih godina prošlog veka sa ciljem da Audi izbriše onaj imidž „fensi Volkswagena“ i približi se za korak više rivalima iz Mercedesa i BMW-a. Morao je da bude veći, bolje opremljeni i da generalno bude impresivniji od prethodnika, pa se na razvoju nije štedelo.

Inženjeri su znali od prvog dana da moraju da pruže nešto posebno dok je jednako težak posao čekao dizajnere. Period sedamdesetih godina prošlog veka je takođe doneo mnoštvo inovacija u automobilskom svetu. Kockaste linije su počele da nestaju u korist aerodinamičnog stila, a plastika je počela da igra sve veću ulogu, umesto tradicionalnog hroma. I ekonomičnost je postala velika prodajna karakteristika posle nekoliko naftnih kriza, pa su noviteti morali da budu lakši i da se bolje probijaju kroz vazduh.

Audi je uspeo da sprovede sve takve karakteristike u novi 100 i bio je značajno aerodinamičniji od prethodnika iako možda nije tako izgledao na prvi pogled. Štaviše, ovaj automobil će inspirisati kompaniju Ford da dizajnira revolucionarni Taurus, a taj model se često spominje kao velikan koji je modernizovao američku automobilsku industriju.

„Stotka“ se mogla pohvaliti sa još par detalja koje niko drugi u to vreme nije imao, kao recimo treće bočno staklo postavljeno odmah iza zadnjih vrata. Tako nešto je bilo bitno putnicima na zadnjoj klupi pošto su tokom vožnje imali bolju preglednost i osvetljenje.

Sa dužinom od 4.681 milimetara i s masom od 1,1 tone, druga generacija je bila za 43 mm duža od prethodnika, ali zapravo nešto lakša zahvaljujući spomenutom korišćenju plastike. Ponuda se svodila na limuzinu sa dvoje i četvoro vrata i heč sa petoro vrata sa značkom Avant. Nemački proizvođač vozila nije ponudio naslednika prelepog kupea prve generacije, uz objašnjenje da nema prodajne rezultate koji bi opravdali dalje ulaganje, mada će model Coupe iz 1980. godine kasnije popuniti tu poziciju.

Premijera je zakazana za avgust 1976. godine u Luksemburgu, a kupci su dočekali 100 sa velikim oduševljenjem. I C2 je pružao pogon na prednje točkove kao i prethodnik, čime možda nije imao one sportske vozne karakteristike BMW-a, ali se mogao pohvaliti veoma prostranim enterijerom i boljom stabilnošću u svim vremenskim uslovima. Enterijer nije bio preterano detaljan u tipičnom Audijevom stilu dok su mušterije imale dosta pohvala na račun završne izrade.

Mehanička ponuda je startovala parom proverenih benzinaca. Onaj bazni 1,6-litarski je razvijao 84 konjske snage dok se nešto veći 2,0-litarski mogao pohvaliti sa 113 „grla“. Međutim, kupce je najviše oduševio novi 2,1-litarski benzinac sa pet cilindara u rednoj konfiguraciji i direktnim ubrizgavanjem goriva.

Audi ga je reklamirao sa pričom kako „pruža snagu benzinca sa šest cilindara i ekonomičnost motora sa četiri cilindra“, a sa 134 konjske snage ispod haube je bio najmoćniji varijetet 100-tke u ponudi. Jedan od testova iz navedenog perioda pokazuje da je ubrzanje od nule do 100 km/h trajalo 11,6 sekundi uz maksimalnu brzinu od 183 km/h. Petostepeni manuelni menjač je bio deo standardne opreme na svim konfiguracijama uz opcioni trostepeni automatik.

Paralelno sa modelom 100, Audi će da ponudi i konfiguraciju 200 kao najskuplju opciju ovog automobila. 200 se mogao dobiti sa spomenutim motorom s pet cilindara, a da bi bio promovisan 1979. godine je ponuđena i njegova turbo verzija. Razvijao je 168 konjskih snaga i mogao je da dostigne maksimalnu brzinu od 201 km/h.

Međutim, zbog svoje visoke cene, nikada nije bio preterano popularan kod kupaca. Evropske kupce je zapravo najviše oduševio 2,0-litarski dizel sa 69 „grla“. Stigao je na tržište 1978. godine i iako se nije mogao pohvaliti velikom snagom, kombinovana potrošnja od ispod šest litara na pređenih sto kilometara se pokazala popularnom prodajnom karakteristikom tokom naftne krize iz kasnih sedamdesetih godina.

Modeli 100/200 su stigli na američko tržište 1978. godine i tamo su bili poznati pod imenom 5000. Amerikanci su originalno mogli da dobiju samo benzince s pet cilindara, da bi i spomenutih dizel ponuđen 1980. godine. Jenkiji su zapravo bili jedini koji su mogli da kupe 100 i sa turbodizelom, a to se desilo tri godine kasnije. Međutim, opstao je samo godinu dana i nikada nije bio posebno voljen među Amerikancima.

C2 će ostvariti relativno dobar uspeh „preko bare“ pošto je tokom pet godina prodaje isporučeno 133.512 jedinica. Kada znamo da Audi još uvek nije bio poznati brend u Sjedinjenim Američkim Državama, brojka je svakako impresivna.

Popularnost u Americi je bila samo mali deo globalne tražnje modela 100. Postao je prvi Audi čija se prodaja približila brojci od milion vozila, a u periodu od 1976. do 1982. godine je pronašao 988.581 kupca. Većina njih se odlučila na limuzinu sa četvoro vrata (887.647), a za heč se odlučilo 49.652 mušterije. Spomenućemo da se 51.282 osobe opredelilo i za skupoceni 200.

Ovaj automobil je igrao veliku ulogu u podatku da Audi konačno dobije svoj identitet i ne bude viđen samo kao „našminkani Volkswagen“. Kada je ušao u serijsku proizvodnju, zvanično ime brenda je još uvek bilo Audi NSU Auto Union AG, ali je preimenovano u Audi AG.

O nasledniku ćemo takođe pisati neki drugi put i o revoluciji koju je doneo u automobilski svet. 100 C2 je pokazao da je moguće „odbraniti titulu“ i to možda na još impresivniji način nego osvojiti je i zbog toga zaslužuje svoje mesto u istoriji…

Zoran Tomasović

(330)