Poseta zvaničnom muzeju Chevroleta Corvette (MEGAGALERIJA)

Američka automobilska industrija se nikada nije mogla pohvaliti onom egzotikom samo za ekskluzivne mušterije kao što je to bio slučaj sa Italijom ili Nemačkom. Da, postojali su velikani kao što su Ford GT i Saleen S7, ali na kraju dana, najimućniji ljudi na svetu će kupiti Ferrari ili Porsche umesto nekog modela koji je sastavljao „debeljko iz Kentakija“ (čuvene reči Džeremija Klarksona).

Ali kada je reč o temi kako da se dobiju najbolje performanse i egzotični stil za najmaje uloženog novca, moramo da priznamo da su Jenkiji ipak gazde. I pritom ne pričamo samo o onim četvorotočkašima za šire narodne mase kao što su Ford Mustang ili Dodge Challenger već o Chevroletu Corvetti. Čuveni model je u proizvodnji još od 1953. godine i pruža najbolju kombinaciju sportskih stila sa još višim performansama, i sve to po ceni koji je nekada i dvostruko pristupačnija nego što karakteriše evropsku konkurenciju.

I tako mi se nedavno ukazala prilika da budem u blizini fabrike gde Corvette silazi sa pokretnih traka i nisam mogao da nađem bolji način da proslavim 40. rođendan. Grad Bouling Grin unutar američke savezne države Kentaki mi zapravo i nije bio bliska destinacija. Udaljen je oko 800 kilometara u svakom pravcu za šta je potrebno oko šesnaest sati ukupne vožnje.

Na sreću, Sjedinjene Američke Države imaju izuzetno prostrane i odlično povezane autoputeve pa možete da namestite tempomat i satima ne dirate gas ili kočnicu. Uz sve to, ukazala mi se prilika da poslom moram da idem u Indijanapolis, koji je otprilike na pola puta, pa samim tim sam tamo prespavao i sutradan odmoran krenuo u izazov.

U Indijanapolisu sam bio pre nekoliko godina, kada sam posetio čuveni Indianapolis Motor Speedway, pa jedina stvar u gradu koju sam baš želeo da vidim je groblje, gde je sahranjen čuveni pljačkaš banaka Džon Dilindžer. Možda ga pamtite po filmu „Public Enemies“ sa Džonijem Depom u glavnoj ulozi, a pre nekoliko godina sam bio i na lokaciji u Čikagu gde je ubijen pre više od 90 godina.

Ali da se vratimo razlogu zašto sam krenuo na ovaj dugačak put, a to je Corvette. Chevrolet je predstavio svoj najpoznatiji model još 1953. godine i od tada smo videli osam generacija. Ona poslednja pod kodnom oznakom C8 je stigla u izložbeno-prodajne salone 2020. godine i po prvi put je donela centralno postavljen motor. Fabrika u Bouling Grinu je otvorena 1981. godine i tamo se proizvodi samo Corvette, da bi muzej bio otvoren u blizini, tokom 1994. godine. Ovde moramo da spomenemo da nije reč o muzeju održavanom od strane nekog individualnog ljubitelja brenda već je celokupnu izgradnju finansirao baš Chevrolet.

I tako sam ustao rano ujutro i krenuo za Kentaki. Nisam bio siguran šta da očekujem jer nikada ranije nisam bio u ovom delu Amerike, ali me je Kentaki pošteno iznenadio. Izuzetno je brdovit i pun šuma pa mi je brzo postalo jasno zašto je toliko popularan. To se posebno odnosi na grad Luilvil, koji je inače najveći u ovoj saveznoj državi (populacija 701.500 stanovnika), gde sam stao da ručam i malo razgledam. Bouling Grin je značajno manji i populacija iznosi oko 72 hiljade stanovnika, a muzej je napravljen odmah pored auto-puta i lako je uočljiv.

Muzej kao muzej zapravo i nije privlačio veliku pažnju sve do 2014. godine kada je pod u jednoj od prostora prosto „propao u zemlju“. Ispostavilo se da Bouling Grin ima izuzetno mnogo podzemnih voda i da je vremenom pod u toj prostoriji izgubio svaku „podršku“, što je rezultiralo time da nastane poveća rupa.

Iako nije bilo povređenih osoba (incident se desio u ranim jutarnjim satima kada niko od zaposlenih još nije bio u muzeju), rupa dubine više od devet metara je „progutala“ veliki broj retkih Corvetta. Među njima je prototip kabrioleta iz 1993. godine u izdanju ZR-1, zatim šesnaest godina mlađi ZR-1, takođe prototip, pa serijski primerak iz 1962. godine, pa takozvani „pace car“ za trku Indianapolis 500 iz 1984. godine, a spomenućemo i milioniti napravljeni primerak (iz 1992. godine) kao i 1,5-milioniti sklopljeni primerak (iz 2009. godine). Neki od spomenutih automobila su pripadali muzeju dok su drugi bili na pozajmici od strane General Motorsa.

Biće potrebno više od godinu dana da svi četvorotočkaši budu izvađeni iz zemlje, a rupa ponovo betonirana. General Motors je kasnije finansirao detaljnu restauraciju primeraka iz 1992. i 2009 godine, a muzej je o sopstvenom trošku platio za restauraciju Corvette iz 1962. godine. Preostali automobili su pretrpeli toliko veliku štetu da im nije bilo spasa, ali su i dalje izloženi i neke od njih možete da vidite na priloženim fotografijama.

I šta onda ima zanimljivo za videti u muzeju? Pa dosta toga, posebno ako vas interesuje trkačka istorija Corvette. Meni lično se dopao solidan broj prototipova koje sam ranije imao prilike da vidim samo na fotografijama. Primera radi, serijska proizvodnja se nije odvijala 1983. godine, a preživeo je samo jedan prototip, o kome smo ranije i pisali.

Tu je i prototip nazvan SS iz 1957. godine, pa dvanaest godina mlađi Manta Ray, zatim Great White iz sredine sedamdesetih godina i na kraju koncept sa rotacionim motorom iz ranih sedamdesetih godina. Da, dobro ste pročitali – Chevrolet je zaista imao velike planove da Corvette dobije rotacioni motor sve dok naftna kriza nije stopirala takav poduhvat.

Muzej se očigledno vodi onom logikom, „nije bitan kvantitet već kvalitet“ jer zaista nema mnogo automobila koje biste mogli da vidite. Štaviše, možete obići celu lokaciju za manje od 20 minuta i stiče se osećaj da lokalni skup ljubitelja Corvette može da pokaže više automobila nego što ih muzej ima.

Istina, lokalni skup neće imati retke prototipove kao ovaj muzej, ali sam opet očekivao da će Chevrolet uložiti više novca u instituciju i pružiti više vozila. Ne mogu reći da vam preporučujem da vozite u Bouling Grin samo radi muzeja jer kvantitet je nezadovoljavajuć, a cene ulaznice u iznosu od 26 dolara su relativno visoke. Kentaki ima zaista mnogo da pruži, posebno ako vas interesuje američka „južnjačka kultura“, ali od samog muzeja sam jednostavno očekivao više. Posebno zato što sam tokom prethodnih nekoliko godina dosta puta planirao da idem i uvek bi se nešto iskomplikovalo i sada kada sam konačno otišao pitam se „da li je to stvarno to?“

Povratak u Indijanapolis je protekao u istom stilu da bi posle još jedne noći u hotelu i obavljenog posla usledio put kući. I ukoliko nekoga zanima, Chrysler 300 tokom 1.600 kilometara vožnje pokazivao kombinovanu potrošnju od 37,2 milja po galonu ili 6,3 litre na pređenih 100 kilometara.

Zoran Tomasović

(191)