Zanimljivost dana: Nikada atraktivniji sudija

Amerikanci model Pontiac GTO smatraju božanstvom. Mnogi veruju da je bio začetnik onoga po čemu je američka automobilska industrija najpoznatija, a to su naravno, mišićavi četvorotočkaši iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Takva tvrdnja je daleko od istine, pošto su slični modeli postojali barem petnaestak godina pre GTO-a.

Takođe možemo zaključiti da svakako nije bio ni najbolji takozvani „muscle car“, već je ta čast pripala modelima kao što su Chevrolet Chevelle, Dodge Charger i Plymouth GTX. Pa zašto je onda GTO toliko cenjen?

Najviše iz razloga što se pojavio u prodaji u pravo vreme, to jest početkom šezdesetih godina prošlog veka, kada su takozvani „baby boomers“ (generacija rođena tokom Drugog svetskog rata) dobili vozačku dozvolu i kada su želeli sportske i zabavne modele. A šta neki šesnaestogodišnja želi više od automobila kao što je GTO? Model Pontiaca nije osnovao kategoriju, ali je svakako popularizovao i zbog toga se često smatra pionirom.

Ova priča nije istorijska na račun celokupne palete GTO-a, već se tiče specijalnog izdanja istog nazvanog Judge (sudija). Da bismo razumeli zašto je uopšte nastao, ipak je potrebno da kažemo par reči iz oblasti istorije.

Za njega se postarao niko drugi do čuvenog Džona Dilorijana koji će kasnije da se proslavi sa sopstvenim modelom, DeLorean DMC-12. On je uzeo kompaktni model Tempest, a za samo 295 dodatnih američkih dolara (oko 2.929 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), kupac je dobijao motor radne zapremine 389 kubnih inča (6,4 litre) sa 325 ili 348 konjskih snaga, trostepeni manuelni menjač, modifikovano ogibljenje, veće kočnice i još mnogo toga. Dilorijan se nadao godišnjoj prodaji od tek pet hiljada jedinica, ali je GTO privukao 32.450 kupaca na svom debiju.

Dok je model Pontiaca svakako počeo karijeru u velikom stilu, u roku od nekoliko godina je dobio nešto što nije imao ranije, a to je konkurencija.

Korporacija Chrysler je imala modele Plymouth Road Runner i Dodge Charger, Ford je stigao sa novim Torinom, a GTO je imao i rivale unutar samog General Motorsa, i oni su stizali u vidu modela kao što su Chevrolet Chevelle, Oldsmobile 442 i Buick GNX. Pontiac je posebno brinuo spomenuti Road Runner, koji je imao veću snagu i značajno nižu cenu, dok su se mnogi žalili kako GTO više nije pristupačan kao ranije.

Druga generacija je debitovala 1968. godine sa standardnih 350 „grla“ iz radne zapremine 400 kubnih inča (6,6 litara). Pontiac je razmatrao da ponudi pristupačniju alternativu kao direktnog rivala spomenutom Road Runneru, sa nešto manjim motorom radne zapremine 350 kubnih inča (5,7 litara), ali je Dilorijan odbio takvu ideju.

Štaviše, on je naredio još moćnije i skuplje izdanje sa kojim bi GTO odvukao medijsku pažnju od konkurencije. Dobio je spomenuto ime Judge po veoma popularnom izlasku komičara Semija Dejvisa, a koji bi svojevremeno predstavljen sa rečima „Here come ‘Da Judge“ (Dolazi sudija).

Novitet je debitovao u decembru 1968. godine kao model za 1969. godinu i u početku je bio dostupan samo u svetlo crvenoj boji (koja je zapravo više ličila na narandžastu nijansu).

Dizajnerski se nije mnogo izdvajao, osim po felnama, nešto drugačijoj haubi, zadnjem spojleru i bočnim grafikama. Ali dok je standardan GTO razvijao 350 konjskih snaga, Judge je bio za dvadeset „grla“ moćniji. Takođe se mogao pohvaliti i s trostepenim manuelnim menjačem sa kraćim prenosom, pa je razlika na trkačkim stazama bila daleko drastičnija nego što brojevi na papiru pokazuju.

„Sudija“ je bio opcija od samo 337 američkih dolara (današnjih 2.950 „zelembaća“), što i nije velika cifra kada znamo da je bazna cena GTO-a iznosila 3.156 dolara (današnjih 27.630 najmanjih zelenih novčanica). Doduše, ako bi se kupac odlučio za četvorostepeni manuelni menjač, disk kočnice, servo volan i modifikacije na ogibljenju, cena bi skakala do 4.500 „zelembaća“ (današnjih 35 hiljada dolara). To bi stavilo Judge u sami rang sa legendama sa motorom Hemi, kao što su spomenuti Road Runner i Charger, a GTO protiv njih nije imao ni najmanjih šansi.

I pored toga, Pontiac je bio zadovoljan prodajnim rezultatima. Od 72.287 prodatih GTO-a te 1969. godine, 6.833 primerka su bili u konfiguraciji po imenu Judge.

Ovaj paket će biti deo ponude i 1970. i 1971. godine sa još većim motorom (radna zapremina 455 kubnih inča ili 7,5 litara), ali je model iz 1969. godine taj koji je danas najcenjeniji kod kolekcionara. Za primerak u solidnom stanju je potrebno izdvojiti oko 170 hiljada američkih dolara, a za one sa vrhunskom restauracijom, ili pak za originale s malom kilometražom, daćete i do 250 hiljada dolara.

Teško je reći da li bi GTO potencijalno imao dužu karijeru da je Dilorijan kojim slučajem poslušao savetnike i napravio Judge jeftinijom verzijom. Model Pontiaca će nestati sa tržišta posle 1974. godine dok je spomenuti Road Runner opstao šest godina duže.

Ali, s druge strane gledano, da je Dilorijan bio prijemčiviji u vezi prihvatanja sugestija, teško da bismo onda dobili takvu ikonu za kojom i dan danas odrasli ljudi balave…

Zoran Tomasović

(211)