AR pijaca klasika: Kontroverzni Tuckerov kabriolet opet u oglasima

Američki proizvođač vozila Tucker je relativno nepoznat čak i u državi iz koje dolazi, pošto je tehnički proizvodio automobile samo 1948. godine i onda nestao sa tržišta. Njemu ćemo se detaljnije posvetiti u nekom od narednih izdanja naše sekcije „Zanimljivost dana“, ali je nemoguće ne spomenuti koje sve inovacije je doneo u svoje vreme.

Tucker je imao treći far na sredini automobila koji bi se pomerao zajedno sa volanom, što je vozaču svakako davalo bolju vidljivost. Takođe se mogao pohvaliti i pogonom na zadnje točkove i motorom postavljenem pozadi, čime se dobijala odlična trakcija u svim vremenskim uslovima. Krov je posedovao standardni kavez (roll-bar) dok su se svi delovi u prednjem delu automobila nalazili daleko od vozača, tako da u slučaju sudara ne naprave veće povrede putnicima. Prednje staklo je bilo urađeno u jednom delu i napravljeno tako da pri udarcu ispadne iz automobila, čime bi vozač u putnici prošli bez većih povreda u slučaju lomljenja stakla.

Vrata su se prostirala u krov zarad lakšeg otvaranja u slučaju sudara, a motor je držalo samo šest šrafova čime je Preston tvrdio da je potrebno samo trideset minuta da bi se zamenio. Kako bi dokazao da je bezbednost na visokom nivou, jedan inženjer se nalazio u automobilu koji se prevrnuo četiri puta pri brzini od 153 km/h. Ne samo što je vozač izašao iz automobila nepovređen već je automobil uspeo da upali i da ostane u voznom stanju.

Osnivač Preston Taker je imao još nekoliko ideja kao što su direktno ubrizgavanje goriva i disk kočnice, koje će tek godinama kasnije da uđu u serijsku proizvodnju. Motor zapremine 334 kubna inča (5,5 litara) je razvijao 166 konjskih snaga i originalno je bio namenjen za helikoptere Lycoming.

Ono po čemu javnost ipak najviše pamti Tucker jeste po načinu na koji je nestao sa tržišta. Naime, kompanija je podigla velike zajmove od banaka i počela da prima uplate od potencijalnih kupaca godinama pre nego što je prvi primerak sišao sa proizvodne trake. U priču su se umešali političari i tvrdili da je cela firma jedna velika prevara da se zavaraju investitori i kupci i pokrenula tužbu protiv Tuckera.

Iako će kompanija izaći na sudu kao pobednik, tužba je u potpunosti finansijski opustošila Tucker do te mere da je otišao u stečaj početkom 1949. godine. Preston će do kraja života tvrditi da je reč o velikoj zaveri pokrenutoj od strane senatora Homera Fergusona iz savezne države Mičigen da zaštiti takozvane „Big 3“ (General Motors, Ford i Chrysler) čiji modeli su delovali izuzetno tehnički zastarelo protiv modernog Tuckera, ali to su samo tračevi, nikad nije ništa dokazano.

Ono šta jeste poznato je podatak da je Tucker napravio 58 šasija i kompletirao 36 primeraka do kraja 1948. godine kada je kompanija prestala sa radom dok se postupak pred sudom uveliko vodio. Dodatnih petnaest automobila je kasnije kompletirano u fabrici u Čikagu od preostalih delova, pa se većina eksperta slaže da je postojao 51 autentični Tucker od čega je danas poznata sudbina njih 47. Svi su stigli u limuzinskom izdanju.

Tu konačno dolazimo do kontroverznog kabrioleta čije se postojanje već dugo godina osporavalo iako automobil zapravo postoji i sa vremena na vreme se pojavi u oglasima. Razlog za tako nešto leži u podatku da ne postoji dokumentacija da je Tucker ikada napravio kabrioleta iako neki ljudi pokušavaju da svet ubede u suprotno, doduše ne bez razloga. Pa u čemu je onda stvar?

Ono šta sigurno znamo je da automobil sa priloženih fotografija ima autentičnu Tuckerovu šasiju sa brojem 57. Oni koji veruju da je vozilo autentično tvrde da je Preston odobrio njegov razvoj u velikoj tajnosti preko firme Lenki Engineering. Prototip je dobio ime Vera po Prestonovoj suprugi, a Lenki Engineering je takođe napravio i prvi prototip Tuckera u limuzinskom izdanju.

Priča zatim kaže da je kabriolet bio tek u početnoj fazi razvoja kada je Tucker otišao u stečaj, pa ga je Lenki zadržao u hangaru i tamo je proveo narednih desetak godina. Zatim ga je kupio jedan od radnika i planirao da ga kompletira. Kao što smo spomenuli, razvoj nije dogurao daleko, ali su ugrađene određene modifikacije na račun šasije i ogibljenja sa željom da budu čvršči i ponesu veću masu. Takođe je naručen i krov od General Motorsa.

Navodni kabriolet kupuje čovek po imenu Al Rajnert 1981. godine, ali će automobil biti kompletiran tek 2010. godine od strane firme Benchmark Classics. Korišćeni su uglavnom autentični Tuckerovi delovi, a zatim je prodat privatnom kupcu za sumu od 1,4 miliona dolara.

I u čemu je onda problem? Pa kao što smo spomenuli, nigde ne postoji dokumentacija koja će potvrditi da je Tucker želeo kabriolet, a još manje da je odobrio i finansirao njegov razvoj. Mnogi će se složiti da je model sa priloženih fotografija originalno bio limuzina sa koje je neko odsekao krov u želji da dobro unovči celu priču. Samim tim, vozilo zaista jeste specijalno, ali istovremeno ni približno retko i skupoceno koliko bi vlasnik želeo da bude.

Ali i ovde postoji ono „ali“. Nekadašnji vlasnik spomenuti Rajnert poseduje dokumentaciju u vidu pisma gde jedan od računovođa Tuckera pita Lenki kako razvoj kabrioleta teče, a lično je tvrdio da ga je video sredinom šezdesetih godina. Neki radnici Lenkija, koji više nisu među živima, takođe su navodno potpisali dokumentaciju koja potvrđuje da su radili na njemu.

Na pitanje zašto ne postoji zvanična dokumentacija od strane Tuckera, posebno zato što je Preston detaljno vodio evidenciju o svakom detalju, i za to postoji odgovor. Naime, kabriolet je navodno bio deo tajnog projekta dva specijalna automobila sa kojim bi Tucker iznenadio ne samo javnost već i sud i ubedio ih da firma nije prevara već vredno radi na budućim modelima. Jedan od njih je trebao da bude kabriolet, a preostali limuzina za narednu 1949. godinu sa nešto izmenjenim krovom.

Bilo kako bilo, kabriolet je vožen svega šesnaest kilometara od kada je kompletiran 2010. godine, a nekoliko puta se pojavio na sajtu za preprodaju eBay. Poslednji put se to desilo pre dve godine i tražena suma je iznosila 2,1 miliona dolara. Trenutno je ponovo na eBayu, a kupac će ovaj put morati izdvojiti 2.375.000 „zelembaća“ ukoliko želi da završi u njegovoj garaži. Radi poređenja, najskuplja ikada prodata limuzina je promenila vlasništvo 2012. godine za sumu od 2.915.000 najmanjih zelenih novčanica.

Kabriolet zapravo nije jedini sporni Tucker. Naime, kompletirane su još dve limuzine od preostalih delova, ali kako nisu napravljene u originalnoj Tuckerovoj fabrici u Čikagu već od viška delova (kao i nekih na novo kreriranih delova), samim tim se ne smatraju autentičnim.

Možda najbolju izjavu je dao trenutni direktor Tuckerovog kluba koji pri tom ima pristup kompletnoj arhivi dokumentacije firme. On kaže da je detaljno proučio kabriolet i da ne veruje da je autentičan već samo nečija lična prerada daleko pre nego što je vozilo steklo javni status.

Ali istovremeno dodaje da vozilo pokazuje kako je kabriolet realističan pokazatelj kako bi takav model izgledao da je Tucker kojim slučajem odobio prototip i da samim tim treba da bude voljen i poštovan od strane ljubitelja brenda. Takva priča verovatno nije ona koju sadašnji vlasnik želi da čude…

Zoran Tomasović

(238)