Zanimljivost dana: Šta se zaista desilo sa nekada velikim Fiatom?

Gledajući današnju situaciju unutar Fiata, teško je zasmiliti da je ovaj italijanski proizvođač vozila nekada bio jedan od najuticajnijih u Evropi u klasi narodnih automobila. Zaboravite na današnje gigante kao što su Volkswagen ili Renault, pošto ih je Fiat sve ostavljao u prašini u oblasti stila i inovacija. Možda nije bio najpouzdaniji automobil na Starom kontinentu, ali je Džeremi Klarkson jednom prilikom izjavio da „samo zato što se nešto kvari ne znači da nije brilijantno“.

U današnjem izdanju zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju baš na jedan Fiat iz zlatnih vremena firme.

Sigurno ga odmah prepoznajemo jer je bio veoma čest na putevima bivše Jugoslavije, a radi se o limuzini pod imenom 132. Kompanija je pravila vozila u takozvanom segmentu D praktično od svog nastanka još u devetnaestom veku, a eksperti će se složiti da je Fiat ušao u moderna vremena nedugo nakon Drugog svetskog rata kada je predstavljen model 1400.

Bio je to takođe prvi putnički automobil koji će Zastava proizvoditi u Kragujevcu. Fiat je često držaao više od jednog modela u istoroj kategoriji, gde su automobili bili sličnih dimenzija, ali su ih razlikovali zapremina motora i oprema. Primera radi, pored spomenutog modela po imenu 1400 je postojao i 1900, a onda je debitovao 1300/1500 (kod nas poznat kao „Tristać“) i nešto skuplji 125 (naš „Pezejac“, barem po pitanju stila).

Rad na nasledniku je počeo krajem šezdesetih godina prošlog veka, ali sa pomalo drugačijom strategijom. Umesto da novitet bude unapređena verzija Fiatovih manjih četvorotočkaša, odluka je pala da zapravo napravi korak bliže velikoj luksuznoj limuzini pod imenom 130.

Ovaj automobil je u svoje vreme bio najskuplji Fiat u ponudi i više o njemu možete da pročitate ovde. Takva ideja je delovala fantastično na papiru, pošto bi tradicionalni kupac bio oduševljen time što bi dobio automobil sličan 130-ki, ali u realnosti, mnogi će takođe reći da je narušio imidž skupljeg rođaka. Izbor imena je pao na 132 po kodnoj oznaci tokom razvoja.

Za dizajn se postarao domaći stilista Đanpaolo Boano, koji je takođe bio zaslužan i za Fiat 130, pa sličnost i nije bila neočekivana. Ponuđena je samo limuzinska karoserija, a spomenućemo da je dužina iznosila 4,4 metra, uz masu od 1,1 tonu. Mehanička ponuda je startovala sa 1,6-litarskim benzincem sa 98 konjskih snaga, a u izboru je bio i 1,8-litarski motor sa 111 „grla“.

Izbor menjača se svodio na četvorostepeni i petostepeni manuelni, a kasnije i trostepeni „automatik“, dok je pogon bio na zadnje točkove. Uparen sa moćnijim od dva motora, 132 je mogao da ubrza od nule do 100 km/h za trinaest sekundi i da potom dostigne maksimalnu brzinu kretanja od 170 km/h.

Prodaja je krenula u aprilu 1972. godine, ali sa pomalo razočaravajućim rezultatima. Dok su neki hvalili dizajnersku povezanost sa 130-kom, drugi su ipak očekivali revolucionarni model pošto je Fiat „navikao“ javnost na takve poteze sa vozilima poput onih nazvanih 127 i 130. Novitet je bio nešto udobniji od modela 125, ali je takođe imao lošije ubrzanje, teži volan i lošiju završnu izradu.

Štaviše, neki kupci su prijavljivali miris benzina u kabini i lupanje određenih delova enterijera čak i na skromnim kilometražama. Pored spomenutih pohvala na račun stila, kupcima se dopao prostor (posebno u prtljažniku) i dostupna oprema.

Razočaravajući komercijalni (ne)uspeh je naterao Fiat da ponudi prvo osveženje već 1974. godine. U pomoć je pozvan čuveni, nedavno preminuli dizajner Marcelo Gandini, a ovaj će da predstavi minimalne, ali značajne promene sa zahvaljujući kojima je 132 izgledao dosta privlačnije.

Najteži posao je čekao inženjere i lista unapređenja je bila poduža. Pre svega, bilo je potrebno zadovoljiti sve strožije zakone na raču bezbednosti, pa se osveženi 132 bolje ponašao u krivinama, a i u udobnost je bila na značajno višem nivou. Ovaj put mana nije bilo i novitet je značajno dobio na popularnosti.

Veliku pomoć u tome je imao i u naftnoj krizi, gde su njegovi relativno ekonomični motori svakako bili poželjniji od onih u luksuznom 130. Fiat se konačno povukao iz premijum klase posle 1976. godine, što je označilo da je 132 tada postao najveći, najluksuzniji i najskuplji model italijanskog giganta. Da bi opravdao nešto višu cenu, ovaj automobil je dobio i novi 2,0-litarski benzinac za 1977. godinu.

Razvijao je 115 konjskih snaga i smanjio je vreme potrebno za ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h na ispod deset sekundi. Doduše, maksimalna brzina je iznosila 175 km/h ili tek pet kilometara na sat viša od slabijeg 1,8-litarskog benzinca. Iste godine je stigla pomalo iznenađujuća odluka da se eliminišu zadnje disk kočnice i ponude samo doboši, u želji da se balansira cena sa dodatnom opremom. 132 je i dalje bio jeftiniji nego Opel Rekord, Ford Cortina i Citroen CX, ali pritom skuplji od bilo kog drugog modela Fiata.

Poslednja evolucija je debitovala 1978. godine, kada je u ponudu uvršten i prvi dizel radne zapremine 2,0 litra. Iako je razvijao tek 60 „konja“, takođe se mogao pohvaliti sa kombinovanom potrošnjom nižom od osam litara na pređenih sto kilometara. Nedugo posle je usledio i 2,5-litarski dizel sa 72 „grla“, a 1979. godine i moćnije izdanje 2,0-litarskig benzinca sa 125 konjskih snaga.

Konačan kraj za 132 je stigao posle 1981. godine, a nasledio ga je model Argenta. Ne može se reći da je Argenta bila novitet pošto je zapravo bila samo osvežena 132-jka, a Fiat će zbog takve odluke dobiti dosta kritika. Odluka je bila najviše finansijske prirode pošto je ova kategorija polako počela da izumire i nije se isplatilo investirati u potpuno novi automobil.

Kada se podvuče crta, oko 700 hiljada kupaca se odlučilo za 132 uz još 120 hiljada za Argentu. Većina njih je otpala na domaće tržište, ali ćemo spomenuti da je i španski automobilski proizvođač Seat, takođe imao svoje izdanje ove limuzine. Pored Italije, 132 se sklapao od strane Kije u Južnoj Africi i Južnoj Americi, a videli smo ga i u istočnom bloku tokom hladnog rata.

To se odnosi i na Jugoslaviju, pa je tako Fiat uvozio gotovo sve delove u jednu od fabrika u Zagrebu, a automobil bi se zatim sklapao koristeći i neke domaće delove (pre svega, električne komponente, pneumatike i slično). Tamo se nudio pod imenom Zastava 132, a veruje se da je sklopljeno manje od tri hiljade primeraka.

I pored ranih boljki, teško da neko može zameriti ovom automobilu i svako od nas je sigurno poželeo da ga poseduje. Dovoljno ga je samo pogledati da uvidimo da je reč o nečemu baš specijalnom i vrati nas u vremena kada je Fiat bio na vrhuncu automobilske industrije…

Zoran Tomasović

(12029)