Zanimljivost dana: Dve glave su bolje od jedne
Često možemo da čujemo priču da ovaj ili onaj automobilski brend dolazi iz konkretne države, ali je činjenica da je danas jako mnogo modela zapravo globalno i da nemaju samo jedan dom. Primera radi, ako bismo pogledali listu „najviše američkih automobila“, zapravo bismo najčešće na njoj videli Toyote i Honde.
Možda je sedište njihove korporacije u Japanu, ali na kraju dana, takođe imaju modele koji su razvijeni konkretno za Jenkije i proizvode se u njihovom dvorištu.
Ali situacija nije uvek bila takva. Primera radi, Ford je bio jedna od prvih automobilskih kompanija sa divizijama širom sveta, a u ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo sagledati jedan od njegovih prvih modela novonastale divizije Ford Evropa.
Henri Ford je osnovao istoimenu firmu 1903. godine, a u Evropu se proširio šest godina kasnije kada je otvorio diviziju i u Velikoj Britaniji. Francusko odeljenje je stiglo 1916. godine, a Nemčka jedanaest godina posle toga. Američki gigant će na kraju imati diviziju u praktično svakoj državi na Starom kontinentu i svaka je poslovala zasebno. To znači da su razvijali sopstvene modele koji u većini slučajeva nisu bili povezani.
Henrijev unuk Henri II je shvatio da takav način poslovanja nije efektivan i odlučio je da ih sve spoji u novonastalu firmu Ford of Europe. Ona je osnovana 1967. godine i cilj je bio zajednični konstruisati modele koji bi se onda prodavali širom Evrope.
Prvi zajednični model je bio Transit i razvijen je u vreme dok su britanska i nemačka divizija poslovale odvojeno, a nakon njega su usledili Escort i Capri. U našem izdanju zanimljivosti dana ćemo posvetiti pažnju jednom od mojih omiljenih Fordova ponuđenih u Evropi.
Prodavao se pod imenom Taunus TC u Nemačkoj, odnosno Cortina TC u Britaniji. Oba modela su zapravo delila platformu i mehaniku, ali su dizajneri dobili slobodu da sa svojom kreativnošću naprave ono što bi bilo popularno u sopstvenim državama.
I zašto onda dva različita imena za praktično jedan isti automobil? Najviše zbog istorije koje je svako ime nosilo sa sobom. Taunus se prodavao pod velikim brojem generacija u Nemačkoj još od 1939. godine dok je Cortina bila britanska svetinja i jedan od bestselera na Ostrvu. Svaki model je dobio ono „TC“ u imenu što je bila skraćenica za Taunus Cortina.
Ono što će vas sigurno najviše iznenaditi jeste podatak da su oba automobila zapravo razvijena pod komandom američkog tima. Tu komandu je vršio čovek po imenu Banki Knadsen, koji je stigao u Ford iz General Motorsa krajem šezdesetih godina i unapred znao šta najveći rival kompanije Opel sprema.
To ujedno objašnjava zašto su oba automobila TC i zašto su izgledali američki, posebno po uzoru na model Ford Torino. Do današnjeg dana nije baš jasno ko se postarao za stil, a najviše su spominje ime Luiđi Kolani.
Sa međuosovinskim rastojanjem od oko 2,5 metra i ukušnom dužinom od 4,3 metra, TC je bio nešto veći od svog prethodnika. Nemačka verzija je takođe jako odstupila od modela koji je nasledila i koji je pružao pogon na prednje točkove, a Knadsen je smatrao da je takav proces previše skup i da nije preterano interesantan kupcima.
Oba automobila su bila dostupna u konfiguracijama limuzina sa dvoje i četvoro vrata i karavan, a Taunus i kao kupe sa produženim krovom (popularno nazvano „festbek“). Proizvodnja nemačke verzije se odvijala u Belgiji, dok je Cortina silazila sa proizvodne trake u Britaniji.
I da li postoji nešto po čemu se dva automobila razlikuju? Pored već očiglednih izmena na račun stila, jedna od većih promena je ležala na račun ogibljenja. Britanski inženjeri su više pažnje posvetili segmentima koji se tiču udobnosti i završne izrade, dok je tradicionalno „hladne“ Nemce ipak više interesovalo ponašanje u krivinama i dinamičnost vožnje.
Primera radi, najpopularnija konfiguracija na Ostrvu je bila ona sa oznakom Ghia i označavala je luksuz, dok se Nemcima najviše dopali oni sportski modeli kao što su GT i GXL. Dvojac s indeksom TC je takođe označio i kraj za nekadašnje benzince V4 i Ford je konačno ušao u „moderna vremena“, lansiranjem modernijih agregata sa četiri cilindra u rednoj konfiguraciji.
Jedina dva deljena motoa u ponudi su bili takozvani Pinto radne zapremine 1,6 i 2,0 litara. Taunus je imao i manju konfiguraciju radne zapremine 1,3 litre dok se Cortina orijentisala na svoje agregate nazvane Kent. Britanska verzija će vremenom pronaći put i do Južne Afrike i Australije gde je bilo moguće kupiti ovaj automobil i sa šest cilindara ispod haube, uključujući i glomazni 4,1-litarski benzinac u zemlji kengura.
Ako bismo morali da tražimo najmoćniju konfiguraciju na evropskom tlu, ta čast je pripala Nemcima gde je bilo moguće kupiti Taunus sa 2,3-litarskim benzincem sa šest cilindara. Uparen sa ovim motorom, Taunus je razvijao 115 konjskih snaga i pružao maksimalnu brzinu od 176 km/h.
Doduše, kombinovana potrošnja je iznosila oko sedamnaest litara na pređenih sto kilometara, pa je fabriku napustio jako mali broj vozila, posebno nakon naftne krize iz 1973. godine.
Dvojac s oznakom TC je zabeležio veliki komercijalni uspeh. Taunus je pronašao preko 250 hiljada kupaca tokom prve godine proizvodnje, a iako je prodaja naglo opala posle spomenute naftne krize, opet će biti prodato 1,1 milion vozila do 1975. godine.
To ga je učinilo bestselerom u klasi i popularnim modelom nego što je bio slučaj sa glavni rivalom Opel Mantom. Slična situacija je bila i u Britaniji gde se Cortina zapravo okitila titulom najprodavanijeg automobila ispred bratskog Escorta.
Druga generacija će se proizvoditi od 1976. do 1982. godine i napravljena je u velikoj meri da zavara javnost šta se krije ispod atraktivnog stila. Upravo je dizajn bio potpuno nov i pokazao da je Ford ušao u moderna vremena, ali se mehanički malo toga promenilo kod samih vozila.
Ford je nastavio da ih usavršava sa luksuznijim enterijerima i nije imao razloga za većim promenama pošto su braća iz palete TC-a nastavila da osvajaju kupce. Prodaja Taunusa je iznosila preko 1,6 miliona jedinica, što ga je još jednom učinilo bestselerom u klasi na nemačkom tržištu. Britanci su takođe bili oduševljeni i Cortina će ostati najprodavaniji automobil na Ostrvu.
Upravo će uspeh TC-a naterati Ford da zadrži pogon na zadnje točkove i na njihovim naslednikom pod imenom Sierra. Zadržani su i TC-ovi motori, ali će Sierra biti potpuno nov automobil u svakom drugom pogledu zahvaljujući aerodinamičnom stilu i nezavisnom ogibljenju.
Nemci će brzo zavoleti naslednika dok će tradicionalcima Britancima biti potreban duži niz godina da se naviknu na novajliju. Duet TC je otišao u istoriji kao poslednji dvojac Fordovih automobila na evropskom tržištu koji je imao kakve-takve promene zavisno od države, ali na kraju dana su zabeležili veliki komercijalni uspeh i pokazali da novi način poslovanja može da opstane.
Zoran Tomasović
(2093)
Eh, ovo me baš podsjetilo na djetinjstvo. Pokojni otac je 1971 kupio Ford Taunus 1600 L, bijeli sa 4 vrata. Tada je bila aktualna nagradna igra na TV-u za šampanjac “Milion”, a glavna nagrada baš takav auto. I naravno, u susjedstvu se pričalo da ju je stari osvojio…🙄
Uvek naše komšije znaju bolje kako je u našoj kući od nas samih 😊
Ako sajt https://www.automobile-catalog.com/ ima tačne podatke (a ja njima najviše poklanjam veru), taj Taunus je imao Cw od čak 0.47.
U to doba 0,47 i nije bilo tako loše. Bio je nekako širok za svoju dužinu, imao je 72 KS, a deklarirana maks. brzina je bila 155 km/h. Tih godina se otvorila prva auto cesta u bivšoj Jugi, Zagreb -Karlovac, sjećam se da je “po satu” išao 170 km/h.
Onom finalnom nizbrdicom, pre Lučkog ?
🙂
Mora da su mu se pri toj brzini spoljni retrovizori sami sklapali… 🙂
😁
Pa, ja to iz ličnog iskustva. Za taj deo auto puta bih u neka prastara vremena za ciljanih170 km/h na toj finalnoj nizbrdici prethodno dotezao zglob retrovizora 😊
Veoma lep je to autić bio za svoje vreme.
Sredinom 90-tih bio mi je potreban jos jedan auto pa sam na brzinu kupio jedan Taunus za 100 maraka! Auto me je odusevio dobrim lezanjem na putu i komforom. Malo sam ga doterao i nepune dve godine kasnije prodao za 2500 maraka. 🙂
Kortina je lepsa varijanta istog automobila, u Nemackoj je bila veoma retka inace bih nju izabrao!
Mogu misliti kako je ga „dotjerao“ inžinjer mašinstva pri tom još zaposlen u autoindustriji:-)Dovoljno govori skok cijene od 100 na 2500 maraka.
Izgleda da noje loš ni kao trgovac 😜
Akcija je bila sledeca: posto mi se auto svideo resio sam da malo investiram u njega – delovi su bili prava bagatela! 1. Menjac je malo zujao – demontirao sam ga, zamenio sve lagere i dihtunge, posle toga radio je ko nov! Njegov menjac je neverovatno mali, moze da stane u kutiju za cipele. 🙂 2. Demontirao sam motor i lagere na radilici i klipne prstenove zamenio novim, standard. Racunam da sam mu ovim zahvatom produzio rok za pravu generalnu bar za 30%. Motor nije pokazivao slabost ali sam zeleo da duze traje. 3. Zamenio sam sve gumene delove na… Pročitaj više »
Vrlo popularan model u ono vrijeme.Model 2.3 „Ghia“ me oduševio sa kompletnom dodatnom opremom a tek zvuk divnog šestaka doduše vazda žednog.
Cortina se nudila sa:
1.3 OHV ‘Kent’ motorom
1.6 OHV ‘Kent’
od 1973. je ponudjen uz gornji i 1.6 OHC ‘Pinto’ sa dvogrlim karburatorom
2.0 OHC ‘Pinto’
od 1976. 2.3 V6 ‘Cologne’.
Taunus se nije nudio sa ‘Kent’ motorima vec su u ponudi bili:
1.3 OHC ‘Pinto’
1.6 OHC ‘Pinto’
2.0 OHC ‘Pinto’ (1993 kubna cm i linijski 4)
2.0 V6 ‘Cologne’ (1999 cm3) tako da su u ponudi bila 2 razlicita motora kapaciteta 2.0l
2.3 V6 ‘Cologne’.
Bravo za detaljne podatke o motorima. Ovo za Cortina-u nisam znao. Što se Taunus-a tiče, ako se dobro sjećam, GT verzija je imala 2.0 OHC, a GXL 2.0V6 i 2.3V6