Da, „pronalasci automobila“ još uvek postoje

Po definiciji, „barn“ je engleska reč za „štalu“ ili „ambar“ dok se ono „find“ odnosi na „pronaći“. Amerikanci vole da koriste takav izraz za stare i zapuštene stvari koje slučajno ili namerno pronađu u štali, a izraz je posebno popularan u automobilskom svetu. Svako kome „benzin teče kroz vene“ je sigurno prošao pored neke napuštele štale i zapitao se šta se tačno krije unutra (ili se možda samo ja to pitam, a američka savezna država Viskonsin je puna takvih štala), a kolekcionari svakako plaćaju poveće sume novca za „davno izgubljene“ četvorotočkaše.

Doduše, takvi automobili nikada nisu ni bili „izgubljeni“ već ih vlasnik nije hteo pokazati javnosti iz ovog ili onog razloga.

Taj razlog je obično „nije na prodaju jer ću ga jednog dana restaurirati“ pre nego što stignu godine i vlasnik shvati da mu nije ostalo još dugo vremena na ovoj planeti. Nekada ga proda u zadnjem momentu, ali u dosta slučajeva, automobil zapadne njegovoj porodici na staranje, posle smrti originalnog vlasnika.

„Barn find“ je toliko popularan među ljubiteljima klasike da nije retkost da neko namerno parkira stari automobil u štalu, zatim nabaci koje kilo prašine preko i onda pokuša da unovči prodaju, sve uz priču „proveo je zadnjih 40 godina u štali“.

Predmet današnje priče je model Cord L-29 Brougham iz 1930. godine i definitivno spada pod definiciju „barn find“. Cord je većini ljudi relativno nepoznat automobil, ali je u svoje vreme zapravo bio jedan od prestižnih četvorotočkaša američke industrije.

Proizvodio se od 1929. do 1937. godine i proslavio ga je model 810/812 sa svojim fantastičnim stilom. O njemu smo pisali više puta i tu priču možete da pročitate ovde. Takođe smo pre nekoliko godina posetili i njegov zvanični muzej u američkoj saveznoj državi Indijani.

L-29 danas nema kultni status kao spomenuti 810/812, ali je istovremeno bio prvi američki masovno proizvedeni automobil sa pogonom na prednje točkove. Pokretao ga je benzinac sa osam cilindara u rednoj konfiguraciji i mogao se pohvaliti sa 125 kosnjkih snaga iz radne zapremine 4,9 litre.

I pored mase od 2,1 tone, L-29 je mogao da dostigne maksimalnu brzinu od 130 km/h, što je bio fantastičan rezultat u svoje vreme. L-29 se smatrao prestižom i koštao je oko tri hiljade američkih dolara, što iznosi nešto više od 51 hiljadu „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca. Fabriku će da napusti 5.010 jedinica.

Ono što je proslavilo L-29 nije bila snaga, pa ni stil, već koliko je bio niži u poređenju sa svakim drugim automobilom na američkim putevima (skoro dvadeset centimentara niži nego recimo Cadillac iz iste godine). Pogon na prednjoj osovini se smatrao egzotičnim u svoje vreme, posebno nakon što je bolid Millera sa takvom tehnologijom slavio na tada najvećoj svetskoj trci Indianapolis 500, ali se L-29 pojavio u prodaji baš u vreme Velike depresije kada su imućni Jenkiji izgubili bogatstvo, i baš zbog toga nije ostvario komercijalni uspeh.

Uz sve to, vlasnik po imenu I. El. Kord je takođe posedovao još dva premijum brenda (Auburn i Duesenberg) i podigao je poveće bankovne zajmove na ime firmi, pre nego što je pobegao u Veliku Britaniju. Cord jednostavno nije mogao da preživi u takvim uslovima.

Veruje se da je danas preživelo samo 175 primeraka L-29 pošto su posle Drugog svetskog rata viđeni kao bezvredni polovnjaci i većina je završila pod presom. Od spomenute cifre, samo deset njih spadaju u konfiguraciju elegentnih Broughama, a jedan od njih možete da vidite na priloženim fotografijama.

Defintivno se uklapa u definiciju „barn finda“ pošto je dugo godina bio parkiran u štali i sudeći prema rečima vlasnika, malo ko je znao za njega, osim nekoliko bliskih prijatelja. Lokacija ovog lepotana je bila u gradu Šempejn unutar američke savezne države Ilinois.

Zanimljija je i sama istorija vozila. Originalno ga je kupio stariji bračni par u američkoj saveznoj državi Ohajo i uskoro su se uputili za Floridu. Međutim, L-29 se pokvario u Kentakiju, a u spomenuto vreme Cord nije nudio mnogo servisa i generalno, obilje rezervnih delova.

Kada je vlasniku rečeno da automobil ne može biti popravljen, oni su ga zamenili novim Cadillacom i L-29 je došao u ruke izložbeno-prodajnog salona. Ovaj ga se rešio za sumu od samo 25 dolara (današnjih 456 najmanjih zelenih novčanica), a novi vlasnik ga je uspeo popraviti (doduše, sa delovima od drugih automobila) i nastavio voziti sve do 1939. godine.

Tada je parkiran u štalu kada je vlasnik postao pilot u Drugom svetskom ratu i na tom mestu će ostati sve do 1975. godine. L-29 je ponovo promenio vlasnika, ali je sudbina ostala ista – samo je pomeren iz jedne štale u drugu. Vlasnik je imao velike planove za restauraciju i kupio dosta rezervnih delova, ali do toga nikada nije došlo.

Kada je shvatio da mu nije ostalo mnogo vremena na ovom svetu, L-29 se pojavio u prodaji 2007. godine i nije trebalo da prođe dugo godina da pronađe kupca. Novi vlasnik će provesti deset godina prikupljajući autentične delove i istraživajući istoriju ovog retkog Corda pre nego što je poverio restauraciju firmi LaVines.

Kada posao bude kompletiran, ne sumnjamo da će vrednost ovog primerka modela L-29 biti milionska i da će privući veliku pažnju gde god da se pojavi.

Kao što je ovaj retki automobil „pronađen“, ne sumnjamo da se u štalama širom sveta i dalje krije veliki broj retkih četvorotočkaša koji očekuju istu sudbinu. Barem za mene, svaki put kada prođem pored štale, baš zbog ovakvih priča, obavezno pomislim da li je puna sena, ili se u njoj krije neki retki klasik pod debelim slojem prašine…

Zoran Tomasović

(13378)