Koliko kilometara vožnje je dovoljno da bi se automobil (pr)ocenio u testu?

Na ovu priču ili pričicu sam podstaknut neretkim komentarima na društvenim mrežama i na portalima u kojima se u pitanje dovodi kredibilitet iznetog u recenziji automobila, na temelju eventualnog manjka odvoženih kilometara objektom testiranja. O tome kako se testiraju automobili, pisali smo ranije, ali hajde da pored odgovora na pitanje „kako“, pokušamo da se osvrnemo i na temu „koliko“.

Ljudi koji jedva čekaju štivo ovog tipa, a potom i gutaju ispisane redove, očekuju da na temelju iznetih zapažanja autora, steknu predstavu o tome kakav je automobil koji se našao na iskušenju. Jasan je i (u profesionalnom smislu) bolan nedostatak međunarodnih standarda koji bi se bavili temom obuhvata, načina i obuhvata testnih procedura, ali u svakom slučaju, neke osnovne oblasti je ključno pokriti.

Naravno, napisan je etički kodeks koji važi generalno za novinare, ali kada u delu novinarstva koji se bavi, u smislu društvenog značaja, mnogo važnijim pitanjima od automobila, imamo ličnosti poput urednika Informera, onda možete pretpostaviti šta se slilo na temu koja je omiljena ogromnoj većini muškaraca, i ponekoj ženi.

Evo makar u kratkim crtama da podsetimo. Razvili smo sistem u kom se automobili procenjuju po kategorijama ocenjivanja, pa tako, zavisno već od neke šire i moguće povezive životne priče, procene ili pouke, u nju se utkaju sudovi pisca o dizajnu vozila, praktičnosti, komforu, doživljaju boravka u enterijeru, kvalitetu i poreklu implementiranih materijala, o spretnosti ruku „majstora“ koji su se bavili sastavljanjem vozila.

Često samu srž recenzije čine baš procene na temu vozne dinamike, ponašanja u krivinama, rada sistema oslanjanja, kočnog ili sistema vozačke ispomoći.

Umnogome se orijentišemo na proklamovanu svrhu i ciljnu grupu kupaca, namenu vozila, pa tako zanemarujemo aspekte vozne dinamike kod kombija, ali itekako cenimo aspekte praktičnosti. Nasuprot tome, kod sportskih vozila i ne očekujemo veliki prtljažnik, niti obilje prostora za kolena i ramena putnika nazad, ali zato protestvujemo ako su kočnice manje dobre od savršenih.

Sad ono ključno, naslovno pitanje. Koliko nam je kilometara za volanom potrebno da bismo na relevantan način procenili karakter nekog vozila, dovoljno da možemo reći da je prošao kroz testnu proceduru. Pa, u najkraćem, ne previše. Naime, pitanja komfora, praktičnosti, dizajna, cene spram konkurencije u segmentu, sva ta pitanja se mogu proći još dok je automobil na parkingu ili u salonu distributera. Zapravo, o stilu sudimo još dok je vozilo prisutno samo u virtuelnoj formi, dok utiske zaokružujemo pri susretu uživo.

Ako ovaj segment procene isključimo iz priče i kažemo da glavninu sudova možemo formirati i pre preuzimanja automobila, onda imamo osnova da ustvrdimo da je veoma skromna kilometraža dovoljna za procenu s razumnim nivoom uveravanja o tome da je naš sud suštinski korektan. Tako naš drug, brat i kolega moron svake subote, pre nego li ode na Fruškać (Fruška Gora), biciklom obilazi salone i zaseda na zadnju klupu mnogih modela kako bi se iščuđavao kako nigde nema dovoljno mesta za glavu.

Šta to znači u ciframa, mislim, koliko kilometara vožnje? Pa recimo, između 50 i 100 kilometara vožnje je više nego dovoljno da se stekne dovoljno precizan utisak o vozilu!

Čini vam se da je to malo, ali verujte da nije. Kako u demokratskim zemljama znamo ko je pobedio na izborima, u roku od samo sat vremena (ili nešto slično)? Pa tako što se te procene zasnivaju na statističkom uzorku s određenim stepenom verovantoće. Onda čujemo kako se prenosi vest koja sadrži tvrdnju da je, na osnovu prebrojanih xy procenata glasova, ovaj ili onaj kandidat u (ne)dostižnom vođstvu. Našu situaciju ne računajte, mi smo toliko demokratski stasali, da se kod nas i pre izbora zna ko će da pobedi. Naravno, to je jedini koji se i može videti u zavisnim medijima 🙂

Još, nešto, postoje naučna istraživanja u kojim su stručni ljudi empirijski dokazali da prvi sud o čoveku stičemo svega nekoliko sekundi nakon upoznavanja i ako se odnos razvije, u ogromnoj većini slučajeva se taj prvi impuls koji se javi u stomaku, pokaže potpuno ispravnim.

Elem, kada čovek ima dovoljno dug vozački staž i savladao je tehniku vožnje, zapravo tehniku bezbedne vožnje, i kada ima iskustva za volanom različitih modela i različitih proizvođača, onda on već ima neke repere u rukama, glavi i srcu. Tako zna šta može da očekuje od konkretnog automobila, a još ukoliko je potkovan i nekim predznanjem o prethodnoj generaciji, eto osnova i za kvalitetna poređenja.

U okvirima zamišljenih stotinak kilometara, vozač može da ukombinuje distance koje se tiču i deonica na autoputu, gradu i lokalnim putevima. Par krivina u dva kilometra, dovoljne su da vidite kako se vozilo ponaša, ima li tendencija ka proklizavanju ili ne. Tokom celog trajanja vožnje, sistem ogibljenja je na ispitu, dok ima mesta i prilika da se procene kočnice u višekratnim ponavljanjima.

Današnji putni računari su programirani od strane ljudi koji imaju svest da se prevare lako demistifikuju i da onda donose više štete nego dobra, onom ko ih je osmislio, zato se u njih čovek danas može pouzdati i verovati očitanoj potrošnji. Pride, verujemo da su retki oni novinari koji u demo automobile sipaju gorivo (iz sopstvenih izvora – ne naftnih, već finansijskih). Ergonomija se proceni za sat vremena prilično dobro, posebno ako se vozi u različitim uslovima, a dao testa se može sprovesti i dok je vozilo stacionirano.

I tako, teško da se dogodi da je automobil danas bolje ili lošije kočio nego što će sutra, i tako redom po ostalim segmentima. Jasno, neki dan može biti kišan, neki opet s velikom žegom, ali, ne zaboravite, test stiže s određenim nivoom pouzdanosti, što nije ništa čudno i važi i za medicinske laboratorijske testova, pa zašto ne bi važio i za automobilske?

Ne sporimo da bi divno bilo imati smisla i logike testirati automobil u uslovima različitih atmosferskih prilika, s ovim ili onim montiranim pneumaticima, ali tako nešto je prilično skupo za sprovođenje, a novinari nemaju finansijsku satisfakciju ni za elementarni nivo, a kamoli za „visokobudžetni film“ od recenzije četvorotočkaša.

Pa onda može da usledi i pitanje tipa „a za koji đavo onda distributeri (proizvođači) ustupaju uopšte vozilo na nedeljni test (nekad i višemesečni supertest). Odgovor je jednostavan – ne žele da plate za uslugu promocije u novcu, pa onda novinaru (redakciji) ustupaju vozilo na duži period bez naplate zakupa.

S druge strane, neki drugari, kada pišu o testnom automobilu, često upadnu u zamku koja bi se mogla nazvati „daj što korisniji da budem potencijalnom kupcu i da mu ispucam sve što znam“, pa umesto testa pišu korisničko uputstvo sa sve tehničkim specifikacijama (kao da one nisu lako dostupne na sajtovima proizvođača).

Utisci su ključni, subjektivni sud ocenjivača, a Excel koji je jedino objektivan – pa njega imamo svi. Zato i tražim utiske u testovima, a ne uputstva za upotrebu.

Tako dođosmo i do toga da je prava, i u stvari jedina vrednost testa u 0nom subjektivnom delu. Test bi trebalo da bude maksimalno subjektivan, jer objektivno ne postoji.

Ono što jednu ženu može da zaboli – drugoj može biti malo, nedovoljno za bilo kakvu suštinsku interakciju… Lenjir sve one imaju, ali malo šta on kaže, reci ti snajka kako si se provela! 🙂

Eto, tako vam to ide i sa ženama i sa testovima!

Zvezdan Božinović

(1857)