AR pijaca klasika: Šesnaest cilindara koje ne poznajemo

Istorijske knjige će nam reći da su u istoriji automobilske industrije postojala samo tri proizvođača koja su nudila benzinac sa šestnaest cilindara u serijskoj proizvodnji. Jedan od njih je Cadillac, kada je to činio tokom tridesetih godina prošlog veka, dok je drugi naravno Bugatti. O oba modela smo detaljno pisali dosta puta na našem sajtu.

Onog trećeg smo nekoliko puta spomenuli, ali mu nikada nismo posvetili veću pažnju iz razloga što se o njemu gotovo ništa i ne zna. Oglas na sajtu „Bring a Trailer“ nas je podsetio da kažemo par reći o zaboravljenom modelu Marmon Sixteen.

Marmon Motor Car Company je osnovan 1902. godine u moru mnogorbojnih premijum proizvođača, a slavu je stekao devet godina kasnije kada je pobedio na takmičenju s ugledom po imenu Indianapolis 500 trku. To mu je omogućavalo da narednih nekoliko decenija opstane u biznisu, a krajem dvadesetih godina prošlog veka, vlasnik i osnivač firme Hauard Marmon odlučuje da razvije najsavremeniji automobil na svetu.

Većina konkurenata je koristila motore sa osam cilindara, neki i sa dvanaest, a da bi ih sve redom nadmašio, Hauard odlučuje da ponudi motor V16. Takođe je znao da i Cadillac razvija istu tehnologiju i usledila je žurba, trka na temu ko će ga prvi predstaviti.

Kada je motor bio spreman, smatrao se inženjerskim čudom. Sa zapreminom od 491 kubnog inča (8,1 litra), on je bio nešto veći nego Cadillacov (453 kubna inča ili 7,4 litre) i imao je u tom periodu najveću kompresiju na svetu – 6.00:1 u poređenju sa rivalovim kompresionim odnosom od 5.50:1, što mu je davalo maksimalnih 200 konjskih snaga.

To je bilo za 35 „grla“ više nego Cadillac V16, a Marmon je bio i za 235 kilograma lakši. Obrtni momenat nikad nije reklamiran, ali se pretpostavlja da je iznosio između 515 i 542 Nm, što mu je davalo mogućnost laganog savladanja ubrzdica (nešto što su novinari nekoliko puta potvrdili). Maksimalna brzina je iznosila oko 170 km/h (ubrzanje do 100 km/h je trajalo oko dvadeset sekundi), a tokom kupovine bi svaki vlasnik dobio poseban certifikat.

On je garantovan da je automobil vožen 336 kilometara na legendarnoj stazi zvanoj Indianapolis Speedway, od čega je poslednjih šesnaest kilometara voženo pri brzinama ne nižim od 168 km/h. Snaga se prenosila na zadnje točkove preko trostepenog manuelnog menjača, od čega je treća „brzina“ bila samo za vožnju po teškim terenima. Pored velike brzine kretanja, Sixteen se mogao pohvaliti i sa moćnim kočnicama, za koje je tvrdio da su 65% bolje od onih u rivalskom Cadillacu.

Prvi prototip je predstavljen na Salonu automobila u Njujorku u decembru 1930. godine dok je serijska proizvodnja startovala šest meseci kasnije. Početna cena je iznosila pet hiljada američkih dolara (današnjih 97.470 „zelembaća“), a ako bi kupac izabrao svaku od raspoloživih opcija, cena bi se mogla udvostručiti.

Do tada Cadillac V16 je bio na tržištu petnaest meseci. Dok je kupac Cadillaca mogao da bira između velikog broja školjki od nekoliko poznatih dizajnerskih kuća (u navedenom periodu školjke za većinu premijum automobila nisu proizvodile same kompanije već samostalne dizajnerske kuće), u slučaju Sixteena taj broj je pao samo na LeBaron.

On se potrudio da predstavi osam različitih verzija kao limuzinskom i kabrioletskom izdanju, a situaciju je u velikoj meri pogoršala svetska kriza prouzrokovana Velikom depresijom. Tokom 1931. godine je prodato samo 223 primerka. Sledeće godine prodaja pada na 111 vozila, a 1933. godine, koja je ujedno bila poslednja na tržištu, samo 56 Sixteena je pronašlo kupce.

Cadillac je iza sebe uvek imao veliki General Motors da plaća račune, ali Marmon nije bio te sreće. Njegova automobilska divizija je otišla u stečaj 1933. godine, ali ona druga za tešku industriju postuje do današnjeg dana. Štaviše, Marmonovi kamioni su silazili sa pokretnih traka sve do 1997. godine i smatrali su se „Rolls-Royceom kamionske industrije“.

Primerak iz današnje priče je kabriolet proizveden 1931. godine i trenutno se nalazi u gradu Sent Luis unutar američke savezne države Mizuri. Do sada je prešao 77 hiljade milja (123.200 km), a jedno vreme njegov vlasnik je bio šampionski vozač iz Formule 1 Fil Hil. Takođe je imao privatne vlasnike u saveznim državama Ohajo i Ajdaho, a tokom sedamdesetih godina je prošao kroz dugogodišnji proces restauracije u Kaliforniji.

Tada je dobio i novi motor (iz drugog Sixteena), što je nešto što se kolekcionarima nikako neće dopasti jer se mehaničke brojke ne poklapaju sa onima koje je imao kada je napustio fabriku. Ali, nakon toga je osvojio mnogobrojne nagrade, od čega je najznačajnija drugo mesto na čuvenom festivalu Pebble Beach 2011. godine.

Do kraja aukcije je ostalo još osam dana, a trenutno najviša ponuda iznosi 80 hiljada američkih dolara. Eksperti smatraju da je vrednost Sixteena oko pet puta viša i ne sumnjamo da će konačna brojka biti baš takva. Ovaj Marmon verovatno nikada neće imati onaj kultni status kao Cadillac i Bugatti među vozilima sa šesnaest cilindara, ali je u svoje doba svakako bio revolucionarni i jednostavno se pojavio u prodaji u pogrešno vreme.

Ako ništa drugo, sada ima i svoju priču na AutoRepublici…

Zoran Tomasović

(1041)