Zanimljivost dana: Poslednji Moskvič je trebalo da donese luksuz

Ako je išta dobro mogao da donese jedan rat, onda je onaj koji je Rusija pokrenula u Ukrajini u javnosti oživeo ideju o ponovnom rađanju Moskviča, kao jednog od simbola sovjetske automobilske industrije. Najava o vaskrsu marke je donela i novi talas interesovanja za istoriju Moskviča, pa smo tako iščačkali i priču o tome kako je, neposredno pre ulaska u stečaj preduzeća koje je proizvodilo vozila ove marke, u planu bila montaža sklapanja najprogresivnijeg automobila u Rusiji.

Dakle, u osvit buđenja novog Moskviča, prisetićemo se nekih neostvarenih snova uprave preduzeća koje je nestalo pre dvadeset godina. Ispostavilo se da se Moskvič pripremao da lansira sopstveni sedan, onaj koji bi kupce trebalo da odvrati od pazara nemačkih premijum limuzina. Fabrika je čak započela s izradom nepokretnih prototipova u prirodnoj veličini budućeg proizvoda, ali nešto je krenulo po zlu…

Izveštaji o razvoju nove limuzine 2000. godine postali su senzacionalni kada su se pojavili u medijima. Posle duge serije zastarelih modela, Moskvič je obećao da će lansirati potpuno novu poslovnu limuzinu, koja je do sada nosila kodno ime X1.

Znajući za ljubav glavešina iz Moskviča jasno izraženu prema korišćenju istorijski važnih imena, može se pretpostaviti da bi taj model naposletku dobio ime „Dmitrj Donskoj“ ili čak i „Jurij Lužkov“, u čast gradonačelnika i glavnog patrona fabrike.

U svakom slučaju, od rukovodstva preduzeća se u tom trenutku moglo očekivati bilo šta. Nakon što je nekada počeo sa malim i jeftinim malim automobilima Moskvič-400, sada fabrika cilja na novčanike bogatih vozača – novi model je trebalo da postane ništa manje nego najskuplji i najudobniji ruski automobil.

O tome svedoči i izjava tadašnjeg generalnog direktora preduzeća JSC Moskvič, Rubena Asatrijana, čije su reči bile: “Ostavimo golje da se voze tramvajem!” Perjanica brenda je, na sugestiju pomenutog Asatrijana, u tom trenutku trebalo da bude čudnovat model Moskvič-2142 „Ivan Kalita“, što je bio pokušaj da se iz modela 2141 istisne privid ruskog Mercedesa za državne činovnike.

Dakle, ničeg neočekivanog nije bilo u konceptu X1. U smislu gabarita, sedan je bio u korelaciji s Mercedesovom E Klasom, a ovaj segment se često nazivao u SSSR-u poslovnom klasom, a tamo su kao što znamo dominirali pomenuta E Klasa i Serija 5 iz BMW-a.

Istovremeno, model je momentalno dizajniran u skladu s pojednostavljenom šemom, što je bilo tipično za maloserijsku proizvodnju. Struktura konstrukcije je zasnovana na prostornom okviru, na koji su već okačeni čelični i kompozitni elementi karoserije. Tako, na primer, proizvode Rolls-Royce Phantom.

Za dizajn spoljašnosti modela X1 je bio zadužen Cardi kao stilski studio koji je bio dobro poznat u to doba po konceptnim modelima. A oni su naveli da su ruski prototip osmislili „imajući jedno oko zabačeno ka američkim i engleskim limuzinama“. Rezultat je bio, možemo slobodno reći, potpuno neobičan!

Čudne proporcije i rasveta, linija bočnog zastakljenja i krov koji nije svojstven sedanima, a tu je i rešetka hladnjaka u obliku školjke. Živahan eklekticizam u duhu arhitektonskih prerada tadašnje Moskve Jurija Lužkova. Jednom rečju, Moskovljanin.

Referentni zadatak za osnovnu verziju Moskviča X1 za inženjere je zvučao još interesantnije – radi jasnoće, trebalo bi ga uporediti sa karakteristikama bazne E Klase, konkretno modifikacije Mercedes-Benz E200, s kojom bi novi proizvod morao da se takmiči.

Dužina ruskog X1 je bila primetno superiornija od Mercedesa (4.980 mm naspram 4.818 mm) – a samo je 4 milimetara falilo da se dostigne legendarna „sedmica“, to jest BMW E38. Osnovni motor Moskviča, trolitarski V6 blok je proizvodio 185 konjskih snaga, i bio je za 22 „grla“ moćniji od početne Mercedesove ponude s četiri cilindra.

Zanimljivo je da je dinamika „konkurenta” bila identična: ubrzanje do 100 km/h za nekoliko desetinki manje od deset sekundi, maksimalna brzina od oko 210 km/h. I sve to po procenjenoj ceni Moskviča od 22 hiljade američkih dolara!

Istina, X1 je imao pogon na prednje točkove, ali, kao i Mercedes, trebalo je da ima i verziju s pogonom na sve točkove. A pored mehaničkog, odnosno ručnog menjača, bilo bi moguće naručiti i četvorostepeni automatik. Vremenom su u liniji planirani čak i najprestižniji V8 motor, dizel, pa čak i hibrid! I zamišljen je u vreme kada je Toyota Prius još uvek izgledala kao japanskski pomodni artikal koji se proizvodio tek tri godine.

Spisak dodatne opreme Moskviča trebalo je dopuniti klima uređajem, elektropokretanim prozorskim staklima, grejanim vetrobranom, prednjim i bočnim vazdušnim jastucima. Automobil je bio zamišljen i trebalo je da bude konstruisan da prebaci kilometražu od nekih 200 hiljada km, a garancija u vezi eventualne korozije karoserije je pokrivala deset godina. Barem po zamisli nesuđenog proizvođača.

Do početka 2001. godine je trebalo da bude sklopljeno od deset do pedeset primeraka noviteta, a sama fizionomija automobila nije slučajno izabrana jer je proizvodnja mogla biti organizovana uz ne tako visoke troškove, a sve je moglo biti zavareno ručno u okviru probne proizvodnje.

Međutim, Moskvič nije imao drugu opciju: platforma 2141 je dugo bila zastarela i gubila je popularnost, a nije bilo dovoljno novca za razvoj potpunog novog modela – Moskvič JSC je dugo bio duboko ukopan u dugovima. Ostalo je beskrajno kozmetički ukrašavati stari Moskvič-2141 i smisliti nova imena za njega, pokušavajući da se oživi potražnja za staritetom.

Maloserijski X1 je predstavljao šansu da se uz minimalna ulaganja puno zaradi na svakom sklopljenom primerku. Projekat je prezentovan gradonačelniku prestonice, više puta pominjanom Juriju Lužkovu koji je pomogao i pružio podršku kroz isplate iz gradskog budžeta. Čak je počela i izrada modela X1 u punoj veličini, ali…

Ostalo je vrlo malo vremena – sudbina fabrike je već visila o koncu. Do 2001. godine je završena montaža čak i aktuelnih modela – slučaj je završio odlaskom preduzeća u stečaj. Uprava diva iz Štutgarta je mogla da odahne, a Mercedes E Klase da nastavi da dominira, ne znajući uopšte da mu je spreman gadan rival, napisasmo uz setan smajli.

A odgovor na pitanje da li bi Moskvič s takvim dizajnom i reputacijom mogao privući platežno sposobne kupce, ostaće bez odgovora. Nećemo saznati nikada.

Kako bilo, glavni utisak i činjenica je da se istorija brenda pokazala nedovršenom, a mi čekamo drugu epizodu serije zvane Moskvič! Nadajmo se sa lakšim i lepšim završetkom.

AutoRepublika

(2436)