Pristupačni električni automobili – pusti snovi!

Automobilska industrija, makar ona u Evropi, preuzela je potpuno suprotan pravac elektrifikacije od onog koji bi trebalo da isti taj proces približi većem broju ljudi, odnosno potrošača.

Proizvođači se u poslednje dve godine utrkuju ko će plasirati više električnih modela… No, onih koje mogu priuštiti šire narodne mase ima vrlo malo, toliko malo da se lako mogu prebrojati na prste jedne šake.

Uzmimo za primer električni VW up, Daciju Spring, pa tu je i Citroen Ami (mada se on ne može deklarisati kao automobil), i možete li se setiti još nečega iz te sfere da ima “pristojnu” cenu? Teško, sve ostalo je neverovatno skupo…

Pa čak i električni Fiat 500 ima paprenu cenu, što nije u skladu sa željama italijanske marke. Njen šef je nedavno ukazao na to da žele da postanu “Tesla za narod”. Sa ovakvim cenama, o tome nema ni govora.

No, posebno zabrinjava i sve veći rast istih zbog rata u Ukrajini i poskupljenja sirovina. Nedavno smo videli da je bazni Teslin Model 3 poskupeo u Nemačkoj za 7.000 evra, a slično se desilo i sa električnim Fordom Mustangom.

Umesto što nam se nude basnoslovno skupi električni SUV modeli, brendovi bi morali da se fokusiraju na niskobudžetne četvorotočkaše, one koji bi zaista mogli da postanu pravi rivali SUS vozilima. Dacia je očigledno sa Springom pogodila direktno u metu, ali vidimo da je i Citroenov jedinstveni Ami uspeo da privuče pažnju javnosti.

Prema procenama Evropske komisije, čak 90% obavljenih putovanja automobila dešava se u urbanim sredinama. To je upravo rejon u kom se EV modeli najbolje snalaze i gde bi trebalo da daju svoj maksimum.

Realno govoreći, ukoliko bi se posvetila dužna pažnja masi automobila, kao što je to slučaj sa Springom, i uz performanse koje pružaju elektromotori, snaga istih ne bi morala da prelazi 50-ak ks, pre svega zbog momentalno dostupnog maksimalnog obrtnog momenta.

Pored toga, sve se više insistira na nekakvom ogromnom dometu. Izgleda da su proizvođači u njemu videli šansu za odličan marketing i bolju prodaju. Činjenica je da je od količine autonomije kretanja daleko bitnija brzina punjenja i rasprostranjenost javnih punjača.

Mada potonjih ima sve više, istina je da ih još uvek nema dovoljno da se obavi masovan prelazak na električne četvorotočkaše. Uz to, sa ovakvim cenama EV modela, samo najbogatiji sloj društva može da ih priušti.

Jedini izlaz za evropske potrošače mogao bi biti u dalekoj Kini. No, njihove marke koje prednjače u proizvodnji malih, jeftinih i laganih električnih gradskih automobila i dalje su daleko od Evrope. Da li je u pitanju nekakva politička odluka ili se ovdašnji brendovi svojstveno trude da zadrže Kineze van Starog kontintenta ostaje potpuna misterija.

Za kraj, moraću da se složim sa kolegom iz britanskog Autocara, Metom Prajorom, koji je nedavno kazao da veruje da će elektrifikacija, ako nastavi ovim putem, dovesti do toga da lični automobili postanu privilegija bogatih. Sa ovakvim skokom cena SUS modela i naravno paprenim EV četvorotočkašima, čini mi se da bi to uskoro mogla postati naša realnost.

Đorđe Platiša 

(685)